Domotika: Kratko uputstvo za arhitekte

Zar ne može električar da mi završi posao?

Arhitekti i preduzimači se po inerciji najčešće obraćaju električarima kada razmatraju mogućnost instalacije domotičkog sistema. Sa druge strane, velika većina električara nije u stanju da projektuje , integriše ili programira inteligentne sisteme upravljanja prostorom.

Električari, posebno oni koji pripadaju staroj školi, jednostavno nisu osposobljeni da konfigurišu sisteme za raspodelu zvuka po prostorijama, da ostvare maksimalne performanse video sistema, da optimalno podese sistem provetravanja, da programiraju kompleksan sistem. Poveriti projekat kućne automatike nekvalifikovanom osoblju će najčešće imati mnogo dalekosežnije negativne posledice nego ukoliko se servisiranje novog laptopa poveri dečaku iz komšiluka ili enterijer rođaci koja ume da uklapa boje.

Skupe greške

I dok je većina prednosti domotičkih sistema već nabrojana, ništa manje bitna stavka je i skupa cena koja se plaća u slučaju da se sistem ne izvede pravilno. Kompleksnost procesa integracije toliko heterogenih sistema u jednu skladnu celinu otvara vrata mnogim potencijalnim problemima:

Sistem ne radi onako kako je zamišljen. Loše projektovan ili nepravilno integrisan sistem će najčešće ostvarivati nepotpunu funkcionalnost, a u drastičnim slučajevima može biti ugrožena i bezbednost korisnika.

Bez prave integracije. Kvalitetno projektovan i integrisan domotički sistem povlači potrebu za minimalnim brojem upravljačkih uređaja i jedinica. Više upravljačkih jedinica na zidu je jasan znak „budženja“ i nepotpune integracije. Upravljanje mora biti intuitivno i lako za korišćenje.

Probijeni rokovi i budžeti. Imajući u vidu veliki broj podizvođača koje je potrebno uskladiti i koordinisati i najmanja greška u vođenju projekta dovodi do neminovnih zastoja i porasta ukupnih troškova.

Narušen izgled objekta. Pametna kuća ne sme da izgleda poput sajma elektronike – komponente moraju da budu neprimetno ukopljene u enterijer, eventualno ga dopunjavajući.

Saradnja sa projektantom sistema kućne automatike (domotike) se ne razlikuje suštinski od saradnje sa enterijeristom, arhitektom ili sličnim profesionalcem. U pitanju je osoba koja je u stanju da pravilno identifikuje potrebe i želje klijenta, analizira plan zgrade ili stana, projektuje detaljno rešenje sistema domotike i preporuči najpogodniju opremu. U cilju postizanja optimalnih rezultata, sistem domotike bi trebalo da projektuje, instalira i programira stručnjak kućne automatizacije. Sam proces se ne završava programiranjem upravljačkog softvera i pravilnim podešavanjem elektronskih komponenti, već tek utvrđivanjem da završeni sistem ispunjava zahteve klijenta, kao i estetske i ekološke kriterijume.

Procedura

U narednim stranama će biti izložena procedura projektovanja i izvođenja sistema domotike za stambene i poslovne objekte koja je opšteprihvaćena kao standard u većini zemalja.

1. Precizno definisanje cilja projekta

Definicija cilja radova leži u samoj osnovi svakog uspešnog projekta kućne automatizacije. Imajući u vidu da je domotika, i pored prethodnih istorijskih osvrta, relativno nova i nepoznata oblast, investitori i vlasnici objekata često nisu u stanju da sagledaju prednosti koje im najnovije tehnologije mogu obezbediti. Često je potrebno objasniti koje su mogućnosti sistema u najrazličitijim oblastima. Projektant sistema kućne automatike bi trebalo klijentu da predoči sve mogućnosti, polazeći od zahteva, ali i praveći korak dalje. Nakon preciznog upoznavanja investitora sa svim mogućnostima, potrebno je pripremiti detaljnu specifikaciju koja će uključiti raspoloživi budžet, estetiku prostora, funkcionalnost, energetsku efikasnost, kao i mogućnost budućih potreba i proširenja sistema.

Veoma je važno već na prvom koraku razdvojiti troškove instalacije i sistema od troškova elektronskih komponenti (lokalna mreža, audio u više soba, kućni bioskop i slično).

2. Projektovanje i dokumentacija

Izrada projekta i projektne dokumentacije iziskuje veoma tesnu saradnju između klijenta, arhitekte, izvođača radova na instalacijama, dizajnera enterijera, kao i svih ostalih učesnika, sa ciljem da se dobije skup dokumenata koji zadovoljavaju zahteve svih uključenih strana. Ovo je očigledno jedna od kritičnih faza i trenutak u kojem u mnogim slučajevima dolazi do zastoja.

Projektant sistema domotike „prolazi“ redom iz prostorije u prostoriju i detaljno razmatra mogućnosti sa projektantom enterijera, arhitektom, klijentom. Tek kada je funkcija svake prostorije detaljno proanalizirana, moguće je predložiti usluge i elektronsku opremu koja bi mogla zadovoljiti željene kriterijume. U ovo detaljno planiranje je potrebno uključiti i sve sisteme u zgradi – cevi, sistem grejanja i klimatizacije, dizajn enterijera i ostalo, kako bi se elektronska infrastruktura i upravljački uređaji rasporedili na optimalan način.

Konačni rezultat ovog procesa bi trebalo da bude jedinstvena dokumentacija koja uključuje:

specifikaciju električnih instalacija;
šemu koja uključuje napajanja, telefonske linije, grejanje, pumpe, ventilatore, klima uređaje i slično;
elektronske sisteme: audio-vizuelne, kućni bioskop, bezbednosne sisteme, kontrolu pristupa, CCTV i slično;
komunikacione mreže, uključujući internet i telefonske linije;
šemu rasvete, uključujući eventualne zone, grupe prekidača i slično;
rutere, detektore prisustva.

Često se ističe da je izuzetno važno da postoji jedinstvena dokumentacija, kako bi se izbegli mnogobrojni problemi koji mogu nastati ukoliko različiti projektanti rade sa različitim specifikacijama.

3. Izbor odgovarajućeg električara i kabliranje

Izbor električara koji će izvesti radove na objektu zavisi od specifikacije koja je nastala u prethodnoj fazi i zbog toga je važno da specifikacija bude što preciznija. Neophodno je da električar poseduje određeno iskustvo i da je u stanju da u roku izvrši radove iz specifikacije.

Ukoliko je dokumentacija pripremljena na odgovarajući način, električar pristupa instaliranju infrastrukture: električne, rasvete, audio-video, komunikacione i informacione.

4. Vođenje projekta

U procesu izgradnje pametnog prostora najvažnija je stalna komunikacija između različitih učesnika, imajući u vidu da je u pitanju relativno složeni proces u kojem svaka operacija zavisi od ostalih.

5. Izbor i instalacija proizvoda/komponenti sistema

Vlasnik prostora najčešće vrši konačan izbor određenih komponenti tokom samog izvođenja radova – od audiovideo sistema, do osvetljenja, sigurnosnog sistema i slično. U ovoj fazi se mogu oformiti konačni troškovi ovih podsistema, iako se samo proizvodi često kupuju na samom kraju. Na taj način klijent može da kupi najnovije sisteme, po eventualno nižim cenama, ali i da stvori mnogo jasniju sliku o specifikacijama komponenti uklopljenih u prostor (veličina ekrana, broj upravljačkih jedinica, položaj zvučnika i sl.).

Kada se konačno izvrši izbor, komponente se kupuju i instaliraju i u ovoj fazi je prostor spreman za predaju klijentu.

6. Primopredaja i obuka

Nakon što su sve komponente instalirane i programirane, prostor je spreman. Projektant sistema domotike obučava korisnika prostora kako da upravlja prostorom. Kako je suština dobro sistema domotike, pre svega, jednostavnost, ovo ne bi trebalo da bude naporna faza. Dobro projektovan sistem je intuitivan i korisniku bi trebalo da je dovoljno malo vremena da se navikne. Naravno predviđena je i faza „finog podešavanja sistema“, tokom koje projektant može svraćati nekoliko puta u prvim nedeljama rada sistema, kako bi dodatno podesio i prilagodio određene parametre i funkcije.

Domotika iz perspektive arhitekata

Vremena su se jako promenila u poslednjih nekoliko godina. Nekada je bilo dovoljno nacrtati luster nasred sobe i dve lampe pored kreveta. Električne instalacije, čak i unutar običnog stana, su prošle kroz pravu evoluciju: porasli su apetiti korisnika prostora, ali su se, paralelno, neverovatno proširile i mogućnosti sitema, kako primećuje u svom osvrtu na domotiku italijanski arhitekta Giovanni Del Zanna, poznat po svom radu na domotičkim rešenjima za starije osobe.

Arhitekta danas mora da bude barem upoznat sa multidisciplinarnim pristupom koji se nameće pojmom pametnog prostora. Sa domotikom informacione tehnologije više nisu zatvorene u kompjuteru, već se šire po stambenom i poslovnom prostoru. Del Zanna precizno uočava da domotika nije mogućnost da se automatski izvršavaju određene funkcije u prostoru, već sposobnost da se celom kućom (stanom, stambenim ili drugim prostorom) upravlja informatički, uz sve pogodnosti koje ovakav pristup donosi. Kao što smo se vremenom navikli da živimo sa kompjuterom na kojeg „kačimo“ različite periferne komponente (miša, štampač, skener, projektor) i kojim se upravlja preko određenog operativnog sistema, tako ćemo se navići i na činjenicu da ćemo živeti u prostoru u kojem električne instalacije postaju sistem koji povezuje različite uređaje i komponente (aktuatore, elektromotore, kamere, rasvetu, grejanje, provetravanje).

Razbijanje direktne veze između prekidača i potrošača (sijalice, klima uređaja ili drugog) i njegova zamena softverskom vezom otvara čitav jedan horizont mogućnosti koji stalno evoluira. Mogućnosti programiranja koje uključuje senzore, vremenski određenih događaja stvaraju, paradoksalno, drugu vrstu problema: izobilje mogućnosti. Ukoliko se ostave po strani troškovi, jasno je da su mogućnosti domotike praktično neograničene i da uveliko prevazilaze „potražnju“ usluga od strane korisnika prostora. Upravo zbog toga je, prema Del Zenni, suštinsko pitanje koje arhitekta treba da postavi: Šta je to korisno što domotika može da mi ponudi?

Posmatrajući stvari iz perspektive korisnika, stanovnika i njegovih potreba, imajući u vidu lakoću rukovanja sistemima, bezbednost, odnos cena/kvalitet i ostale značajne aspekte – primetno je da postoje relativno jednostavna i jeftina kvalitetna rešenja, ali i ona druga, koja svoje performanse skupo „naplaćuju“ kompleksnošću rukovanja. Uloga arhitekte je u ovom slučaju dvostruka: potrebno je da, sa jedne strane, informiše klijenta o mogućnostima sistema i istovremeno sa druge strane da „prenese“ projektantu sistema upravljanja informacije o potrebama korisnika. Tako je uloga arhitekte u ovom procesu centralna i presudna: on je posrednik između sveta korisnika i sveta tehnologije.

Najveće, objektivne prepreke uvođenju sistema domotike postepeno nestaju: cene sistema su u konstantnom padu, komunikacione infrastrukture su sve brže i jače, protokol KNX barem na nivou Evrope obećava da ni standardi više neće predstavljati problem. Ostaju subjektivne prepreke, a one se najviše svode na informisanost korisnika prostora, ali i samih arhitekata.

Ovo je treći u nizu tekstova iz ove oblasti, koje Centar za arhitekturu Beograd objavljuje u saradnji sa kompanijom Cubo Control iz Beograda. Sveobuhvatni prikaz domotike pripremili su doc. dr Radiša Jovanović i dr Marko Aleksendrić, mašinski inženjeri koji iza sebe imaju brojne objavljene naučne radove iz različitih oblasti upravljanja. Bave se programiranjem, projektovanjem i dizajnom, te spajanjem najrazličitijih tehnologija iz oblasti nauke, mašinstva i programiranja.  

 Cubo Control je inženjerski i programerski studio koji voli tehnologiju, automatiku, italijanski dizajn, ali i programiranje računara i najrazličitijih stvari: od roletni do mobilnih telefona, od temperature podruma do brodskih motora. Nastao je sa željom da se na jednom mestu objedini ponuda kvalitetnih rešenja po povoljnim cenama iz oblasti savremene automatike, sa posebnim akcentom na domotici i industrijskoj automatici, kroz pažljiv izbor vrhunskih proizvođača i uz širenje savremenih i konkretnih koncepata komfora i energetske efikasnosti.


GP
04-Jul-2013

Cubo Control, Domotics, Energy efficiency, Interior design, Lighting, Smart homes

Leave a Reply