Očuvanost kulturnog predjela i graditeljskog nasljeđa predstavlja okvir urbanističkog plana grada Perasta. Perast je smješten na jugozapadnom obronku brda Sveti Ilija, nasuprot tjesnaca Verige, prirodnog ulaza u unutrašnji Kotorsko–Risanski basen razgranatog Bokokotorskog zaliva. Grad Perast je zaštićena urbana cjelina koja je dio Prirodno i kulturno-istorijskog područja Kotora upisanog na Listu Svjetske prirodne i kulturne baštine UNESCO-a. Pri izradi Urbanističkog projekta napuštena je praksa koja teži pukom ozvaničenju postojećeg stanja i prednost je data revitalizaciji svakog segmenta nasljeđa i rekonstrukciji potencijala. Cilj Urbanističkog projekta je revitalizacija grada i sproveden je principom kontinuiteta na nivou pojedinačnih zgrada, grupacije i kompleksa, cjelovite slike grada sa ostrvima i obalom, kao i prirodnog okruženja. I tradicija i istorijske vrijednosti i zaštićeni objekti i cjelina naselja ovdje su u jednom drugom uglu, svijetlosti, planu: kontinuitet je integralni i vitalni dio današnje prakse, a stvari prošlosti su u njemu dragocjeni, ugaoni elementi čak i manje u prostoru koliko u pristupima i stavu! Urbanistički plan je utemeljen na činjenici da je grad Perast već dosegao „granice rasta“ i da se ne širi izvan sadašnjeg obima. Presudno je važan stav da u gradu treba čuvati funkciju stanovanja. S tim u vezi u ovom Planu detaljnije je razrađen program sadržaja, turističkih i centralnih uz infrastrukturnu i komunalnu opremu, kao i režim kolskog i plovnog saobraćaja. On ne predstavlja izradu nove strategije razvoja, već poštujući principe kontinuiteta grada tradiciju, savremenost i budućnost – funkcionalno unapređenje zatečene strukture uz nadopunu postojećih sadržaja novim kompatibilnim sa raspoloživim kapacitetom. Urbanističko rješenje je utvrdilo principe obnove, pravila za svaki oblik intervencija i limit mogućeg razvoja, a na osnovu valorizacije arhitektonske baštine do koje se došlo analizom fizičkih struktura i karakteristika, funkcije zgrada, blokova i slobodnih prostora od izvornog sklopa, preko faza promjena do zatečenog stanja. Urbanistički projekat grada Perasta, koji je izradio tim biroa MonteCEP iz Kotora, nagrađen je na XXI Salonu urbanizma u organizaciji Udruženja urbanista Srbije u Leskovcu 2012. godine prvom nagradom u kategoriji urbanističkih projekata. Rukovodilac tima bila je Zorana Milošević, dipl. inž. arh., koja je i autor ovog teksta.

Značaj i značenje brownfield prostora za urbanu istoriju i memoriju grada Banjaluke. Brownfield lokacije u Banjaluci su zapušteni i neiskorišćeni industrijski i vojni kompleksi, zapušteni i napušteni objekti javnih ustanova (bolnica, zatvora, škola, domova kulture, mesnih zajednica i sl.), stanovanja, kao i zapušteni prostori železnica, komunalni objekti, ali i zapuštene pejzažno-arhitektonske strukture. Industrija je bila prioritetna privredna grana u Bosni i Hercegovini (od 60 - 90-tih godina prošlog veka), a Banjaluka sa Mrkonjić Gradom i Prijedorom, izrazito industrijska regija i grad. Radnička klasa je formirana od nekadašnjeg seoskog stanovništva iz bliže i dalje okoline. Pored velikog udela porodica industrijskih radnika u stanovništvu Banjaluke, takođe je zavidan procenat pripadao porodicama vojnih lica. Čitavi kvartovi i stambena naselja, opremljena svim pratećim sadržajima stanovanja (društvenog standarda), namenski su izgrađeni za pomenute kategorije stanovništva (naselja Borik, Mejdan, Starčevica,...). Taj proces je bio gotovo sinhronizovan sa još jednim važnim procesom lociranja vojnih poligona u ruralnom okruženju Banjaluke i kompleksa kasarni u gradskom području. Banjalučki industrijski kompleksi koji danas spadaju u kategoriju zapuštenih i neiskorišćenih prostora (brownfields), bili su planirani, projektovani i izgrađeni po vrlo visokim standardima - tehničko-tehnološkim, sanitarnim, higijenskim, funkcionalnim i oblikovnim. Međutim, nisu održavani na odgovarajući način i vremenom su postavljeni standardi opadali. Zahtevani ekološki standardi su 70-tih godina bili mnogo niži nego što je danas slučaj (u pogledu zagađenja na primer), ali su zato industrijske zone uključivale velike planirane površine zaštitnog vegetacijskog pojasa i zone rekreacije. Industrijski kompleksi koji su zahtevali posebne uslove za ispuštanje otpadnih voda, smeštani su u okviru industrijske zone uz obale reke Vrbas, nizvodno, na istok i severoistok od užeg gradskog područja. Fabrike koje nisu proizvodile takvu vrstu otpada, niti zagađenja (kao što su „Rudi Čajavec“ i „Kosmos“), bile su locirane u gradskom području, a ne u industrijskoj zoni. Elektronska industrija „Čajavec“ pripadala je, malim delom i vojnoj industriji (pet preduzeća); ali je u potpunosti bila prihvaćena kao prava gradska fabrika - poslovni sistem sačinjen od dvadeset četiri preduzeća. U njoj su radili Banjalučani koji su stanovali u blizini ili neposrednoj okolini, odakle su uglavnom biciklima dolazili na posao, a kompleks fabrike obezbeđivao im je sve potrebne dnevne usluge. Postojala je poistovećenost sa fabrikom i vezanost zaposlenih i ostalih građana za nju. Banjaluka je bila prepoznatljiva u jugoslovenskom prostoru po svojoj elektronskoj industriji, a to je doprinosilo osećaju sigurnosti kod njenih građana. Ovaj prostor ima sopstvenu istoriju unutar istorije grada, u koju su utkane pojedinačne životne priče bivših zaposlenih i njihove grupne i kolektivne istorije. Ovaj poseban gradski prostor sa izgrađenom fizičkom strukturom tipičnom za industrijske i poslovne sadržaje tog vremena i danas ostvaruje dominantan vizuelni efekat u odnosu na okolnu stambenu arhitekturu i njoj prateću izgrađenu strukturu, a nalazi se uz samo gradsko jezgro i najjaču tranzitnu saobraćajnicu, što dovodi do toga da se ovaj prostorni kompleks doživljava kao 'grad u gradu'- celovit, ali ne kao odvojen i izolovan. Posedovao je sve arhetipske simbolične prostorne elemente tradicionalnog grada: nekoliko ulaznih kapija, ograde/zidove, uličnu mrežu i tipološki različite objekte i zajedničke otvorene prostore. U poslednje vreme, svakodnevno korišćenje ovih prostora od strane stanovnika, na drugačije načine nego u vreme funkcionisanja fabrike (trgovina, sport i rekreacija, zdravstvene, komunalne, projektantske i konsultantske usluge, ugostiteljstvo, zabava, visoko obrazovanje i mnogo drugih), sjedinjuje ih u polivalentno mesto društvene komunikacije, a autentičan dizajn građevina sa internacionalnim odlikama (međusobno različitog boniteta) - materijalnim i nematerijalnim svedočanstvom jedne epohe u nestajanju. Komunikativni karakter ovog prostora prevazilazi slabosti i ograničenja koje su obeležavale njegovo trajanje u poslednje dve decenije. Zajedno sa neposrednim okruženjem, on čini poseban deo gradskog pejzaža koji poseduje akumuliranu energiju, stvaranu još od kraja 19. veka, kada je u najbližoj okolini, na mestu za koje se još uvek koristi istoimeni toponim - Paskolova ciglana, izgrađena prva ciglana u Banjaluci. Preduzetnički i proizvodni duh ovog područja koji su ga odlikovali kroz duži vremenski period urbanog razvoja Banjaluke, određuju ga kao posebno mesto u gradu, a vreme u kome je aktivno učestvovao u gradskom životu, kao neponovljivo u istoriji grada. Sve nas to navodi na tezu da očuvanje, održavanje i reafirmacija njegovog autentičnog duha, vizuelne prepoznatljivosti i prostorne obuhvatljivosti, postaju neodložni. Raznovrsne karakteristike, vrednosti i zanemareni potencijali ovog prostora, sintetisani u prostorno jasno definisanom i jedinstvenom delu urbanog pejzaža, daju nam za pravo da ga vrednujemo kao posebnu jedinicu kulturnog pejzaža, čime bi ovo posebno mesto sa svojim identitetom, zadobilo tretman kakav zaslužuje i očuvalo integritet kao kulturni, društveni i prostorni fenomen grada. Time bi se stvorio prostor za povratak zajedničkih zanemarenih i prikrivenih vrednosti i značenja u naše okruženje. Autor teksta je mr Dijana Simonović sa Arhitektonsko-građevinsko-geodetskog fakulteta (AGF) Univerziteta u Banjaluci. Objavila je monografiju Pejzažni gradovi: poređenje razvoja urbanog identiteta Banjaluke i Graca (2010), u izdanju AGF. Dijana je održala predavanje na ovu temu u okviru radionice o urbanoj regeneraciji brownfield lokacije fabrike „Rudi Čajavec“ u Banjaluci, 10. aprila 2013. godine na AGF. Autor fotografija je Bojana Radić, student AGF.

Tema: „Metodologija konzervacije i restauracije zidova od opeke, krečni i blatni sistemi i energetsko unapređenje objekata” Vreme održavanja: 25-30. avgust 2013. u Baču, Srbija Letnja škola arhitekture je naučno-obrazovni projekat strukovnog udruženja „Grupa arhitekata”, pokrenut 2010. godine. Glavna ideja projekta je da kroz rad na projektima poveže eksperte i studente arhitekture iz Jugoistočne i Centralne Evrope. Fokus projekta je na kreativnoj upotrebi potencijala objekata i zona koje su pod zaštitom države kao kulturna dobra, a naročita pažnja je posvećena istraživanju aspekata održivog razvoja graditeljskog nasleđa. Istaživanja se sprovode kroz praktične analize i rad na terenu. Program ovogodišnje škole je podeljen na dva modula – tehnološki i arhitektonski. Oba modula će se fokusirati na tehnologije izgradnje objekata od opeke, uz kratko objašnjenje koncepta mešovitih sistema koji se primenjuju u slučaju stambene arhitekture - primena ćerpiča  i nabijene zemlje. Tehnološki modul će se fokusirati na metodologiju konzervacije i restauracije zidova od opeke i primene krečnog maltera. Program škole se bazira na iskustvima  "HEROMAT" projekta Tehnološkog fakulteta - Univerziteta u Novom Sadu i Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Učesnici će imati priliku da sarađuju na istraživanjima istorijske građe, uzorkovanju i dijagnosticiranju materijala, stvaranju zaštitnih materijala i mešanju komponenti za reparaciju zidova od opeke, kao i krečnih i blatnih sistema maltera. Arhitektonski modul se fokusira na formirajnu baze podataka o "spomenicima kulture" i pre i posle restauracije, naglašavajući tzv "živo" nasleđe, nasleđe / spomenici koji su u upotrebi. Poseban deo modula će biti tema upravljanja energijom na spomenicima kulture, kao i potencijalne primene obnovljivih izvora energije u ovom domenu. Objekti koji će biti u fokusu ove studije slučaja su tvrđava, izvestan broj kuća i  etno kuća. Ciljna grupa: studenti arhitekture, tehnologije, građevinarstva, konzervacije i istorije umetnosti Zvanični jezik: engleski Naknada za učešće: 299 EUR u dinarskoj protiv vrednosti na dan uplate Važni datumi: Registracija i prijava: 10. avgust  2013. Letnja škola: 25-30. avgust 2013. Više informacija i aplikacioni formular možete naći na internet prezentaciji Grupe arhitekata www.grupaarhitekata.org u sekcijama vesti i projekti u toku

Zar ne može električar da mi završi posao?

Arhitekti i preduzimači se po inerciji najčešće obraćaju električarima kada razmatraju mogućnost instalacije domotičkog sistema. Sa druge strane, velika većina električara nije u stanju da projektuje , integriše ili programira inteligentne sisteme upravljanja prostorom. Električari, posebno oni koji pripadaju staroj školi, jednostavno nisu osposobljeni da konfigurišu sisteme za raspodelu zvuka po prostorijama, da ostvare maksimalne performanse video sistema, da optimalno podese sistem provetravanja, da programiraju kompleksan sistem. Poveriti projekat kućne automatike nekvalifikovanom osoblju će najčešće imati mnogo dalekosežnije negativne posledice nego ukoliko se servisiranje novog laptopa poveri dečaku iz komšiluka ili enterijer rođaci koja ume da uklapa boje.

Skupe greške

I dok je većina prednosti domotičkih sistema već nabrojana, ništa manje bitna stavka je i skupa cena koja se plaća u slučaju da se sistem ne izvede pravilno. Kompleksnost procesa integracije toliko heterogenih sistema u jednu skladnu celinu otvara vrata mnogim potencijalnim problemima: Sistem ne radi onako kako je zamišljen. Loše projektovan ili nepravilno integrisan sistem će najčešće ostvarivati nepotpunu funkcionalnost, a u drastičnim slučajevima može biti ugrožena i bezbednost korisnika. Bez prave integracije. Kvalitetno projektovan i integrisan domotički sistem povlači potrebu za minimalnim brojem upravljačkih uređaja i jedinica. Više upravljačkih jedinica na zidu je jasan znak „budženja“ i nepotpune integracije. Upravljanje mora biti intuitivno i lako za korišćenje. Probijeni rokovi i budžeti. Imajući u vidu veliki broj podizvođača koje je potrebno uskladiti i koordinisati i najmanja greška u vođenju projekta dovodi do neminovnih zastoja i porasta ukupnih troškova. Narušen izgled objekta. Pametna kuća ne sme da izgleda poput sajma elektronike – komponente moraju da budu neprimetno ukopljene u enterijer, eventualno ga dopunjavajući. Saradnja sa projektantom sistema kućne automatike (domotike) se ne razlikuje suštinski od saradnje sa enterijeristom, arhitektom ili sličnim profesionalcem. U pitanju je osoba koja je u stanju da pravilno identifikuje potrebe i želje klijenta, analizira plan zgrade ili stana, projektuje detaljno rešenje sistema domotike i preporuči najpogodniju opremu. U cilju postizanja optimalnih rezultata, sistem domotike bi trebalo da projektuje, instalira i programira stručnjak kućne automatizacije. Sam proces se ne završava programiranjem upravljačkog softvera i pravilnim podešavanjem elektronskih komponenti, već tek utvrđivanjem da završeni sistem ispunjava zahteve klijenta, kao i estetske i ekološke kriterijume.

Procedura

U narednim stranama će biti izložena procedura projektovanja i izvođenja sistema domotike za stambene i poslovne objekte koja je opšteprihvaćena kao standard u većini zemalja. 1. Precizno definisanje cilja projekta Definicija cilja radova leži u samoj osnovi svakog uspešnog projekta kućne automatizacije. Imajući u vidu da je domotika, i pored prethodnih istorijskih osvrta, relativno nova i nepoznata oblast, investitori i vlasnici objekata često nisu u stanju da sagledaju prednosti koje im najnovije tehnologije mogu obezbediti. Često je potrebno objasniti koje su mogućnosti sistema u najrazličitijim oblastima. Projektant sistema kućne automatike bi trebalo klijentu da predoči sve mogućnosti, polazeći od zahteva, ali i praveći korak dalje. Nakon preciznog upoznavanja investitora sa svim mogućnostima, potrebno je pripremiti detaljnu specifikaciju koja će uključiti raspoloživi budžet, estetiku prostora, funkcionalnost, energetsku efikasnost, kao i mogućnost budućih potreba i proširenja sistema. Veoma je važno već na prvom koraku razdvojiti troškove instalacije i sistema od troškova elektronskih komponenti (lokalna mreža, audio u više soba, kućni bioskop i slično). 2. Projektovanje i dokumentacija Izrada projekta i projektne dokumentacije iziskuje veoma tesnu saradnju između klijenta, arhitekte, izvođača radova na instalacijama, dizajnera enterijera, kao i svih ostalih učesnika, sa ciljem da se dobije skup dokumenata koji zadovoljavaju zahteve svih uključenih strana. Ovo je očigledno jedna od kritičnih faza i trenutak u kojem u mnogim slučajevima dolazi do zastoja. Projektant sistema domotike „prolazi“ redom iz prostorije u prostoriju i detaljno razmatra mogućnosti sa projektantom enterijera, arhitektom, klijentom. Tek kada je funkcija svake prostorije detaljno proanalizirana, moguće je predložiti usluge i elektronsku opremu koja bi mogla zadovoljiti željene kriterijume. U ovo detaljno planiranje je potrebno uključiti i sve sisteme u zgradi – cevi, sistem grejanja i klimatizacije, dizajn enterijera i ostalo, kako bi se elektronska infrastruktura i upravljački uređaji rasporedili na optimalan način. Konačni rezultat ovog procesa bi trebalo da bude jedinstvena dokumentacija koja uključuje: specifikaciju električnih instalacija; šemu koja uključuje napajanja, telefonske linije, grejanje, pumpe, ventilatore, klima uređaje i slično; elektronske sisteme: audio-vizuelne, kućni bioskop, bezbednosne sisteme, kontrolu pristupa, CCTV i slično; komunikacione mreže, uključujući internet i telefonske linije; šemu rasvete, uključujući eventualne zone, grupe prekidača i slično; rutere, detektore prisustva. Često se ističe da je izuzetno važno da postoji jedinstvena dokumentacija, kako bi se izbegli mnogobrojni problemi koji mogu nastati ukoliko različiti projektanti rade sa različitim specifikacijama. 3. Izbor odgovarajućeg električara i kabliranje Izbor električara koji će izvesti radove na objektu zavisi od specifikacije koja je nastala u prethodnoj fazi i zbog toga je važno da specifikacija bude što preciznija. Neophodno je da električar poseduje određeno iskustvo i da je u stanju da u roku izvrši radove iz specifikacije. Ukoliko je dokumentacija pripremljena na odgovarajući način, električar pristupa instaliranju infrastrukture: električne, rasvete, audio-video, komunikacione i informacione. 4. Vođenje projekta U procesu izgradnje pametnog prostora najvažnija je stalna komunikacija između različitih učesnika, imajući u vidu da je u pitanju relativno složeni proces u kojem svaka operacija zavisi od ostalih. 5. Izbor i instalacija proizvoda/komponenti sistema Vlasnik prostora najčešće vrši konačan izbor određenih komponenti tokom samog izvođenja radova – od audiovideo sistema, do osvetljenja, sigurnosnog sistema i slično. U ovoj fazi se mogu oformiti konačni troškovi ovih podsistema, iako se samo proizvodi često kupuju na samom kraju. Na taj način klijent može da kupi najnovije sisteme, po eventualno nižim cenama, ali i da stvori mnogo jasniju sliku o specifikacijama komponenti uklopljenih u prostor (veličina ekrana, broj upravljačkih jedinica, položaj zvučnika i sl.). Kada se konačno izvrši izbor, komponente se kupuju i instaliraju i u ovoj fazi je prostor spreman za predaju klijentu. 6. Primopredaja i obuka Nakon što su sve komponente instalirane i programirane, prostor je spreman. Projektant sistema domotike obučava korisnika prostora kako da upravlja prostorom. Kako je suština dobro sistema domotike, pre svega, jednostavnost, ovo ne bi trebalo da bude naporna faza. Dobro projektovan sistem je intuitivan i korisniku bi trebalo da je dovoljno malo vremena da se navikne. Naravno predviđena je i faza „finog podešavanja sistema“, tokom koje projektant može svraćati nekoliko puta u prvim nedeljama rada sistema, kako bi dodatno podesio i prilagodio određene parametre i funkcije.

Domotika iz perspektive arhitekata

Vremena su se jako promenila u poslednjih nekoliko godina. Nekada je bilo dovoljno nacrtati luster nasred sobe i dve lampe pored kreveta. Električne instalacije, čak i unutar običnog stana, su prošle kroz pravu evoluciju: porasli su apetiti korisnika prostora, ali su se, paralelno, neverovatno proširile i mogućnosti sitema, kako primećuje u svom osvrtu na domotiku italijanski arhitekta Giovanni Del Zanna, poznat po svom radu na domotičkim rešenjima za starije osobe. Arhitekta danas mora da bude barem upoznat sa multidisciplinarnim pristupom koji se nameće pojmom pametnog prostora. Sa domotikom informacione tehnologije više nisu zatvorene u kompjuteru, već se šire po stambenom i poslovnom prostoru. Del Zanna precizno uočava da domotika nije mogućnost da se automatski izvršavaju određene funkcije u prostoru, već sposobnost da se celom kućom (stanom, stambenim ili drugim prostorom) upravlja informatički, uz sve pogodnosti koje ovakav pristup donosi. Kao što smo se vremenom navikli da živimo sa kompjuterom na kojeg „kačimo“ različite periferne komponente (miša, štampač, skener, projektor) i kojim se upravlja preko određenog operativnog sistema, tako ćemo se navići i na činjenicu da ćemo živeti u prostoru u kojem električne instalacije postaju sistem koji povezuje različite uređaje i komponente (aktuatore, elektromotore, kamere, rasvetu, grejanje, provetravanje). Razbijanje direktne veze između prekidača i potrošača (sijalice, klima uređaja ili drugog) i njegova zamena softverskom vezom otvara čitav jedan horizont mogućnosti koji stalno evoluira. Mogućnosti programiranja koje uključuje senzore, vremenski određenih događaja stvaraju, paradoksalno, drugu vrstu problema: izobilje mogućnosti. Ukoliko se ostave po strani troškovi, jasno je da su mogućnosti domotike praktično neograničene i da uveliko prevazilaze „potražnju“ usluga od strane korisnika prostora. Upravo zbog toga je, prema Del Zenni, suštinsko pitanje koje arhitekta treba da postavi: Šta je to korisno što domotika može da mi ponudi? Posmatrajući stvari iz perspektive korisnika, stanovnika i njegovih potreba, imajući u vidu lakoću rukovanja sistemima, bezbednost, odnos cena/kvalitet i ostale značajne aspekte – primetno je da postoje relativno jednostavna i jeftina kvalitetna rešenja, ali i ona druga, koja svoje performanse skupo „naplaćuju“ kompleksnošću rukovanja. Uloga arhitekte je u ovom slučaju dvostruka: potrebno je da, sa jedne strane, informiše klijenta o mogućnostima sistema i istovremeno sa druge strane da „prenese“ projektantu sistema upravljanja informacije o potrebama korisnika. Tako je uloga arhitekte u ovom procesu centralna i presudna: on je posrednik između sveta korisnika i sveta tehnologije. Najveće, objektivne prepreke uvođenju sistema domotike postepeno nestaju: cene sistema su u konstantnom padu, komunikacione infrastrukture su sve brže i jače, protokol KNX barem na nivou Evrope obećava da ni standardi više neće predstavljati problem. Ostaju subjektivne prepreke, a one se najviše svode na informisanost korisnika prostora, ali i samih arhitekata. Ovo je treći u nizu tekstova iz ove oblasti, koje Centar za arhitekturu Beograd objavljuje u saradnji sa kompanijom Cubo Control iz Beograda. Sveobuhvatni prikaz domotike pripremili su doc. dr Radiša Jovanović i dr Marko Aleksendrić, mašinski inženjeri koji iza sebe imaju brojne objavljene naučne radove iz različitih oblasti upravljanja. Bave se programiranjem, projektovanjem i dizajnom, te spajanjem najrazličitijih tehnologija iz oblasti nauke, mašinstva i programiranja.    Cubo Control je inženjerski i programerski studio koji voli tehnologiju, automatiku, italijanski dizajn, ali i programiranje računara i najrazličitijih stvari: od roletni do mobilnih telefona, od temperature podruma do brodskih motora. Nastao je sa željom da se na jednom mestu objedini ponuda kvalitetnih rešenja po povoljnim cenama iz oblasti savremene automatike, sa posebnim akcentom na domotici i industrijskoj automatici, kroz pažljiv izbor vrhunskih proizvođača i uz širenje savremenih i konkretnih koncepata komfora i energetske efikasnosti.

Suštinska razlika između tradicionalne električne instalacije i domotičkog sistema se ogleda, pre svega, u stepenu integracije. I kod tradicionalnih instalacija je moguće ostvariti određene funkcionalnosti, ali isključivo posredstvom nezavisnih komponenti, bez međusobne integracije. Koordinacija ovakvih podsistema povlači najčešće neprihvatljive troškove, ali i nizak stepen efikasnosti kada su u pitanju bezbednost i komfor. Slika 2.1: tradicionalni sistem instalacija Sa druge strane, sistemi domotike se projektuju od samog početka tako da zadovolje različite funkcije od kojih je najznačajnija upravo međusobna interakcija. Na primer jednostavan detektor prisustva koji radi na principu infracrvenog zračenja (PIR senzor) u tradicionalnom sistemu alarma ima ograničenu funkciju dok je alarm uključen, dok u jednom inteligentnom sistemu može da se koristi i kao detektor pokreta kada je alarm isključen i ostvaruje funkcije poput otvaranja vrata, uključivanja svetla i slično. Određeni infracrveni senzori mogu da mere i osvetljenost prostora i da se programiraju tako da uključuju svetlo u slučaju mraka. U klasičnoj električnoj instalaciji fizičko kolo povezuje prekidač ili taster direktno sa naponom, na primer osvetljenjem. Ovo znači da svaka promena opterećenja ili dodavanje funkcija implicira izmene u sistemu kabliranja. Kod integrisanog sistema, sa druge strane, prisutno je logičko kolo u kojem jedan događaj (event), poput pritiskanja tastera, šalje signal jednom ili grupi aktuatora koji izvršavaju akciju, poput uključivanja svetla. Jednostavno svaka interakcija korisnika prostora (posredstvom domotičkog sistema): direktna, poput pritiskanja tastera na zidu ili panelu ili indirektna, poput ulaska u prostoriju ili promene temperature usled otvorenog prozora, može da aktivira jednu ili više akcija (scenarija). Na ovaj način veza između događaja i odgovarajuće akcije više nije ograničena fizičkim kablom između uređaja, već isključivo informacijama koje uređaji razmenjuju. Slika 2.2 - Sistem domotike – razdvojenost napajanja i informacija Ovo razdvajanje akcija od samih informacija se u prvi mah može učiniti nepotrebnim: u slučaju upravljanja samo jednim svetlom potrebna su dva uređaja umesto samo jednog, ali ako se posmatra kompleksniji sistem sa više uređaja, slika se drastično menja. Pored toga, za dodavanje funkcionalnosti (uređaja) nije potrebna suštinska izmena postojećih kablova, već je najčešće dovoljno samo izmeniti program sistema. Upravo zbog ove činjenice je preporučljivo projektovati sistem imajući u vidu mogućnosti nadogradnje. Slika 2.3 - Razlika između tradicionalnog prekidača i rešenja sa aktuatorom Još jedan trivijalan primer koji lepo ilustruje u kolikoj meri je jednostavnije proširivanje funkcionalnosti u integrisanom sistemu je kolo koje omogućava uključivanje svetla iz dve tačke, a cilj je da se doda i treća tačka. Na donjoj slici je ilustrovana jednostavnost dodavanja većeg broja upravljačkih tačaka u integrisanom sistemu. Slika 2.4 problema više prekidača Komparativna analiza domotike i tradicionalnih sistema PREDNOSTI Tradicionalni sistem niža cena uređaja; tehnologija je poznata svim električarima – nisu potrebna dodatna objašnjenja. Domotika velika fleksibilnost: rad uređaja je određen konfiguracijom, a ne sistemom kabliranja; mogućnost da jedan uređaj obavlja više funkcija; kabliranje je pojednostavljeno: sve veze osim aktuatora i napajanja su pod niskim naponom, što smanjuje rizik od požara i uprošćava strukturu protivpožarnog sistema; niski troškovi u slučaju izmena sistema; mogućnost daljinskog upravljanja. MANE: Tradicionalni sistem mala fleksibilnost; neophodna velika količina uređaja što povećava troškove; veći troškovi materijala, radne snage i kablova; potrebne su jače protivpožarne mere; rizik da korisnici stupe u kontakt sa naponskim vodovima; osetljivost troškova na varijante tokom izgradnje; slaba/nikakva mogućnost daljinskog upravljanja. Domotika nešto skuplji uređaji; tehnologiju još uvek ne poznaje dovoljan broj instalatera, neophodnost ilustrovanja prednosti klijentima. Ovo je drugi u nizu tekstova iz ove oblasti, koje Centar za arhitekturu Beograd objavljuje u saradnji sa kompanijom Cubo Control iz Beograda. Sveobuhvatni prikaz domotike pripremili su doc. dr Radiša Jovanović i dr Marko Aleksendrić, mašinski inženjeri koji iza sebe imaju brojne objavljene naučne radove iz različitih oblasti upravljanja. Bave se programiranjem, projektovanjem i dizajnom, te spajanjem najrazličitijih tehnologija iz oblasti nauke, mašinstva i programiranja.    Cubo Control je inženjerski i programerski studio koji voli tehnologiju, automatiku, italijanski dizajn, ali i programiranje računara i najrazličitijih stvari: od roletni do mobilnih telefona, od temperature podruma do brodskih motora. Nastao je sa željom da se na jednom mestu objedini ponuda kvalitetnih rešenja po povoljnim cenama iz oblasti savremene automatike, sa posebnim akcentom na domotici i industrijskoj automatici, kroz pažljiv izbor vrhunskih proizvođača i uz širenje savremenih i konkretnih koncepata komfora i energetske efikasnosti.

Šta je to domotika? Potrebe stanara se stalno menjaju i prolaze kroz određenu vrstu evolucije, prateći vrtoglavi razvoj tehnologije, pogotovo u poslednjih desetak godina. Pre nego što se osvrnemo na samu tehnologiju, dobro je prisetiti se načina na koji su se menjali izgled i struktura stambenog prostora: u srednjem veku kuće su bile gotovo potpuno prazne, sa retkim komadima nameštaja , dok je danas i u velikim stanovima teško pronaći adekvatan prostor za nove predmete, posebno ukoliko je reč o tehnici – osim strujnog napajanja, tu su i kablovi za komunikaciju, modemi, ruteri, dekoderi, ozvučenje i slično. Uporedo sa nametanjem novog modela stanovanja , koji uključuje brojne električne uređaje i instalacije, događa se i transformacija istih u kompleksne integrisane sisteme, pre svega zahvaljujući uvođenju elektronskih komponenti. Ovakva integracija radikalno menja koncept uređaja ili sistema: informacioni kanal (onaj koji prenosi informaciju o potrebnoj akciji) se razdvaja od aktuacionog (onog koji izvršava potrebnu akciju), odnosno podaci dobijeni pomoću jednog senzora više ne pripadaju samo uređaju sa kojeg su očitani, već se dele sa celokupnom mrežom (stana ili zgrade). Termostat koji meri temperaturu sobe ovaj podatak više ne „zadržava za sebe“, već ga putem informacione mreže deli sa upravljačkim kompjuterom, koji ga dalje prosleđuje i koristi u cilju ostvarivanja različitih ciljeva: maksimalne energetske efikasnosti, uravnoteženosti temperature i vlažnosti vazduha po prostorijama i slično. Ovaj prelazak na logiku sistema omogućava da se eliminiše izolacija različitih uređaja i podsistema instaliranih u zgradi i mogućnost da se ostvare nove funkcionalnosti koje bi bile nezamislive ukoliko bismo se oslanjali isključivo na tradicionalne tehnologije. Osim rastućih zahteva korisnika prostora, i sami stambeni objekti imaju sve sofisticiranije specifikacije, pre svega po pitanju zaštite životne sredine, potrošnje energije i poštovanja normi bezbednosti. Propisi koji se odnose na izgradnju zgrada i projektovanje sistema u njima imaju, pored ostalog, za cilj smanjenje zagađenja i racionalnu upotrebu energije. Zadovoljavanje ovih zahteva povlači pojavu inteligentnog ambijenta, sposobnog da upravlja komforom (definisanim i kvantifikovanim na određeni, propisani način), da garantuje bezbednost, da štedi energiju i da izlazi u susret potrebama starijih lica ili drugim grupama. Sam izraz koji i mi koristimo, domotika, potiče od francuskog neologizma domotique, zapravo kovanice od latinskih reči domus (kuća, zgrada, dom) i francuske automatique (automatika) i bukvalno se može prevesti kao automatska kuća. Osim ovog termina, uobičajeni su izrazi smart house, pametne kuće i kućna automatika. Najjednostavnije rečeno, domotika je oblast koja izučava tehnologije koje imaju za cilj poboljšanje kvaliteta života, omogućavanje efikasne komunikacije između tradicionalnih podsistema već prisutnih u objektu i novih komponenti, sa ciljem postizanja novih, modernih funkcionalnosti. Povezivanje električnih instalacija, elektronskih sistema, grejanja, provetravanja i klimatizacije, alarma, protivpožarnih sistema, multimedije, detekcije prisustva, upravljanja prozorima i roletnama i srodnih tehnika leži u osnovi ove multidisciplinarne oblasti. Ovako integrisani objekat omogućava upravljanje preko pogodnih interfejsa (tasteri, dodirni ekrani, daljinski upravljači, prepoznavanje govora, biometrija i slično) posredstvom računarske jedinice koja može biti centralna ili sa raspodeljenom funkcionalnošću. Različite komponente sistema su povezane između sebe i sa upravljačkim sistemom različitim vrstama veze (na primer BUS-om, odnosno sistemskom magistralom). Takav sistem omogućava izvršavanje komandi korisnika (od jednostavnog uključivanja svetla ili podizanja roletni, pa do kompleksnih scenarija uslovljenih vremenskim prilikama, identitetom korisnika itd.), neprekidno praćenje parametara poput temperature, vlažnosti vazduha, potrošnje energije i slično, automatsku regulaciju parametara, kao i slanje određenih signala u slučajevima potrebe, kao i usluga podrške na daljinu. Sistemi su najčešće u stanju da obaveštavaju korisnika posredstvom audiovizuelnog signala (LED diode na prekidačima, grafički elementi na dodirnim ekranima ili tablet računarima, zvučni signali), a moguća je i komunikacija sa objektom posredstvom internet protokola, SMS poruka ili emaila. Ukoliko se koncept domotike podigne na jedan viši nivo – na nivo cele zgrade, govori se o tzv. building automation, odnosno automatizaciji zgrade – inteligentna zgrada, uz pomoć savremenih tehnologija, omogućava koordinisano upravljanje tehnoloških postrojenja (klimatizacija, grejanje, provetravanje, distribucija vode, gasa i energije, bezbednosni sistemi), informacionih mreža sa ciljem da obezbedi fleksibilnost, komfor, i uopšte kvalitet života i rada u samoj zgradi. Za razliku od domotike, sektor building automation je mnogo zreliji i konsolidovaniji sa stabilnom ponudom i potražnjom i o njemu će kasnije biti reči. Važno je istaći da domotika više nije oblast u kojoj se snalaze samo naučnici o istraživači – danas je domotika dostupna širokim grupama korisnika, iako je za snalaženje u ovoj oblasti potrebno imati malo podrške. Današnja situacija u ovoj oblasti, prema brojnim studijama izvršenim u državama Zapadne Evrope, SAD i Australiji, je specifična: većinu potencijalnih korisnika inteligentnih prostora instinktivno privlače savremena rešenja, ali jako često, nakon određenog perioda razmatranja, zaključuju da je ono nepotrebno i odustaju. Ovo je veoma značajan aspekt, koji potvrđuju nedvosmisleno sve studije i istraživanja sproveda tokom poslednjih desetak godina: slaba informisanost krajnjeg korisnika, ali i projektanta, arhitekte i izvođača radova, predstavlja ogromnu prepreku. Sledi da jedan od prvih i najznačajnijih koraka u pravcu omasovljenja primene domotičkih rešenja pravilna informacija o prednostima i manama i specifičnostima domotičkih rešenja. Ovo je ujedno i osnovni cilj ovog niza tekstova. Ni sami projektanti nažalost nisu od velike pomoći kada je ovaj problem u pitanju: najčešće su i sami izvršili obuku i imali prilike da rade sa samo jednim proizvođačem, što ih navodi da nude ograničena rešenja i odvraća od razmatranja drugih mogućnosti. Kako je jedan od glavnih ciljeva domotike u narednom periodu upravo tehnološka konvergencija, pre svega po pitanju standarda, ali i svega ostalog što se može odvijati unutar zidova (kancelarije, hoteli, stanovi, preduzeća, škole), onda je jasno da bi svi učesnici na tržištu trebalo da obezbede, kroz svoje ciljeve i interese, pre svega adekvatno vrednovanje celokupne oblasti. Ovo je jedna od polaznih tačaka i Cubo Control-a: osnov uspešne saradnje je potpuna informisanost. Često se pominje da je sadašnji period idealna situacija za domotiku – oblast je, iako ne mlada, dostigla tačku isplativosti i mogućnosti široke primene. Korisnik očekuje realne i konkretne prednosti života unutar, ali i izvan prostora u kojem provodi vreme. Zbog toga je najvažnije realno proceniti i formulisati potrebe korisnika – na primer da bude obavešten kada je u njegovom odsustvu nestala struja u kući ili se aktivirao alarm. Danas je, zahvaljujući mobilnoj telefoniji, moguće dopreti do korisnika SMS porukom ili email-om u svakom trenutku, a moguća je, čak i relativno jednostavna za implementaciju, i komunikacija u obrnutom smeru: na primer uključivanje alarma ili spuštanje roletni pomoću mobilnog telefona (sa Web interfejsom ili tzv. native aplikacijom na iPad-u ili Android-u). Ovo je prvi u nizu tekstova iz ove oblasti, koje Centar za arhitekturu Beograd objavljuje u saradnji sa kompanijom Cubo Control iz Beograda. Sveobuhvatni prikaz domotike pripremili su doc. dr Radiša Jovanović i dr Marko Aleksendrić, mašinski inženjeri koji iza sebe imaju brojne objavljene naučne radove iz različitih oblasti upravljanja. Bave se programiranjem, projektovanjem i dizajnom, te spajanjem najrazličitijih tehnologija iz oblasti nauke, mašinstva i programiranja.    Cubo Control je inženjerski i programerski studio koji voli tehnologiju, automatiku, italijanski dizajn, ali i programiranje računara i najrazličitijih stvari: od roletni do mobilnih telefona, od temperature podruma do brodskih motora. Nastao je sa željom da se na jednom mestu objedini ponuda kvalitetnih rešenja po povoljnim cenama iz oblasti savremene automatike, sa posebnim akcentom na domotici i industrijskoj automatici, kroz pažljiv izbor vrhunskih proizvođača i uz širenje savremenih i konkretnih koncepata komfora i energetske efikasnosti.

Da li je vreme da kuća konačno postane mašina? Savremeni dom ispunjen je najrazličitijim elektronskim napravama, koje se vremenom umnožavaju i postaju sve važnije u našim životima, preuzimajući na sebe sve više funkcija. Dakle, postaju pametne. Ovo se ne odnosi samo na uređaje za koje smo navikli da ih smatramo pametnim - od računara do telefona, već i na one koji u našem domu postoje već dugo - najverovatnije i ne znate šta sve može da uradi vaš novi televizor. Polako se navikavamo na to da ove pametne uređaje umrežavamo, odnosno omogućavamo im da međusobno komuniciraju - što nam olakšava rad, ali i uživanje u muzici ili gledanju filmova. Ali šta ako poželimo da odemo korak dalje - te da umrežimo i automatizujemo i druge delove kuće? Jer, kuća jeste mašina za stanovanje. Razvoj tehnologije omogućio nam je da razmišljamo o naprednim sistemima upravljanja rasvetom, grejanjem i hlađenjem, nadzorom i obezbeđenjem, zasenčenjem... Vaš dom neće u skorijoj budućnosti posedovati teleport, pokretne zidove i hologramske projektore, ali je izvesno da će mnoge od svakodnevnih aktivnosti biti olakšane. U saradnji sa kompanijom Cubo Control iz Beograda pripremili smo sveobuhvatni prikaz domotike - odnosno automatizacije doma. Stručnjaci iz ove oblasti doc. dr Radiša Jovanović i dr Marko Aleksendrić su autori tekstova koji će u nekoliko nastavaka uslediti na našem sajtu, a kojima želimo da ovu oblast približimo kako projektantima - arhitektima, enterijeristima i instalaterima, tako i investitorima i korisnicima.

U nedavno objavljenom članku povodom konferencije RISK, Monica Ponce de Leon i Eliel Saarinen pokreću pitanje ukupnog uticaja aktuelne krize na arhitektonsko delovanje. Priznajući da su posledice ozbiljne, oni pokušavaju da ih prihvate kao osnov za podsticanje inovativnih pristupa arhitekturi. Navodimo delove iz ovog članka: (...) Sviđalo nam se to ili ne, naš način života je u opasnosti. Promene utiču na sve nas. (…) Propadanje izgrađene sredine dotiče svakoga. U određenoj meri i na određenom nivou, svi smo izloženi riziku. U vremenu kada su umetnost i kultura pod opsadom – prva u nestajanju usled budžetskih ušteda – čini se da, preuzimajući rizik, nemamo mnogo šta da izgubimo, a potencijalno mnogo možemo da dobijemo. Možda samo sledeći novo i nekonvencionalno možemo imati priliku da služimo kao pokretač promena. Sada nam je, više nego ikad, potrebna dramatična inovativnost i lični rizik koji je prati. Ova vrsta rizika nije nova u našem poslu. Arhitekturi i planiranju odavno se priznaje da imaju mogućnost da razviju nove metodologije i sisteme koji će uticati na naš fizički svet. Prihvatajući ovo, mnogi stvaraoci su tragali za novim načinima delovanja i preuzeli profesionalne rizike, okrećući konvencije naglavačke. Stereotipi glavnog arhitekte i glavnog planera kao ikoničnih figura su uvek bili suprotstavljeni stavu da su arhitektura i urbanizam uslužne delatnosti. Poslednjih godina, kritika glavnog je odnela prevagu i usluga se nametnula kao odgovor na očiglednu krizu identiteta arhitektonskog i planerskog odnosa prema društvu. Usluga ima mnogobrojna značenja, od kojih baš sva nisu konstruktivna. Ako želimo da budemo na usluzi drugima, onda, u najboljem slučaju, usluga znači velikodušnost; u najgorem slučaju, pojam usluge je opterećen moralističkim pitanjima… kao da mi znamo najbolje. Reč usluga deli koren sa neprijatnom asocijacijom – služenjem, implicirajući tako potčinjenost struke statusu quo, nemogućnost da se sprovede pozitivna promena i osuđujući tako struku da sledi put koji su utvrdili drugi. Na kraju, stereotipi nisu od koristi i pitanje smisla našeg delovanja nastavlja da nas progoni. Možda bi trebalo da jednostavno prihvatimo prirodu i mogućnosti naše struke. Mi gradimo svet oko nas. Naše ideje su materijalne. Mi oblikujemo fizičku strukturu grada, zgrade i javne i privatne prostore; ukratko, gradimo kulturu. Potraga za inovacijama u društvenom preduzetništvu je naš džoker – sa svim rizicima koje to može zahtevati. Izvor: Monica Ponce de Leon and Eliel Saarinen. Constructing Culture, Portico, Vol. 11-12, No. 2, 2012 Vše o RISK konferenciji možete pronaći ovde.

Crossrail umetnički program: Linija kulture ili transformacija saobraćaja u globalnu ikončnu umetnost. Najveći evropski infrastrukturni projekat Crossrail, pokrenuo je svoj novi umetnički program u svečanoj sali londonske gradske kuće 25. marta 2013. godine. Crossrail je započeo saradnju sa grupom Futurecity kako bi razvio viziju umetnosti u saobraćajnoj mreži, kao novi kulturni program Londona. Crossrail je, u saradnji sa Futurecity, objavio planove za stalnu izložbenu postavku u osam stanica londonskog metroa, A Cloud Index, umetničko delo dužne 120 m međunarodnog umetnika Spensera Fincha biće izgrađeno na stanici Paddington, Najveće Londonske galerije pomažu u globalnoj potrazi za umetničkim delom koje će inspirisati buduće generacije. Liniju kulture će činiti oslikana platna svake metro stanice i tako stvoriti kulturno iskustvo za putnike na stanicama Paddington, Farringdon, Liverpool street, Custom House, Whitechapel, Canary Wharf, Tottenham Court Road i Bond Street Crossrail. Umetnička dela velike razmere će biti trajno integrisana u nove stanice kako bi proizvela uzbudljiv doživljaj putnicima i u budućim generacijama. Linija Kulture je deo šireg fokusa regeneracije područja unutar i u okruženju novih stanica kako bi se poboljšalo iskustvo putnika. Crossrail i Futurecity preuzimaju korake u saradnji sa osam vodećih londonskih komercijalnih umetničkih galerija koje bi pomogle pozivima svetski poznatim umetnicima da predlože instalacije za svaku od osam metro stanica. Crossrail stanice će postati galerije umetničkih instalacija velikih razmera nekih od najpoznatijih svetskih umetnika, koje treba da rezultiraju najvećom udruženom umetničkom narudžbinom današnjice. Izvor: Futurecity

Departman za lokalnu samoupravu Engleske je objavio Okvir politike nacionalnog razvoja u 2012. godini. U vremenu kada politici prostornog razvoja naših gradova nedostaju vizija, stabilna i jasna struktura budućeg razvoja, preporučujemo engleski primer. Paradigma održivog razvoja čini matricu na osnovu koje ovaj dokument obrađuje najvažnije teme urbanističkog planiranja kao što su: urbana ekonomija, održivi transportni sistemi, kvalitetna infrastruktura, širok stepen kvalitetnih oblika stanovanja, dobar (urbani) dizajn i drugo. Pitanja zaštite (urbane) sredine su isto uzeta u obzir, pa su zaštita i unapređenje prirodnog i kulturnog okruženja, kao i pitanja klimatskih promena, jednako važni delovi dokumenta. Okvir politike nacionalnog razvoja možete preuzeti na ovom linku.