Suštinska razlika između tradicionalne električne instalacije i domotičkog sistema se ogleda, pre svega, u stepenu integracije. I kod tradicionalnih instalacija je moguće ostvariti određene funkcionalnosti, ali isključivo posredstvom nezavisnih komponenti, bez međusobne integracije. Koordinacija ovakvih podsistema povlači najčešće neprihvatljive troškove, ali i nizak stepen efikasnosti kada su u pitanju bezbednost i komfor.

Slika 2.1: tradicionalni sistem instalacija

Sa druge strane, sistemi domotike se projektuju od samog početka tako da zadovolje različite funkcije od kojih je najznačajnija upravo međusobna interakcija. Na primer jednostavan detektor prisustva koji radi na principu infracrvenog zračenja (PIR senzor) u tradicionalnom sistemu alarma ima ograničenu funkciju dok je alarm uključen, dok u jednom inteligentnom sistemu može da se koristi i kao detektor pokreta kada je alarm isključen i ostvaruje funkcije poput otvaranja vrata, uključivanja svetla i slično. Određeni infracrveni senzori mogu da mere i osvetljenost prostora i da se programiraju tako da uključuju svetlo u slučaju mraka.

U klasičnoj električnoj instalaciji fizičko kolo povezuje prekidač ili taster direktno sa naponom, na primer osvetljenjem. Ovo znači da svaka promena opterećenja ili dodavanje funkcija implicira izmene u sistemu kabliranja. Kod integrisanog sistema, sa druge strane, prisutno je logičko kolo u kojem jedan događaj (event), poput pritiskanja tastera, šalje signal jednom ili grupi aktuatora koji izvršavaju akciju, poput uključivanja svetla. Jednostavno svaka interakcija korisnika prostora (posredstvom domotičkog sistema): direktna, poput pritiskanja tastera na zidu ili panelu ili indirektna, poput ulaska u prostoriju ili promene temperature usled otvorenog prozora, može da aktivira jednu ili više akcija (scenarija). Na ovaj način veza između događaja i odgovarajuće akcije više nije ograničena fizičkim kablom između uređaja, već isključivo informacijama koje uređaji razmenjuju.

Slika 2.2 – Sistem domotike – razdvojenost napajanja i informacija

Ovo razdvajanje akcija od samih informacija se u prvi mah može učiniti nepotrebnim: u slučaju upravljanja samo jednim svetlom potrebna su dva uređaja umesto samo jednog, ali ako se posmatra kompleksniji sistem sa više uređaja, slika se drastično menja. Pored toga, za dodavanje funkcionalnosti (uređaja) nije potrebna suštinska izmena postojećih kablova, već je najčešće dovoljno samo izmeniti program sistema. Upravo zbog ove činjenice je preporučljivo projektovati sistem imajući u vidu mogućnosti nadogradnje.

Slika 2.3 – Razlika između tradicionalnog prekidača i rešenja sa aktuatorom

Još jedan trivijalan primer koji lepo ilustruje u kolikoj meri je jednostavnije proširivanje funkcionalnosti u integrisanom sistemu je kolo koje omogućava uključivanje svetla iz dve tačke, a cilj je da se doda i treća tačka. Na donjoj slici je ilustrovana jednostavnost dodavanja većeg broja upravljačkih tačaka u integrisanom sistemu.

Slika 2.4 problema više prekidača

Komparativna analiza domotike i tradicionalnih sistema

PREDNOSTI

Tradicionalni sistem
niža cena uređaja;
tehnologija je poznata svim električarima – nisu potrebna dodatna objašnjenja.

Domotika
velika fleksibilnost: rad uređaja je određen konfiguracijom, a ne sistemom kabliranja;
mogućnost da jedan uređaj obavlja više funkcija;
kabliranje je pojednostavljeno: sve veze osim aktuatora i napajanja su pod niskim naponom, što smanjuje rizik od požara i uprošćava strukturu protivpožarnog sistema;
niski troškovi u slučaju izmena sistema;
mogućnost daljinskog upravljanja.

MANE:

Tradicionalni sistem
mala fleksibilnost;
neophodna velika količina uređaja što povećava troškove;
veći troškovi materijala, radne snage i kablova;
potrebne su jače protivpožarne mere;
rizik da korisnici stupe u kontakt sa naponskim vodovima;
osetljivost troškova na varijante tokom izgradnje;
slaba/nikakva mogućnost daljinskog upravljanja.

Domotika
nešto skuplji uređaji;
tehnologiju još uvek ne poznaje dovoljan broj instalatera, neophodnost ilustrovanja prednosti klijentima.

Ovo je drugi u nizu tekstova iz ove oblasti, koje Centar za arhitekturu Beograd objavljuje u saradnji sa kompanijom Cubo Control iz Beograda. Sveobuhvatni prikaz domotike pripremili su doc. dr Radiša Jovanović i dr Marko Aleksendrić, mašinski inženjeri koji iza sebe imaju brojne objavljene naučne radove iz različitih oblasti upravljanja. Bave se programiranjem, projektovanjem i dizajnom, te spajanjem najrazličitijih tehnologija iz oblasti nauke, mašinstva i programiranja.  

 Cubo Control je inženjerski i programerski studio koji voli tehnologiju, automatiku, italijanski dizajn, ali i programiranje računara i najrazličitijih stvari: od roletni do mobilnih telefona, od temperature podruma do brodskih motora. Nastao je sa željom da se na jednom mestu objedini ponuda kvalitetnih rešenja po povoljnim cenama iz oblasti savremene automatike, sa posebnim akcentom na domotici i industrijskoj automatici, kroz pažljiv izbor vrhunskih proizvođača i uz širenje savremenih i konkretnih koncepata komfora i energetske efikasnosti.