Žaklina Gligorijević, urbanista zavidnog ugleda, deli sa nama svoja iskustva različitih uloga koje arhitekta može u svojoj karijeri da prođe. Ovo je još jedan u nizu tekstova u okviru projekta CAB: Žene u arhitekturi.

O počecima i radoznalosti

Dopadalo mi se u gimnaziji da se bavim enterijerom, imala sam praktične veštine i tako sam, na prečac rešila da upišem arhitekturu. Urbanizam sam odabrala jer me je bavljenje različitim aspektima gradskog prostora iznenadilo i zainteresovalo, od konteksta, sociologije, urbane rekonstrukcije i drugih predmeta koji su se bavili planiranjem prostora. Imala sam sreću da na samom početku karijere radim stvarne planove i projekte u urbanističkim institucijama kakve su osamdesetih bili Arhitektonski fakultet, Centar za planiranje urbanog razvoja, CEP i Urbanistički zavod Beograda. Mogla sam da poredim prednosti i razlike planiranja u privatnom i javnom sektoru, i različite aspekte urbanističkog posla: kreativnost, javne rasprave, pravne zahteve i prepreke, terene, različite gradove, predele i kulture... Radeći paralelno na konkursima i projektima morala sam da prihvatim čari procedura i neminovnost kompromisa kao deo profesionalnog sazrevanja. Svaki projekat izazivao je novu ambiciju, i tako je i danas. Slika 1. ISOCARP kongres, Perm, Rusija, 2012.  Mislim da me je radoznalost vodila u različite oblasti u arhitekturi i urbanizmu, ali nas je i promenljivo tržište primoralo da savladavamo veštine i znanja u obe oblasti. Ono što me je zadržalo u tom poslu su istrajnost i vera da profesija može da popravi stvarnost. Kako vreme prolazi, sve više mi pomaže strpljenje i razumevanje drugačijih interesa i prioriteta kod različitih učesnika u projektima.

O savetima

Da se naoružaju znanjem i strpljenjem jer dolaze izazovna vremena za našu profesiju: svet se ubrzao, tehnika napredovala, sve što ste mislili da znate danas, već sutra je prevaziđeno i zastarelo. Zato veoma strpljivo u praksi a nestrpljivo u stalno sticanje novih znanja i veština! Prvi savet ili bar prvi koji me je godinama intrigirao, dobila sam od profesora Ranka Radovića na vežbama tzv. Kompleksnog zadatka na IV godini studija, koji nas je nad crtežima pitao šta nam je strast u urbanizmu? Bez strasti nema vrhunskih rezultata! U to vreme zabrinuti student, uglavnom sam se pitala šta je moja obaveza a ne šta mi je strast. Tek kasnije, kad sam prikupila malo iskustva i osetila se dovoljno sigurnom da sa radošću ulazim u nove projekte, videla sam da je bio u pravu: profesionalna strast je motor koji vas vodi stalno dalje i zahteva od vas sve više i bolja dostignuća. Slika 2. Kreativna Barselona u Beogradu Drugi izazov, ne baš savet, dao mi je profesor Kayden sa Harvard GSD, koji je predavao kurs o dizajnu, zakonu i politikama. U debati o lepoti, kvalitetnom dizajnu kroz pravila, propise i zakone u urbanizmu, kao odgovor na tezu da je lepota ”u oku posmatrača” i argument da je arhitekturu i urbano oblikovanje moguće vrednovati i ceniti, konstatovao je da verovatno postoji razlog zašto tolike generacije studiraju na Graduate School of Design… Deset godina kasnije, često mi nedostaje takva teoretska debata, u vremenu kada se stvaranje pravila za oblikovanje prostora u planovima smatra šablonom, i često, posebno kod laika, rigidnom preprekom za razvoj gradova, a ne dopuštenim prihvaćenim okvirom za kvalitetna arhitektonska rešenja. Ne-profesionalcima regulacija prostora izgleda jednostavno: tri parametra, matematičke formule, ništa posebno. Naprotiv, za primenljiv i kvalitetan plan neophodna je veština, iskustvo i veći stepen razumevanja i obrazovanja od samog dizajna.

O zamkama u karijeri

Kao i u drugim profesijama, važno je da ambiciozna žena ne zapostavi ostale aspekte života, porodicu, prijatelje, hobije i zadovoljstva, kao cenu požrtvovanog profesionalnog uspeha. Obaveza treba da bude da u svom poslu uživa! Mnogo brige i truda oko stvari na koje ne možemo da utičemo donosi samo bore i neprijatelje. Srećom da obrazovanje arhitekata daje neverovatne mogućnosti za kreativne i ispunjavajuće poslove pa se ponekad zamor skromnim dometima u ograničenim uslovima svakodnevnog posla može nadomestiti na konkursima, u studijama ili u srodnim, umetničkim disciplinama.

O najznačajnijim poslovima

U urbanizmu i strateškom planiranju autorstvo nije najvažnije, već rukovođenje ili pažljiva sinteza, posebno kod velikih, dugogodišnjih projekata. Ženski princip u kompleksnim projektima je da se njima upravlja i rukovodi tako što se ličnost smanji, suzbije sujeta i lična promocija i podredi se zadatku. To su ženske osobine. To se ne odnosi u potpunosti na akademski rad i konkurse, jer tu ipak kreacija unutar zadatih granica i lični stav donose uspeh i veliko lično ispunjenje. Za sve ove projekte potrebno je bilo veliko strpljenje, priprema, diplomatija, usaglašavanje sa velikim brojem autora, učesnika, profesionalaca, kreativnih individua, komplikovanih procedura, kratkih rokova, ograničenih sredstava i različitih, suprotstavljenih interesa. Neki su završeni, neke su drugi završavali, neki su proizvod velikog timskog rada, neke su potpisali drugi autori ili rukovodioci, ali su svi, bez izuzetka, rezultat ličnog i profesionalnog angažmana, umeća i iskustva prikupljenog u ulogama projektanta, urbaniste, rukovodioca tima, organizatora ili direktora. Slika 3. Urbanistički projekat Perasta Moji izazovni zadaci bili su npr. planovi u zaštićenim područjima, kao Urbanistički projekat Perasta, strateški planovi nove generacije, kao GUP Kraljeva, 2000, Izmene Generalnog plana Beograda 2021/2, Strategija razvoja grada Beograda, Studija visokih objekata i set planova za Beograd u prethodnih četiri godine. Posebno sam ponosna na deset godina organizacije stručnog savetovanja Komunikacije, koje me je povezalo sa puno divnih ljudi i donelo veštinu da učestvujem i organizujem svetske kongrese, seminare i događaje. Slika 4. Generalni plan Beograda do 2021/2. Najveći poslovni izazov u smislu pomirenja mojih načela i očekivanja investitora bili su rukovođenje Izmenama Generalnog plana Beograda i organizacija i izrada beogradskih planova prema Zakonu o planiranju i izgradnji iz 2009. Posebno su deset planova generalne regulacije građevinskog područja grada Beograda veliko dostignuće čitavog tima Urbanističkog zavoda.

O ličnom razvoju i uticajima

Iskustvo rada u različitim sredinama, različitim gradovima i na različitim temama najviše pomaže da se razumeju mehanizmi upravljanja i oblikovanja prostora. Pojedinačna arhitektonska ostvarenja učestvuju u stvaranju kvalitetnog urbanog ambijenta, međutim kvalitet svake od tih urbanih celina ne garantuju najlepše i najatraktivnije zgrade. Zanimljivo je da svedena arhitektura koja je podređena zajedničkoj regulaciji stvorila kvalitet mnogih omiljenih gradskih jezgara evropskih gradova. U odnosu na moje ranije shvatanje arhitekture, mislim da je razumevanje i stvaranje arhitekture u kontekstu jedan od najvećih izazova za našu profesiju! Više iskustva i različitih uloga omogućava bolje razumevanje tzv. velike slike, ukupnog procesa stvaranja grada, od dobrih urbanističkih ideja, načina donošenja odluka i mogućnosti njihovog sprovođenja. Uspeli i neuspeli projekti, prihvaćene i izgubljene ponude, mali i veliki projekti i stalno donošenje odluka, koje nam u procesu menjaju ciljeve, najbolji su put da se profesionalno odraste. Imala sam sreće da u karijeri sretnem i razmenim misli sa nekim od najvećih arhitektonskih imena današnjice, gradskih arhitekata, rukovodiocima najvećih urbanističkih zavoda svetskih gradova i profesora sa svetskih arhitektonskih i urbanističkih škola. Svaki taj susret, savet, komentar i svaki grad koji sam upoznala uticao je na moje izbore i menjao, kalibrisao ciljeve. Zahvaljujući tome danas razumem da mnoge velike i dobre ideje ostanu na papiru. Za njima ne vredi tugovati, ali to ne znači da od dobrih ideja odustajem, samo se trudim da postavljam realne, savladive ciljeve, pa ih tako i češće dosegnem.

O ulozi urbaniste i drugim ulogama

Medijacija različitih interesa je najveći izazov za urbanistu: da na najbolji mogući način usaglašava interese uprave, investitora, profesije i građana. Siguran put da se razumeju različiti interesi je da se okušate u što više uloga, što je meni, srećom, uspelo u 25 godina rada. Na master studijama na školama kakva je, na primer, Harvard GSD ovo vežbanje uloga deo je nastave na predmetima na kojima se analiziraju veliki, npr. javno-privatni projekti. Veštine pregovaranja i usaglašavanja grade se u okviru timova tako da svaki učesnik preuzme jednu od uloga: jednom ste pravnik, drugi put predstavnik uprave, ekonomista, arhitekta, developer, urbanista, zaštitar… Tako blagovremeno obrazovanje pomaže i olakšava tu zahtevnu komunikaciju koja je neophodna na svakom planu. Slika 5. Izložba Evropske nagrade za gradski javni prostor 2008. Da bi bili uspešni u toj ulozi neophodno je znanje, otvoreni um i sposobnost da se razmotre i uvaže argumenti svih uključenih strana, usaglase stavovi, omogući kompromis ili pak insistira na nekom od stavova, u zavisnosti od projekta i lokacije. Jedan od mojih najvažnijih kriterijuma za zastupanje i donošenje oduke je šansa da se projekti zaista realizuju. Mr Žaklina Gligorijević je svakako jedno od najpoznatijih imena domaće urbanističke prakse. Kao arhitekta-planer ili organizator-rukovodilac, bila je neposredno uključena u izradu planova koji su oblikovali Beograd i druge gradove na način na koji oni danas izgledaju, odnosno stvorili uslove za njihov razvoj u budućnosti. Prepoznatljiva kao predstavnik beogradskog Urbanističkog zavoda ili ranije CEP-a, čiji javni nastupi su uvek primećeni, ona pored neposrednog rada u praksi posebno ističe i svoje iskustvo akademskog usavršavanja u Sjedinjenim Državama.

O istoriji i uspehu Energoprojekta ne može se govoriti bez osvrta na Milicu Šterić, osnivača i dugogodišnju direktorku njegovog arhitektonsko-građevinskog sektora. U sklopu aktuelnog projekta CAB: Žene u arhitekturi, arhitekta Marija Pavlović upoznaje nas sa bogatom karijerom Milice Šterić i njenim značajem za posleratnu arhitekturu u Jugoslaviji. Malo je poznato da je glavni arhitekta Energoprojekta u godinama njegovog razvoja i uzleta, kako su to naveli u monografiji za 60-godišnjicu postojanja, bila žena - Milica Šterić, arhitekta. Još je manje poznato da je ona projektovala neke od prvih elektrana toliko bitnih za razvoj industrije u posleratnim godinama. Naravno da nije bila sama, bila je ravnopravan član inženjerskih timova okupljenih oko zajedničkih zadataka izgradnje tadašnje zemlje, a bio joj je poveren i projekat prve poslovne zgrade Energoprojekta na Zelenom vencu. Slika 1. Prva zgrada Energoprojekta u Brankovoj ulici Rođena 1914.godine u Smederevu, Milica je po završetku gimnazije došla u Beograd na studije arhitekture na Tehničkom Fakultetu. Svoj talenat za crtanje i slikarstvo je preusmerila ka arhitekturi upoznavši se sa profesijom prvo preko zeta Božidara Trifunovića. Arhitekturu je diplomirala 1937. godine i pod uticajem profesora Milana Zlokovića, Bogdana Nestorovića i posebno Aleksandra Deroka, počela da projektuje prvenstveno podražavajući narodni stil.Međutim, Milica Šterić je svoj pravi i zreo pečat arhitekturi dala prateći CIAM-ove ideje i levičarski duh koji joj pak, nije dozvolio da se upusti u socrealistički pravac.Umesto toga, svoju ulogu u izgradnji novog, socijalističkog društva, originalnog samoupravnog socijalizma, počela je već u prvim godinama obnove radeći na projektima izgradnje zemlje. Stavljajući svoju karijeru u pogon za opšte dobro, 1947. se zapošljava u preduzeću Elektroistok, koga će naslediti Energoprojekt i u narednoj deceniji posvećuje se industrijskoj i infrastrukturnoj arhitekturi i izgradnji i projektuje elektrane. Slika 2. Posleratna izgradnja termoelektrane Mali Kostolac Već u prvim godinama posle Drugog svetskog rata donele su se odluke o osnivanju energetskih preduzeća opštedržavnog značaja i time otvorio put ka izgradnji elektrana širom Jugoslavije bez kojih ne bi bio moguć industrijski razvoj zemlje. Odmah nakon oslobođenja počelo se sa planiranjem novih energetskih kapaciteta. Kako su Nemci ostavili za sobom nedovršenu termoelektranu u Kostolcu, donosi se odluka da se stara termoelektrana u Beogradu sanira i prenese u Kostolac. Tako je već 1948.godine nastao Mali Kostolac, a građevinski projekat je uradila Milica Šterić. Zatim su usledile i druge, a naročito sa osnivanjem Hidro-Termo Elektroprojekta 1951, kasnijeg Energoprojekta. Najstarija i danas aktivna termoelektrana Kolubara A u Velikim Crljenima, pored istoimenog kopa, izgrađena je 1956.godine kao najveći srpski energetski kapacitet, a projekat potpisuju Milica Šterić i Božidar Petrović. Istih godina Milica je projektovala još i termoelektrane Kakanj u BiH, jugoistočno od Zenice i Velenje u Sloveniji, kao i nedovršenu termoelektranu Lukavac u BiH, blizu Tuzle. Godine 1957. odlazi u Holandiju zahvaljujući polugodišnjoj stipendiji holandske vlade, radi u birou Van den Bruka (Van den Broek) i Bakeme (Bakema) i usavršava svoj arhitektonski izraz na iskustvima Bauhausa. Čista strukturalna forma i kombinovanje čelika i staklene fasade ostaće trajan element njenog dela vidljiv na objektima poput poslovne zgrade u ulici Carice Milice 2 iz 1957, kao i zgrade Socijalnog osiguranja u Smederevu zajedno sa B.Petrovićem iz 1958. Slika 3. Poslovna zgrada u ulici Carice Milice Zgrada u ulici Carice Milice 2 je pod zaštitom jer predstavlja lep primer moderne, naglašene horizontalnosti trakastim prozorima i potpuno svedene fasade koja prati logiku oblikovanja iznutra ka spolja. Funkcionalno ova zgrada i danas služi kao poslovni prostor Javnom preduzeću Elektroprivreda Srbije. Bez obzira na spratnost objekta, arhitekta Šterić je iskoristila sve prednosti ove lokacije da zgradu sasvim otvori i omogući pogled na grad. Njen zakošeni ugao prema uglu sa Brankovom ulicom otvoren je ka Savskom amfiteatru. Skeletni sklop u dvotraktnoj organizaciji proteže se niz ulicu do njenog ugla i zatim zaseca pod tupim uglom u pravcu Brankove gde će Šterić tri godine kasnije projektovati nagrađivanu zgradu Energoprojekta, čime će i urbanistički oblikovati ovaj ugao. Prva poslovna zgrada Energoprojekta je izgrađena 1960. godine i predstavlja najuspešnije izveden projekat Milice Šterić za koji je dobila Sedmojulsku nagradu 1961. godine i koja takođe uživa zaštitu. Ova zgrada danas je nažalost skoro napuštena, jer se od njene revitalizacije i adaptacije za sada odustalo zbog finansijskih i konstruktivnih problema. Stoji, potpuno oljuštena, samo u skeletu i čeka da joj se povrati lice i život. Slika 4. Poslovna zgrada u Brankovoj ulici Nedaleko od ove uspešne zgrade, ali ne manje značajna, stoji još jedna poslovna zgrada koju je Šterić projektovala - na uglu Brankove 25 pred samim mostom, danas sedište Agencije za privredne registre. Tih godina Šterić je projektovala i stambenu zgradu u ulici Alekse Nenadovića u Beogradu , i nastavila u okviru Energoprojekta da radi na stambenim projektima za Smederevo 1965, zatim čitav kompleks 1975-1985, zatim u Boru, Bijeljini, Kladovu, Herceg Novom. U rodnom Smederevu projektuje nekoliko zgrada javne namene – Robnu kuću 1971. godine zajedno sa Aleksandrom Kekovićem, Dečju ustanovu 1978-80. i Dom kulture1978-90. Slika 5. Centar za kulturu u Smederevu Kao glavni arhitekta i kasnije direktor sektora za arhitekturu i urbanizam u Energoprojektu u vreme građenja njegove međunarodne reputacije , Milica Šterić je učestvovala na mnogim međunarodnim konkursima i radila na projektima kao što su kompleks ministarskih zgrada u Kanou u Nigeriji zajedno sa Z.Bojovićem 1970-72, zatim beduinsko naselje u Kuvajtu sa 5.000 kuća sa D.Bakićem i Z.Jovanovićem 1971-74, Vojno naselje Čimpata u Zambiji 1970. i druga. Povodom izložbe Muzeja savremene umetnosti Beograd  Tri tačke oslonca: Zoran Bojović, arhitekta Zoran Bojović se u razgovoru sa kustosima izložbe Andrejom Dolinkom, Katarinom Krstić i Dubravkom Sekulić priseća svoje saradnje sa Milicom Šterić: Milica Šterić bila je stvarno veliki čovek i arhitekta. Bila je puna energije, strašno ambiciozna i sugestivna. Umela je da vas opčini, uvede u posao, usmerava. Radili smo zajedno. Iako sam još uvek bio početnik, ona mi je dala odrešene ruke. Ona je bila motor inspiracije. Odigrala je veliku ulogu u proboju arhitekture u Energoprojektu. Čak je i osnovala AG, Arhitektonsko-građevinski sektor. Zahvaljujući njoj se desio veliki nastup u inostranstvu, ona je to stimulisala. Za nju je arhitektura bila posebna. Čak je jednom, kada su je pitali šta je arhitektura, izjavila: Drugovi, arhitektura, to vam je avangarda. Tako se i ponašala. Bila je neponovljiva, posle nje više nije bilo takvih direktora. Slika 6. Kompleks ministarskih zgrada u Kanou u Nigeriji sa Z. Bojovićem U istom intervju Zoran Bojović iznosi i simpatičnu anegdotu sa njihovo zajedničkog rada na projektu za kompleks ministarskih zgrada u Kanou u Nigeriji: Kada smo završili projekat ministarstva države Kano, napravili smo malu izložbu u guvernerovoj palati, s namerom da mu prikažemo projekat. Dok smo pripremali izložbu, koja je bila na ozalidu koji smo lepili na zidove, Madam je bila strašno uzbuđena. Nije znala engleski i napamet je naučila tekst kojim je trebalo da objasni projekat guverneru. Išla je od jednog do drugog crteža i preslišavala se naglas. A tu se muvao neki policajac. U jednom trenutku, kad smo sve zalepili, Madam kaže: Pa, dobro, gde je taj guverner? Da li će se on već jednom pojaviti? A onaj policajac kaže: Ja sam guverner. Projekat je prihvaćen. Ona zgranuta: Pa nisam stigla ništa da kažem! On: Sve ste rekli, Madam. Slika 7. Konkursno rešenje za Slaviju sa D. Jovanovićem i M. Milovanovićem Od domaćih konkursa, možda je interesantan njen koautorski rad sa Draganom Jovanovićem i Momčilom Milovanovićem na konkursu za arhitektonsko-urbanističko rešenje Trga Slavija iz 1978.godine. Još jedno od njenih dela jeste i toplana Novi Beograd iz 1965, oštećena u NATO bombardovanju 1999. Milica Šterić dobitnila je i SAS-ovu Veliku nagradu arhitekture 1984.godine, a takođe je jedina žena kojoj je SAS posvetio specijalnu publikaciju 1991. godine. Umrla je 1998. na Božić u Beogradu. Zahvaljujemo se Dubravki Sekulić na ustupljenom materijalu iz intervjua Sve je to arhitektura! koji su u sklopu izložbe Tri tačke oslonca: Zoran Bojović pripremili Andrej Dolinka, Katarina Krstić i Dubravka Sekulić. Istoimena knjiga, sa celokupnim intervjuom, izaćiće krajem godine. Autor teksta, Marija Maša Pavlović, diplomirala je arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Na Fakultetu Političkih Nauka upisuje Master, a zatim i doktorske studije kulture i medija, gde svoju naklonost ka razumevanju društvenih i političkih ideja i kretanja povezuje sa arhitekturom i razvojem grada. Sa druge strane, praktičnost u pristupu i realnost naše graditeljske sredine ju je vodila kroz projektovanje, preko investitorskog graditeljstva, do surovih cifara stranih investitora. Putujući kroz društvenu realnost Srbije i Beograda, okušala se i u medijskim vodama radeći u odnosima s javnošću najvećeg preduzeća u zemlji, ali i učeći o planiranju energetskih sistema i njihovom upravljanju. Arhitektura bez zvuka i bez muzike za nju nije arhitektura.

Dr Jelenа Atаnаcković Jeličić, prvi diplomirаni inženjer аrhitekture nа Fаkultetu tehničkih nаukа u Novom Sаdu, a danas profesor, u sklopu aktuelnog projekta CAB: Žene u arhitekturi govori o novosadskoj školi arhitekture, svom radu sa studentima i stanju u današnjoj arhitekturi uopšte.

O projektovanju

Dominantno se bavim arhitektonskim projektovanjem, iako sam mišljenja da projekte u najvećoj meri definiše odnos prema prostoru, a ne razmera. Najizazoviniji su projekti koje radite za ljude iz najbližeg okruženja, gde se gubi granica privatnog i profesionalnog. Slike 1 i 2. Centralna zgrada Univerziteta u Novom Sadu

O ženskom principu

Ne verujem u podelu na ženske i muške autore, već u podelu na kvalitetnu i nekvalitetnu arhitekturu. U svim projektima do sada bila sam deo autorskog tima i pripadnost tom timu je ono sto me čini ponosnom. Bilo bi dobro izbeći zamku u kojoj te okruženje posmatra kao ženu-arhitektu i postići da te posmatraju samo kao arhitektu.

O uticajima

Verujem da što se duže bavite bilo kojom profesijom i što više učite, postajete sve svesniji sopstvenog neznanja. U poslednjih nekoliko godina, najviše me interesuje odnos dostignuća društvenih i humanističkih nauka i arhitekture, pa u tom smislu, neki od uticaja bili bi Žan Bodrijar (Baudrillard), Žil Delez (Deleuze), Peter Sloterdajk (Sloterdijk), ali i mnogi drugi. Slika 3. Poljoprivredna škola sa domom učenika u Futogu

O radu sa studentima

Rad sa studentima je moje osnovno opredeljenje i preokupacija i sve ostalo je direktno povezano sa tim. Ovo znači da smatram da bavljenje akademskim radom nosi najviši mogući stepen odgovornosti, koja se onda odslikava i na sve druge sfere profesionalnog života.

O savetima

Najbolji savet koji sam dobila je da istrajem u svojim uverenjima. Mislim da je veoma teško savetovati mlađe kolege, a da pri tome ne zvučite patetično ili pretenciozno. Trudim se da ih savetujem oko konkretnih dilema u vezi njihovih grafičkih radova i drugih projekata, a manje oko životnih odluka. Slika 4. Konkursno rešenje za Muzej savremene umetnosti Vojvodine

O današnjem stanju u arhitekturi

Bojim se da arhitektura (a kada kažem arhitektura, tu apsolutno podrazumevam i urbanizam i dizajn enterijera) u našoj kulturi zauzima mesto sa minimumom značaja i, verujem da se sa ovom tezom susreće veliki broj kolega u svakodnevnom profesionalnom životu. Iako je, za veliki broj profesija, ipak relativno teško zamislivo da ih obavlja neko bez odgovarajućeg obrazovanja, u slučaju arhitekture često se susrećemo sa situacijom u kojoj sami vlasnici projektuju, a zatim i izvode svoje zamisli. Ovo često ima za rezultat građevine ili cele urbane fragmente u kojima je, usled neprepoznatljivih i/ili neusaglašenih funkcija, značenja ili estetika, sintaksa prostora nebalansirana, nejasna ili trivijalna. Sa druge strane, diskusija o arhitektonskim ili urbanističkim zamislima ili delima u javnom mnjenju se veoma često svodi na zaključak da se nešto nekome „sviđa“ ili „ne sviđa“, a da pri tome, javnost zapravo ima veoma malo informacija o onome što su dostignuća savremene projektantske prakse na globalnom nivou. Na žalost, čini se da u našem društvu arhitektura ne predstavlja dovoljno interesantnu temu za veći broj medija. Hoću da kažem da je borba za priznanje struke kao važnog elementa kulture jednog naroda mukotrpan proces i da su trenuci u kojima je zaista moguće primeniti neka znanja retki. Slika 5. Višeporodično stanovanje u Novom Sadu

O novosadskoj školi arhitekture

U duhu prethodno izrečenog, i formiranje nove akademske institucije koja će se baviti pitanjima uređenja prostora je težak posao. Zahvalni smo profesoru Ranku Radoviću na uspostavljanju temelja onoga što se danas zove Departman za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, ali istovremeno se i sami svakodnevno suočavamo sa izazovima unapređenja nivoa nastave, uslova studiranja, oblasti koje studijski programi pokrivaju i pokušajima da, kroz studente koji diplomiraju, podižemo nivo arhitektonske prakse u Srbiji. Dr Jelenа Atаnаcković Jeličić prvi je diplomirаni inženjer аrhitekture nа Fаkultetu tehničkih nаukа u Novom Sаdu, na kome je i magistrirala i doktorirala. Kаo nаstаvnik nа Fаkultetu tehničkih nаukа, vodi znаtаn broj predmetа nа osnovnim, mаster i doktorskim studijаmа. Od 2011. vodi Kаtedru zа аrhitektonsko/urbаnističko plаnirаnje, projektovаnje i teoriju nа Depаrtmаnu zа аrhitekturu i urbаnizаm FTN-а. Nаgrаđivаnа je nа međunаrodnim konkursimа, а učestvovаlа je i u rаdu žirijа međunаrodnih konkursа iz oblаsti аrhitekture i urbаnizmа. Sa autorskim timom Kabinet 505 uspešno je realizovala više objekata. Aktivni je inicijаtor, orgаnizаtor i učesnik nаučno-istrаživаčkih skupovа , projekаtа i publikаcijа – međunаrodnih, regionаlnih, nаcionаlnih i pokrаjinskih.

Jedna od najuspešnijih arhitekata mlađe generacije, Grozdana Šišović iz arhitektonskog studija re:act, u sklopu aktuelnog projekta CAB:  Žene u arhitekturi govori o ženskom doprinosu u timskom radu i posvećenosti potrebnoj za uspeh.  

O timskom radu

Naš arhitektonski studio Re:act partnerski vodimo arhitekta Dejan Milanović i ja. Timski rad je ono što obeležava moje bavljenje arhitekturom, od samog početka, još od studentskih dana. Mi smo kao autorski tim uvek težili da puno radimo, da budemo hiper-aktivni i onda kada nema posla u vidu narudžbina – a to nas je usmerilo ka konkursima, kojih smo do sada uradili mnogo. Tako da kada se sve zajedno pogleda, sada je već jako puno projekata iza nas. Najznačajnija su sigurno izvedena dela, ali i nekoliko drugih projekata kojima smo veoma zadovoljni. Nisam sigurna na koji način se žensko učešće vidi u toj arhitekturi. Ja mislim da u projektu i objektu svakako mora da ispliva kvalitet procesa koji stoji iza njega. U našem slučaju, to je jedan dinamičan i posvećen partnerski rad, često i kolektivni rad, sa našim saradnicima i saradnicama. Slika 1. Stambeni objekat u Bloku 61

O počecima

Nisam se rano opredelila za arhitekturu. Kao dete sam mislila da ću biti naučnica kada porastem. U školi mi je sve bilo lako, nisam mogla da se odlučim u kom polju se najbolje osećam. Završila sam matematičku gimnaziju u kojoj čak nisam imala likovno niti druge umetničke predmete, ali već negde na pola srednje škole poželela sam da se udaljim od matematike, interesovalo me sve i svašta. Išla sam prvo na prijemni na filmskoj režiji, posle treće godine srednje, jer nisam mogla da dočekam da uđem među neki novi, kreativni svet. Sledeće godine sam upisala arhitekturu i prilično se razočarala. Posle prve godine studija nisam bila sigurna da želim tu da ostanem, upisala sam filozofiju, i malo je falilo da se ispišem sa arhitektonskog fakulteta. Tek pred kraj druge godine, kada sam projektovanje shvatila kao dostojan i provokativan izazov, i nakon jedne radionice na letnjoj školi arhitekture u Petnici, koju je fakultet organizovao tih godina, našla sam neku novu iskru, napokon je nešto kvrcnulo, počela sam polako da razumem stvari i da razmišljam o arhitetkuri na dobar način. To je sidro koje me je zadržalo – tajna i lepota arhitekture, novi horizonti u svakoj novoj temi, ta bliskost života i umetnosti. Slika 2. Konkurs za stambeni objekat Rasadnik u Lazarevcu  - prva nagrada

O pristupu poslu

Lično, imam jaku potrebu da razumem stvari. Prihvatila sam svoje bavljenje arhitekturom kao proces permanentnog učenja. Verujem da ima nade za napredak sve dok traje taj entuzijazam. On me istovremeno ohrabruje da prihvatam promene i da se angažujem na nove načine. Poslednjih nekoliko godina osim projektovanjem, bavim se i naučnim i pedagoškim radom. Entuzijazam pomaže da se energija rasporedi na zdrav način i da se postepeno dođe do nekog oblika sinteze znanja. Opet, s druge strane, proces je dug i spor. Moj lični osećaj mi kaže da sam tek ponešto zagrebala, da je znanje krhko i da se mora stalno preispitivati. Slika 3. Neckom poslovni i izložbeni prostor u Nikšiću

O ženskom principu

Ako postoji nešto kao ženski princip, ne mislim da bi ga trebalo vezivati  obavezno ili isključivo za stvaralaštvo žena, nego ga pre razumeti kao metaforu za svaki pristup koji oponira autoritarnosti u arhitekturi, favorizovanju arhitekture kao reprezentacije, kao reprodukcije sistema dominacije. Ne bih mogla reći da razmišljam o svom radu kao o specifičnom ženskom doprinosu, bilo u procesu, bilo u odnosu na rezultat. Mislim da je dinamika zajedničkog rada, izgradnja partnerstva, otvorenost da se o idejama debatuje i da se koncepti razvijaju zajednički bitnije uticala na naše projekte. Ali taj uticaj ženske perspektive sigurno da postoji, možda kao neka fina razlika u nekom intimom osećaju prema temi, pre svega. Žene često imaju specifičan odnos brige oko nekih stvari u projektu – ja kod sebe primećujem dosta sekiracije oko bezbednosti, udobnosti korišćenja i trajnosti rešenja koja predlažemo. Mislim da generalno žensko delovanje u arhitekturi ima potencijal da projektovanje pomeri bliže ka korisniku. Pitanje je da li je to uvek slučaj. Dejan i ja dugo radimo zajedno i toliko smo navikli na tu muško-žensku dinamiku u timu, da nisam sigurna da iznutra mogu da sagledam svoj deo rada kao nekakav tipično ženski -  pre mislim da je realan doprinos u tom mešanju i kombinovanju perspektiva, kroz neki sada već često prećutni dogovor. Počeli smo davno da razmišljamo veoma slično. Slika 4. Terazijska terasa - razrada prvonagrađenog konkursnog rešenja

O uzorima

Dok smo studirali, na mene i moju ekipu su jako uticala dela Misa i Korbizjea, a zatim najviše Kolhas i H&deM u tom nekom periodu devedesetih. Jako smo uticali i jedni na druge – zarazili smo se arhitekturom međusobno. Među ženskim arhitektima, volela sam rad Line Bo Bardi. Danas dosta pratim različite autore. Među ženama mi se jako dopadaju japanke – Seđima san i Kumiko Inui.

O savetima

Posebno je teško dati savet za karijeru u Srbiji, gde je jako teško bilo šta planirati. Čini mi se da je najteže pronaći vreme za sve što želite da postignete i istrajati u svojim ambicijama. Za stvarni uspeh, ne onaj medijski, da budete poznati i eksponirani, nego onaj u kvalitetu arhitekture, neophodno je da se bude iskreno zagrejan za arhitekturu i jako posvećen. A za žene je dodatno posebno bitno da veruju u svoje mogućnosti. Mislim da muškarci ređe imaju problem sa samopuzdanjem, jednostavno  zato jer obično imaju bolju podršku, ohrabrenje i odobravanje i društva i porodice. Budite uporni i posvećeni. Nemojte prestati da verujete u sebe i stalno učite. Slika 5. Terazijska terasa - razrada prvonagrađenog konkursnog rešenja

O arhitektonskoj praksi

Arhitektura je u praksi jako kompetitivna. Takva je i u školi, s tom razlikom što u realnom životu na utakmicu utiču i neki drugi faktori, a ne samo vaš talenat i posvećenost. Da biste postali prepoznati autor obično morate imati dela, odnosno priliku da gradite. Izgraditi samostalnu karijeru arhitekte nije lako ni za muškarce, a ženama je svakako teže da se nametnu kao autori i stvaraci u sistemu gde takođe nema mnogo žena ni u politici niti na bitnim rukovodećim pozicijama, svuda tamo gde su poluge moći i odlučivanja. Bez obzira na to što se veruje u kompetencije i odgovornost ženskih stručnjaka, mislim da društvo u velikoj meri ne priznaje ženski stvaralački autoritet. Jedina demokratska procedura koja ženama u arhitekturi ide na ruku je javni otvoreni arhitektonski konkurs. Karijera arhitekte se gradi permanentno kroz ceo radni vek i traži izuzetnu posvećenost, veću nego u mnogim drugim profesijama. Žene sa porodicom najčešće imaju mnogo manje vremena za izgradnju karijere nego muškarci, i to je drugi i ne manje važan razlog što broj eksponiranih ženskih autora nije veći. Grozdana Šišović pre desetak osniva Studio re:a.c.t  sa Dejanom Milanovićem,  svojim profesionalnim i životnim partnerom. Dobitnici su velikog broja stručnih priznanja i nagrada na domaćim i međunarodnim arhitektonskim konkursima, uključujući i prve nagrade na konkursima za Slaviju iz 2004,Terazijsku terasu iz 2007. i stambeni kompleks u Lazarevcu iz 2012. godine. Iza njih je i više izvedenih projekata Njihovi radovi redovno su predstavljeni  u domaćim i stranim arhitektonskim časopisima i publikacijama. Grozdana Šišović se pored projektovanja bavi i istraživanjem i radi kao asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, gde završava doktorske studije. 

Autorka nekoliko monumentalnih objekata koji i danas krase centar Beograda, Milica Krstić Čolak Antić je svojim radom i ličnim primerom razbila predrasude o ženama u arhitekturi. Milica Krstić (devojačko ime Milica Čolak Antić) jedna je od predstavnica arhitektonske scene u Srbiji između dva rata. Kao autor čija su dela obeležila arhitektonsko-urbanističku sliku Beograda i kao uporni glasnogovornik svoje struke, Milica Krstić smatra se jednom od najznačajnijih žena arhitekti prve polovine 20. veka, koja je svojim delovanjem ostavila jasan trag u razvoju novije srpske arhitekture. Rođena je 9. Septembra 1887. u Kragujevcu kao unuka vojvode Čolak-Ante Simeonovića. Nakon maturiranja u Ženskoj gimnaziji u Beogradu 1906, upisuje studije arhitekture na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta Velike škole u Beogradu, gde diplomira 1910. godine. Na studijama je upoznala i svog supruga, takođe arhitektu, Žarka Krstića. Karijera Milice Krstić zanimljiv je primer napredovanja i karijere u državnoj službi. 1915. Milica Krstić počinje da radi u Arhitektonskom odseku Ministarstva Građevina, na kompleksnim zadacima projektovanja i izvođenja na kojima će ostati do kraja svog radnog veka, do penzionisanja 22. novembra 1941. godine. Arhitektonsko odeljenje Ministarstva građevina bilo je tada najznačajniji i najveći arhitektonski biro u zemlji, gde su joj kolege bile Momir Korunović, Pavle Ilkić, Nikolaj Krasnov, Vasilij Androsov, Branislav Kojić i drugi. Tokom svog radnog veka Milica Krstić u službi je napredovala čitavih 19 puta, prelazeći put od podarhitekte do arhitekte, savetnika, višeg savetnika i konačno inspektora. Osnovna škola u Gornjem Matejevcu Rad u Ministrastvu u velikoj meri je uticao na njen kreativni put, ali i ograničio ga zahtevima i ograničenjima državne službe. Kao i drugim ženama u arhitekturi toga vremena, i Milici Krstić su dodeljivani pre svega projekti školskih objekata koji su obeležili njen stvaralački opus. Projektovala je različite školske objekte, od malih seoskih i varoških škola u Srbiji do reprezentativnih gimnazijskih zgrada u Beogradu. U periodu od 1923. - 1929. izradila je čitav niz projekata za gimnazije u Srbiji, uglavnom u duhu lokalne graditeljske tradicije. Osnovna škola u Godačici Iako je karijeru započela projektovanjem seoskih škola, napredovanje u službi rezultiralo je i dobijanjem kompleksnijih zadataka. Milica Krstić projektovala je i reprezentativne objekte, a prvi takav objekat bila je zgrada Komande Žandarmerije u ulici Sv. Save 14, iz 1931, danas objekat Komercijalne banke. Primer akademske arhitekture, u skladu sa namenom i naručiocem, ova zgrada pokazala je Milicinu posvećenost funkcionalnom pristupu projektovanju. Kompleksan program vešto je podelila u 2 objekta – dvorišni, jednostavno obrađen i namenjen pomoćnim sadržajima, i objekat Komande čija akademska simetrija omogućava funkcionalnu raspodelu prostora, primerenu njegovoj nameni. Ulična fasada obrađena je takođe shodno nameni objekta, te masivna kamena dekorativna plastika jasno odražava snagu i stabilnost institucije kakva je bila Žandarmerija kraljevine Jugoslavije. Fasada zgrade Žandarmerije u ulici Svetog Save Dva reprezentativna školska objekta u samom centru Beograda bila su vrhunac njene karijere. Ove dve zgrade, koja i danas stoje i sa jednakim uspehom služe svojoj svrsi su Druga ženska gimnazija, danas Elektrotehniča škola Nikola Tesla, u ulici Kraljice Natalije 31 iz 1932. i Prva muška gimnazija u ulici Cara Dušana 65, iz 1936. Zgrada Druge ženske gimnazije u Beogradu sagrađena je 1933. godine, na mestu Više ženske škole i zgrade Državnog saveta, u ulici Kraljice Natalije (posle Drugog svetskog rata ulica Narodnog fronta). Milica Krstić i sama je bila učenica ove gimanzije. Izgradnja objekta trajala je svega 8 meseci, od aprila do novembra 1933. Druga ženska gimnazija, danas ETŠ Nikola Tesla u ulici Kraljice Natalije Objekat površine oko 3.000 m² ima suteren, prizemlje i tri sprata, sa oko 250 prostorija. U suterenu su bili predviđeni stanovi za poslugu, magacini i tehničke prostorije. U prizemlju se pored kancelarija i kabineta nalazila sala za gimnastiku opremljena svlačionicom sa tuševima, kao i bife, školska ambulanta i druge prateće funkcije. Učionice su bile smeštene na spratovima, i svaka opremljena dodatnom prostorijom za garderobu. U jednom krilu ovog reprezentativnog objekta nalazila se kapela, kao spomen na crkvu Sv. Natalije koja se nalazila na istom mestu. Kapela je smeštena na drugom spratu, uz svečanu salu sa galerijama. Ikonostas ove kapele slikao je Vasa Pomorišac, a veliku fresku koja se nalazila iznad ikonostasa Milo Milunović. Dvorište Druge ženske gimnazije, danas ETŠ Nikola Tesla Fasadu odlikuje svedeni i modernizovani srpsko-vizantijski stil. Oštećenja nastala u toku rata od metaka i šrapnela i dalje su vidljiva na njoj. Škola ima i prostrano dvorište koje se nalazi u središtu bloka. Preko 5000m2 otvorene površine bilo je namenjeno boravku i igri učenica, a na dvorište gledaju i prostrane terase ukrašene balustradama od veštačkog kamena. Unutrašnjost Druge ženske gimnazije Unutrašnjost škole je prostrana i svetla, a velike i moderno opremljene učionice i kabineti, sala za crtanje, sala za gimnastiku sa tuševima i svečana sala, učinile su ovaj objektom najmodernijom i najreprezentativnijom školskom zgradom u Beogradu u to vreme. Zbog svoje arhitektonske, kulturne i istorijske vrednosti, zgrada ETŠ Nikola Tesla proglašena je za kulturno dobro 1964. godine. Izgradnja novog objekta Prve muške gimazije, koja je pre toga promenila veliki broj adresa, započeta je 1936. nakon što je Beogradska opština školi dodelila plac pored crkve Sv. Aleksandra Nevskog. U aprilu 1938. gimnazija je useljena u objekat izgrađen prema projektu Milice Krstić, u kome se i danas nalazi. Zgrada Prve beogradske gimnazije Ugaoni objekat značajno se razlikuje od reprezentativne srpsko-vizantijske Druge ženske gimnazije. Zbog male površine parcele školska zgrada je postavljena na njenu ivicu, a učionice su orijentisane prema dvorištu. Ponovo su funkcija i forma vešto usaglašene i tri krila zgrade iskorišćena za programsko grupisanje školskih sadržaja. Pored učionica, kabineta i kancelarija, ova škola imala je i kuhinju sa trpezarijom, radionice u suterenu, salu za gimnastiku, salu za crtanje, salu za pevanje i svečanu salu. U okviru škole nalazili su se i đačka ambulanta, biblioteka, čitaonica, ali i stan za direktora, atelje za nastavnika crtanja i služiteljski stanovi u suterenu. Hol Prve muške, danas Prve beogradske gimnazije Podjednako funkcionalna i programski savremena kao i Druga ženska gimnazija, ova školska zgrada projektovana je u modernističkom maniru, bez dodatnih ukrasa. Bela fasada, nedostatak dekorativne plastike i zaobljena forma jasno ukazuju na prinicipe modernizma i objekat smeštaju u kontekst tadašnje beogradske škole.  Poput njenih savremenika, i Milica Krstić sa uspehom je primenila principe Bauhausa i Moderne, i ovom delu Beograda pružila jedan od njegovih arhitektonskih simbola. Godine 1989. Prva beogradska gimnazija je proglašena za spomenik kulture. Svečana sala Prve muške, danas Prve beogradske gimnazije Milica Krstić je provela svoj radni vek u arhitektonskom odseku Ministarstva građevina, gde je prošla ceo put profesionalnog napredovanja, od podarhitekte do inspektora. U svojoj karijeri bila je angažovana na velikom broju projekata, kao nadzor gradilišta, na reviziji projekata drugih autora i učestvovala je u mnogim komisijama koje su usvajale i ocenjivale projekte. Bila je izuzetno obrazovana, govorila francuski, španski, engleski i nemački jezik, bila je energična i odgovorna. Napredovanjem u službi dobila je priliku da radi i na izgradnji objekata ambasada Kraljevine Jugoslavije u Buenos Airesu i Ankari, gde je neko vreme službeno i boravila. Njene lične i profesionalne vrednosti donele su joj priznanje u službi, ali i državna odlikovanja. Na predlog tadašnjeg Ministra građevina, 1928. godine dodeljen joj je Orden Svetog Save V reda. Godine 1935., ponovo na predlog Ministarstva, dodeljen joj je Orden Svetog Save IV reda. Kao viši savetnik, 1938. godine, postavljena je na čelo Odseka za državne zgrade i zgrade namenjene javnoj upotrebi Arhitektonskog odeljenja, istovremeno sa svojim kolegom Momirom Korunovićem koji je postavljen na čelo Odseka za monumentalne zgrade, bogomolje i spomenike. 1939. godine usledilo je još jedno odlikovanje – Jugoslovenska kruna. Bila je društveno aktivna kako u strukovnim udruženjima poput Kluba arhitekata, gde je održala nekoliko predavanja o konferencijama koje je posećivala u inostranstvu i svojim kolegama prenela utiske o svojim savremenicima, danas ikonama Modernizma, tako i u mnogim ženskim udruženjima poput Kola srpskih sestara i Jugoslovenske lige žena za mir i slobodu. Borila se za bolji položaj svojih koleginica i često skretala pažnju na njihov rad i zasluge. Crtež osnove kuće u Silvija Kranjčevića sa originalnim skicama Milice Krstić Konačno uspeva da dostigne i najvišu funkciju u Ministarstvu građevina – imenovana je za inspektora 1940. godine, godinu dana pre odlaska u penziju. Milica Krstić provela je okupaciju i turbulentno posleratno vreme u porodičnoj kući u Silvija Krančevića 7 koju je po svom projektu podigla zajedno sa mužem 1937. godine. Kroz kuću su prošli i u njoj se duže ili kraće zadržali i Nemci i partizani, i nezvani gosti i razbojnici, a Milica Krstić ostala je kroz sve te nedaće jakog duha i neumoljive volje, o čemu  svedoče retka preostala dokumenta iz njenog života. Preminula je 1964. godine, a njena kuća je prvo tokom 70-tih a potom tokom 90-tih u potpunosti izmenjena i nadograđena. Među njenim ličnim dokumentima dokumentima nalazi se i ručno ispisana zakletva koju je polagala pred Ministrom građevina kada je 1934. imenovana za savetnika IV grupe. Ova zakletva glasi : Ja, Milica Krstić, zaklinjem se Svemogućim Bogom da ću Vladajućem Kralju Petru II i Otadžbini biti verna, da ću svoju dužnost po zakonima i zakonitim naredbama vršiti savesno, marljivo i nepristrasno, imajući na umu jedino opšte javne interese i izbegavajući sve ono što bi bilo na štetu poverene mi službe. Tako mi Bog pomogao. Autor teksta i fotografija: Milena Zindović. Posebno hvala gospođi Maji Čolak-Antić koja mi je pružila dragocen uvid u život i ličnost Milice Krstić, kao i njenu preživelu ličnu arhivu.

Jedna od osnivača nevladine organizacije EXPEDITIO, Biljana Gligorić, u sklopu akcije CAB: Žene u arhitekturi, govori o odgovornosti, etici i ulozi arhitekte u tranzicionim društvima. 

O počecima

Arhitektura je bila moj izbor već nakon osnovne škole. Završila sam srednju arhitektonsku školu tako da sam imala sreće da se dosta rano sretnem sa lepotom arhitekture. Osnovni preduslov za izbor je bila moja ljubav prema crtanju, tako da nije bilo previše dileme šta će mi biti profesija. Talenat za crtanje, razumevanje prostora i njegovih kvaliteta i sreća da sam nailazila na sjajne ljude tokom školovanja, odredili su moj profesionalni put. U procesu mog profesionalnog formiranja značajnu ulogu je imala moja asistentkinja sa fakulteta Ružica Božović Stamenović, koja je dosta rano, još za vreme studija, uspela da me istovremeno dovoljno „slomi“ da ne robujem svom egu ali isto tako da ostanem dovoljno otvorenog duha da me kasnije praksa ne uplaši niti da odustanem od stalnog rada na sebi i učenja. Takođe, koleginice sa kojima radim, su mi pomogle da shvatim da je najznačajnije postojanje poverenja između ljudi i zajednička vizija da bi se stvorilo lepo i kvalitetno poslovno okruženje.

Slika 1. Deo animacije sa kojom se Expeditio predstavio na 9. venecijanskom bijenalu 2004, deo postavke Montenegrin ECO-logic Lab 

O pristupu poslu

Mislim da je danas za svaku profesiju najvažnije da voliš to što radiš i da to radiš posvećeno.  Ta razlika u davanju sebe u poslu je nešto što ljudi nepogrešivo osećaju bilo da su poslovni partneri ili klijenti. Važno je razumeti svrhu arhitekte u savremenom svetu, razumeti društveni kontekst i znati da svojim delovanjem ne oblikuješ samo prostor već si i društveno biće koje ima određene etičke principe kojih se ne odriče. Možda nikada do sada profesija arhitekte nije bila tako potcenjena i, skoro, ponižena i na budućim i sadašnjih generacijama je da joj ponovo vrate dostojanstvo. Možda to može da bude savet, da rade na sebi da budu dobri i pošteni ljudi koji će svojim znanjem da služe pre svega zajednici i principima struke a tek nakon toga investitorima i donosiocima odluka.

O zamkama u karijeri

Mlada koleginica bi trebalo da razume ulogu i poziciju žena u društvu, da zna da ravnopravnost još uvek nije postignuta i da je neophodno podržavati tu borbu. Jedino društva zasnovana na istinskoj rodnoj ravnopravnosti mogu biti progresivna društva. Važno je da izbegne da bude arhitekta po muškom modelu, koji nije niti bolji niti gori prosto je drugačiji. Trebalo bi da čuva i neguje svoju žensku senzibilnost i razumevanje za potrebe koje, možda, muške kolege ne bi na pravi način prepoznale i materijalizovale u prostoru. Slika 2. Volonterski radni kamp u Perastu

O svojim najznačajnijim projektima

Moj najznačajniji profesionalni uspeh jeste to što sam uspela 16 godina da sa svojim koleginicama održavam organizaciju i firmu. Projekti dolaze i prolaze ali sama činjenica da uspevamo da radimo ono što volimo i da od toga živimo za mene je veliki uspeh. Verujem da je način na koji radimo, ali i teme koje biramo, posledica tog „ženskog“ pristupa. Često su to teme koje su manje obrađene u zvaničnim aktivnostima arhitektonske struke, često i potpuno zanemarene, kao što su prostori za decu, aktiviranje javnih prostora, prilagođavanje prostora za osobe sa hendikepom i slično. Verujem da je upravo to razlika koja je obeležila moj profesionalni angažman i, i dalje, nas čini drugačijom organizacijom od recimo nekog prosečnog arhitektonskog biroa. Slika 3. Prva nagrada na likovnom konkursu Grad u kakvom želim da živim, koji je organizovao Expeditio

O načelima

Bilo je trenutaka kada je ponuda za posao odstupala od nekih mojih i načela moje organizacije ali upravo taj timski rad, vernost zajedničkoj viziji i stalna pažnja da ne dođe do takve situacije, sprečili su da dođe do velikih kompromisa. Doslednost principima koji imaju pre svega opšti a ne lični interes duboko su ugrađeni u naše poslovne principe i, svih ovih godina, upravo smo posebno brinule da ih ne narušimo. To ne znači da nismo imale izazova i neobičnih ponuda, ali skoro nikada zlonamernih, niti tendenciozno loših. I kada smo činile kompromise, čini mi se da nikada to nije bilo suštinski na štetu naših principa. Slika 4. Bilbord u okviru Expeditio projekta Gledaj oko sebe - razmišljaj o prostoru

O aktivizmu u arhitekturi

Tokom rada u Expedito, shvatila sam koliko je arhitektura društvena tema, koliko je važno to osvestiti kao i činjenicu da je oblikovanje prostora duboko politička tema. Nije to ni dobro ni loše, to je prosto tako. Takođe,  shvatile smo da je kao prvi korak, pre bavljenja arhitekturom u jednom društvu, neophodno pomoći da se to društvo izgradi na pravom sistemu vrednosti. Mi živimo u tranzicionim društvima koja se temelje na potpuno razrušenim ili pogrešnim vrednostima koje se na kraju reflektuju i u samom prostoru. Radeći na sebi, zatim na svom okruženju a samim tim i na samom društvu, mi ponekad mnogo više utičemo na oblikovanje prostora nego samim projektovanjem. Imamo loše zakone, loše strategije, loše planove koji brutalno troše i uništavaju prostor. To više nije samo pitanje neznanja struke ili korupcije već je to često neznanje i nemanje vizije ljudi koji donose odluke da jedan prostor sagledaju, zamisle i isplaniraju na pravi način. Moja uloga je sada ne samo uloga arhitekte već i nekoga ko mora da edukuje o vrednostima prostora, mora da svojim angažmanom pomogne da se donesu dobre strategije ali i izvrši pritisak na vlasti da sprovode donete planove. Mislim da je skoro nemoguće danas biti arhitekta u post-tranzicionom društvu, a ne baviti se aktivizmom. Slika 5.  Na radionicama, treninzima, okruglim stolovima, prezentacijama i diskusijama koje je organizovao Expeditio do sada je učestvovalo preko 1500 učesnika Možda je to neophodno u svakom društvu i verujem da je to nerazdvojivo. Nikako ne smemo da se svedemo na crtače, slepe poslušnike naručioca projekata i planova jer naša dela daleko više utiču na živote mnogih ljudi nego što je to delo nekih drugih stvaralaca. Moramo da budemo odgovorni prema pravim vrednostima, prema  zatečenim prostorima i objektima, prema prirodi, prema životinjama,  kako svojim delima ne bismo remetili finu ravnotežu koja postoji u prostorima u kojima delujemo. Arhitekta je neko ko je u svojoj prirodi stvaralac i vizionar i njegove misli i dela moraju da prevazilaze njegov životni vek. Moramo da budemo senzibilni na sve loše stvari u društvu i moramo svojim autoritetom da se borimo za bolje društvo samim tim i bolji prostor za život ljudi. Nemoguće je to razdvojiti. Svaki arhitekta bi trebalo da služi jedino opštim interesima zajednice u kojoj deluje i profesionalnim principima svoje struke i da diže glas na svaki pokušaj da se neki od tih principa pregazi. Biljana Gligorić se bavi arhitekturom na sasvim neuobičajen način – od 1997. godine zajedno sa svojim koleginicama sa fakulteta, vodi malu, ali važnu i uticajnu organizaciju Expeditio, koja iz Kotora pokušava da promoviše održivi pristup gradu i arhitekturi. Kroz brojne projekte, programe, akcije, skupove i publikacije, ova grupa se nametnula kao nezaobilazan partner građanima, nevladinom sektoru, ali i državnim organima i lokalnim samoupravama na poslu uvođenja reda u prostore Crne Gore i regiona. Svojim principijelnim delovanjem i istrajnošću, danas su uzor svima koji imaju želje i ambicije da se upuste u slične poduhvate, odnosno da se bore za svoj grad ili profesiju.

Prof. dr Eva Vaništa Lazarević govori o svom profesionalnom razvoju, iskušenjima i uspesima i savetuje mlađe kolege u sklopu aktuelnog projekta CAB:  Žene u arhitekturi.

O počecima, osloncima i uzorima

Prva moja fotografija vezana uz arhitekturu, koje se nejasno sećam, je snimljena u potpuno belom prostoru kabineta mog oca, opremljenom radnim stolovima i T-šinama. Imala sam tada svega pet, šest godina. Arhitektonsko okruženje me je pratilo tokom odrastanja, od svakodnevnih konverzacija za stolom, ubeđivanja, dijaloga, komentara u našoj kući do Misovog nameštaja Barselona – tada krajnje neobičnog za goste van struke. Nikada nisam sumnjala u svoj budući poziv, od malena. Moj otac, i danas važan oslonac i uzor u mom životu, nije verovao u mogućnost mog profesionalnog razvoja u drugoj sredini – zato je – pretpostavljam, inat, uz urođenu marljivost, najjača osobina koja me verovatno podsvesno vodila tokom karijere. Pokret Bauhaus u najširem smislu, predstavlja osovinu, način razmišljanja koji sam rano usvojila – karakterističan za zagrebačku arhitektonsku školu i za umetničku sredinu iz koje sam proistekla. Diplomirala sam rano, u 21. godini, kao ozbiljna, odgovorna i prerano sazrela. Ipak, uprkos racionalnom stavu, bila sam rešena da zbog emotivnog preokreta prestanem da se bavim arhitekturom i (p)ostanem domaćica u francuskoj prestonici, najlepšem gradu na svetu. Slika 1. Stambeni objekat u ulici Jove Ilića 49 Posle kraćeg stažiranja u Radu i uobičajenim mučnim fizičkim arhitektonskim poslovima iscrtavanja, odnosno za početak samo brisanja žiletima, a kasnije i loših pripravničkih iskustava u Zavodu za zaštitu spomenika, životni obrti dovode me na fakultet. Slika 2. Stambeni objekat u ulici Jove Ilića 49 Moj dolazak nije prošao nezapaženo – ne zbog mene lično, nego zato što je 29 protivkandidata bilo muškog pola, svi prijavljeni na konkurs na svom matičnom fakultetu. Na sednici Naučno-nastavnog veća otvoreno je postavljeno pitanje sredine odakle dolazim (1990.). Otac danas uglednog profesora, tada jedan od najuglednijih redovnih profesora uzeo me je, i ne poznajući me lično, javno u zaštitu. Saznala sam ovaj detalj tek mnogo kasnije i to posredno, slučajno. Slika 3. Stambeno-poslovni kompleks u ulici Teodora Drajzera na Dedinju Kao magistar (završila sam smer Zaštita graditeljskog nasleđa na fakultetu u Zagrebu), ipak sam morala da počnem ponovo od početka: od asistenta pripravnika. Bila je to nepravda koja mi je teško pala, hir tadašnjeg fakultetskog pravnika, tada sasvim uobičajena pojava. Srećom, sve stepenike od asistenta pripravnika do redovnog profesora savladavala sam bez zastajkivanja, neuobičajeno za našu fakultetsku sredinu. Sve do nedavno, do najvišeg zvanja (a tada već postajete potencijalna opasnost za većinu), osećala sam samo veoma dobru energiju, privilegovana prijateljstvom i kolegijalnošću: Sima i Mita (profesori Miljković i Mladenović) bili su moji dobri „dusi“ i tutori… Brana (Mitrović) i Peđa (Arsić) dolazili su mi često u kuću, Bane (Pavić) je zasadio ruže u bašti koje i danas bujaju. Mića Rajović, fakultetski bard svih vremena, uveo je u Domovini četvrtkom posebno izdanje „Knjigu o Evi“, gde su svi prisutni (većina profesora i nastavnika je tamo odlazila redovno na druženje) mogli da crtaju i šale se, komentarišu. Radila sam ono za što sam se školovala, u čemu sam uživala, u sredini koja me je rado prihvatila. Danas se to smatra teško dostižnim, skoro nemogućim za 2013. godinu. I zahvalna sam za tu privilegiju.

O savetima

Ljudi u našoj branši nerado daju savete, tako da sam svo dosadašnje iskustvo stekla na greškama u privatnom poslu – kojih je bilo bezbroj: od prevelikog očekivanja i poverenja u ljude pa nadalje. Bila sam naturščik u biznisu, sa apsolutnim anti-menadžerskim načinom razmišljanja, a firmu sam vodila – eto nas sada u ženskom svetu – majčinski. Oko pedesetak mladih kolega (i koleginica), čak ponajviše ženskog pola, dolazilo je i prolazilo biroom i verujem da sam ih opskrbila pre svega radnim elanom, naučila ih važnosti da se bude odgovoran. Naravno, najvažnije u tom procesu su praktične sugestije i nadogradnja znanjem kojeg nisu imali(e) dovoljno. Slabi su većinom rezultati njihovog školovanja – da li kao posledica merkantilizma i plutokratije, u čemu živimo i u čemu se stvara egoizam, ili tek premalog angažovanja (i etike) pojedinaca u procesu. Dakle, nije stvar u strukturi slabog školovanja, nego u pedagozima koji im se nisu dovoljno davali i nisu bili dobri uzori. I sve navedeno je novijeg datuma: tokom poslednje dekade. Profesionalni saveti na fakultetu, više bih rekla negativne primedbe, odnosile su se oduvek na lični emotivni pristup – posebno dok sam u dva mandata bila na rukovodećem položaju na Departmanu za urbanizam. Međutim, i dalje sam pri stavu da je emotivnost koja nosi i ranjivost najjača vrlina ženstvenosti i da je se ne treba odricati. Pa čak, da budemo bukvalni, ni u muškom poslu na građevini, sa šlemom. Visoke potpetice, na primer, nosila sam svo vreme moje karijere i živi sam primer da je to nepraktično, ali moguće. I to je deo ženstvenosti koje jedna arhitekta(ica) ne treba da se odrekne. Moj savet danas, u teškoj godini u kojoj živimo, a sa željom da preživimo, sigurno bi išao u pravcu stvaranja zaleđine pre bilo kakve biznis aktivnosti kao što je stvaranje sopstvenog biroa: sve kako ja nisam imala. Potreban je partner iza Vas koji je poželjno dobar i već moćan arhitekta, potreban vam je menadžer i (ili) developer da ne biste blisko kontaktirali sa izvorom vaših muka – klijentima. Neophodan vam je advokat u firmi koji će brinuti da vas ne prevare jer je prevara latentna i konstantna opasnost. Poželjna je i društvena ili politička zaleđina i najviše od svega dobre, srednjovekovnog tipa, mecene. Lično, odbila sam jednog takvog mecenu, kada se prisetim, koji je danas jedan od vodećih svetskih biznismena. Odbila sam takvu dugoročnu trgovinu/prodaju kao ponižavajuću… Možda sam pogrešila.

O zamkama u karijeri

Ne odvajam, ponavljam, takozvane ženske i muške poslove – razlikujem ljude po pameti i sposobnosti, vrednujem kreativnost kod ljudi, uz moć širokih shvatanja. Ono što mi je žao jeste da i dalje prevelik broj mojih bivših sjajnih studentkinja, iz raznih razloga, prestanu najčešće zauvek da se bave svojim zahtevnim pozivom. Užasava me istočni sindrom – uloga žena distribuirana putem medija i kod nas: školovane žene u pasivnom položaju, srećne da su se udomile. Kako je i brak jedna od institucija koja polako nestaje kao oblik društvenog udruživanja – takvo razmišljanje nije dugoročno. Nisam od osoba koje kontempliraju za izgubljenim vremenima, čak se i nerado osvrćem, ali ipak odnosi unutar kojih se žene kreću danas nikada nisu bili komplikovaniji. Moja impulsivna odluka od pre dvadeset i više godina da se više ne bavim svojim pozivom u trenutku odlaska u inostranstvo a zarad emotivnih ciljeva tada je izgledala jednostavno i privremeno – danas bi bila ogroman izazov. Moje kćerke usmeravam na sledeći način: privatni život i emocije su važnije i bitnije u životu, a struka i ambicija može da sačeka. Ako uz prvo postoji mogućnost da se ženska osoba bavi i nastavi baviti kreativnim poslom za koji se školovala – tim bolje. Obe kćerke nisu naučile (jer ni ja nemam taj štit) da se čuvaju lošeg okruženja i često pate zbog toga: to je najvažnija, smatram, zamka koju Crvenkape treba da preduprede. Slika 4. Sa ćerkama O svojim najznačajnijim projektima Moj najznačajniji izvedeni projekat je (po mom subjektivnom mišljenju) stambeni kompleks u ulici Teodora Drajzera na Dedinju. Radi se o objektima izvedenim na ivicama Topčiderskog brda, statički veoma kompleksno, sa prednostima pogleda na šumoviti pejzaž Avale. Veoma složena urbanistička situacija, problemi sa zemljištem i dozvolama, višestrukim vlasnicima, rezultovala je na kraju mučnog procesa najzad izvedbom stambenih vila i poslovnog, višeg objekta na uglu, čiji reperni karakter se sagledava iz više pravaca. Slika 5. i 6. Stambeno-poslovni kompleks u ulici Teodora Drajzera na Dedinju Mnogi se i danas iznenađuju da je ovaj veliki kompleks projektovala žena. Nažalost, i danas žensku ruku poistovećuju samo sa enterijerima, a to su predrasude protiv kojih nas tek očekuje bitka. Moram da priznam da nerado prihvatam enterijerske zadatke. Teško se nosim sa konfliktima, a enterijeri koji podrazumevaju neposredan višemesečni rad sa privatnim klijentima veoma često kulminiraju konfliktom na kraju, najčešće izazvanim željom za neisplaćenim honorarom. Ako je u pitanju žena, tim bolje, jer se ženski princip izjednačava u zaostaloj sredini sa neinteligencijom i odsustvom snage, što treba zloupotrebiti, odnosno iskoristiti. Kasnije se o tome raspreda u kafićima, kao meri uspešnosti tih pojedinaca. Slika 7. Ipak i poneki enterijer Najveći projekat, do sada neizveden, bio je hotel sa pet zvezdica u Bečićima. Ruski naručilac, tajkun, pozvao me je kao jednu od troje arhitekata da učestvujem na tenderu: protivnici su mi bili izuzetno ugledne arhitekte, od kojih jedan lokalno posebno moćan a drugi profesor iz Italije. Izgledalo je na početku kao nemoguća misija. Ni sama ne znam kako sam smogla snage da se upustim u 18.000 m2 složene namene za mesec dana. U to doba nisam imala ni sopstveni biro, radila sam partnerski do tada i morala sam u najkraćem roku da ga osnujem, iznajmim prostor i namestim. Slika 8. Hotel u Bečićima Okupila sam moje najbolje bivše studente; u dve smene se radilo najvećim žarom. Za petnaest dana morala sam sve da isprojektujem, a u narednih petnaest da snimimo film od tri minuta o hotelu. Od najveće pomoći bio mi je profesor Ličina, koji je kao savetnik nadgledao funkciju. Tajkun, Rus, po primitku filma i plakata, još je mesec dana obilazio evropske i američke lance hotela uz proveru celishodnosti projekta. Prvu nagradu u na ovom izazovnom pozivnom konkursu smatram svojom najvažnijom pobedom do sada. I ne, nikako se ne raspoznaje da je sve navedeno radila žena arhitekta. Arhitektura može da bude samo dobra i loša, nikako ženska i muška.

O senzibilitetu investitora

Za investitora koji mi je ostao urezan u pamćenje kao težak protivnik, sa meni lično neprihvatljivim estetskim prohtevima, radila sam kompleks vila kod bolnice Dragiša Mišović. Želeo je da te vile podsećaju na njegovu rodnu Vrnjačku Banju, a ja sam krenula od stanovišta da ukoliko vile već ne izražavaju meni blizak neomoderni pokret, minimalističkih karakteristika – onda bar treba da neguju lokalne datosti i koriste prednosti lokacije. Kosi krov je najčešće zahtev investitora oko kojeg se biju bitke. Od Rajta i njegovih vila sa jakim zabatima i kosim krovom, do asocijacija na dedinjske vile dvadesetih i tridesetih kao mojih ponuda – put kvazi-usaglašavanja je bio mučan. Na kraju, bitku je dobio investitor – nezadovoljan izvojevanim purističkim izrazom, samovoljno je preko svog izvođača i nadzornog organa (koji se kasnije predstavljao kao autor) zadao finalni udarac: sve prozore je uokvirio dodatnim frizovima da „prolepša kuću“, a na prednju fasadu je sa svake strane urezao pečat – bucmastog boga vetra Aeola. To je razlog zašto ovaj kompleks nikada više ne prepoznajem kao autorski. Snaga jačeg, onog koji nosi novac, je pobedila.

O projektovanju i urbanizmu

Projektovanje je moj prvi izbor, i bavila sam se pasionirano tom oblašću od ranih dana pa i u toku studija u Zagrebu, radeći u autorskom studiju čuvenog arhitekte Ivana Vitića, rigidnog poklonika modernog pokreta i sjajnog arhitekte i kao saradnik uglednog profesora Nevena Šegvića, autora moderne interpolacije na splitskom Peristilu, koju upoređuju sa vilama Adolfa Loosa. Manje je više (i bez dosadno je – kako su govorili postmodernisti) jeste ostao moto koji sam usvojila od dotičnih velikana. Mnogo sam učila od profesorke arh. Ines Filipović, moje mentorke, koja mi je bila prvi, slučajno i ženski uzor u arhitekturi. Bila je istovremeno dizajnerski spretna, izuzetno ženstvena i jaka, imala je fatalnu kombinaciju moći u našem poslu. Njene modne kombinacije komentarisale su se u zagrebačkim dizajnersko-arhitektonskim krugovima istim žarom kao i enterijeri kojima se najviše bavila. Kreativnost joj se odražavala u svim segmentima njene ličnosti. Nažalost, prerano nas je napustila, privatni život joj nije bio naklonjen. Od kada mi je te daleke devedesete sudbinski dodeljen, predmet Urbana regeneracija na urbanističkom departmanu je od izbornog, sa nekoliko studenata, postao jedan od važnijih predmeta na fakultetu, a istom oblašću se danas bave i posebne specijalističke studije. Više od dvadeset godina, paralelno sa projektovanjem, bavim se, eto, sticajem okolnosti, teoretski i urbanizmom, sa istom energijom. Slika 9. Naslovna strana knjige Obnova gradova u novom milenijumu Pre nekog vremena prijateljica me je priupitala šta radim u slobodno vreme i zapanjila se odgovorom. Moje slobodno vreme se odnosi na pisanje knjiga, čitanje i proučavanje, i stručno i šire i ne smatram – za razliku od moje prijateljice – ovo svojom manom. I da se vratim na granice i razmere: granice između projektovanja i urbanizma se u praksi brišu. Autor koji pretenduje ka višim ciljevima pokazuje kroz svoje delo da vlada jednim i drugim. Mora – da bi bio prepoznat i da bi nešto značio ili ostavio iza sebe. Dr Eva Vaništa Lazarević je redovni profesor Arhitektonskog Fakulteta Univerziteta u Beogradu. Autor je više stručnih publikacija na temu urbane rekonstrukcije. Pored akademskog rada, uspešno vodi sopstveni arhitektonski biro. Autor je niza izuzetnih arhitektonskih ostvarenja i dobitnik različitih stručnih priznanja i nagrada. Bila je savetnik Ministarstva za životnu sredinu i prostorno planiranje i učestvovala u radu brojnih stručnih foruma.

U prvom tekstu aktuelnog projekta CAB: Žene u arhitekturi istoričar umetnosti Bojana Ibrajter Gazibara upoznaje nas sa životom i delom Jelisavete Načić, prve žene diplomiranog arhitekte u Srbiji.

Odvažna dama Jelisaveta Načić, odabrala je za sebe u mnogome neobičan i nesvakidašnji životni put. Rođena je u bogatoj i uglednoj trgovačkoj porodici u Beogradu 1878. godine, školovala se sa uspehom i nakon gimnazije odlučila da upiše fakultet. To je bila velika retkost u zemlji u kojoj je u vreme smene vekova jedva sedam procenata žena bilo elementarno pismeno. Baš te, 1896. godine, kada je Jelisaveta stasala za studije, u Beogradu je otvoren poseban arhitektonski odsek na novoosnovanom Tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu. Do tada su studenti radi studija arhitekture odlazili u inostranstvo, u velike srednjoevropske univerzitetske centre, pa se vraćali u domovinu i zapošljavali u Ministarstvu građevina. Tako Jelisaveta Načić postaje prva žena koja je u Srbiji upisala ovaj tipično muški fakultet, a 1900. godine deo prve generacije diplomiranih studenata i prva žena diplomirani arhitekta u Srbiji.

Dve godine nakon diplomiranja Jelisaveta Načić stiče dragocenu praksu radeći kao tehnički pripravnik u Ministarstvu građevina, ali položivši državni ispit 1902. godine ne uspeva da se zaposli kao arhitekta u ovom Ministarstvu zbog zakona koji je predviđao da svojstvo dejstvitelnog činovnika ne mogu imati ženska lica, već samo muškarci i to oni koji su završili vojsku. Odlučnu Jelisavetu Načić ni to nije zaustavilo. Ona je svoj radni vek ipak provela u državnoj službi radeći u Inženjersko – arhitektonskom odeljku Beogradske opštine, otvorivši tako, uz doktorku Dragu Jočić, put zapošljavanju žena u javnom sektoru.

Već na samom početku svoje karijere, 1903. godine, Jelisaveta Načić postiže zapažen uspeh, treće mesto u izuzetno jakoj konkurenciji i kod veoma strogog i uglednog žirija, na konkursu za izradu idejnog rešenja za projekat crkve u Topoli. Ovaj uspeh ju je pozicionirao u okviru struke, ali joj je i doneo brojne privatne narudžbine tokom narednih godina.

Stepenište sa česmom na Kalemegdanu

Radeći kao arhitekta u Beogradskoj opštini Jelisaveta Načić se oprobala u različitim oblastima, bila je inovativna i smela, i sa velikim uspehom se bavila urbanizmom, projektovanjem i privatnih i javnih objekata. Baveći se realizacijom i razradom projekata drugih arhitekata, Jelisaveta Načić je učestvovala u uređenju parka Kalemegdan na Beogradskoj tvrđavi, čuvenom preuređenju Terazija 1911. godine, kao i nerealizovanom uobličavanju skvera ispred zgrade Beogradske zadruge na Malom pijacu. Tokom radova na ovim urbanističkim rešenjima projektovala je i samostalno, te su danas očuvane granitne, neobarokne stepenice sa česmom koje povezuju glavno šetalište (za koje je projektovala i dekorativnu ogradu stradalu u Prvom svetskom ratu) sa Pariskom ulicom.

Osnovna škola Kralj Petar Prvi u Beogradu

Crtež osnove Osnovne škole Kralj Petar Prvi

Svakako najpoznatije arhitektonsko ostvarenje Jelisavete Načić, pravo arhitektonsko remek-delo je zgrada osnovne škole kod Saborne crkve, kasnije nazvane Kralj Petar Prvi u istoimenoj ulici. Izgradnja moderne školske zgrade, sa 16 učionica, električnim osvetljenjem, grejanjem, toaletima, svečanom salom, prostranim vestibilom, gimnastičkom salom, bilo je velik i ambiciozan poduhvat. Jelisaveta Načić je školsku zgradu projektovala u duhu akademizma, ali pomalo odstupajući od strogih načela simetrije, prilagođavajući objekat terenu. Pravim izborom arhitektonske i dekorativne plastike, najveću pažnju je posvetila centralnom delu sa zasečenom fasadom u čijoj je osovini glavni ulaz, a u nivou sprata prozori svečane sale. Ovim projektom Jelisaveta Načić je dokazala svoj neosporni talenat, a Beograd i Srbija su dobili potpuno savremenu školsku zgradu. Zgrada osnovne škole Kralj Petar Prvi je utvrđena za kulturno dobro.

Paviljon za tuberkulozne bolesti, srušen 1919.godine

Od javnih objekata delo Jelisavete Načić je bio i paviljon za tuberkulozne bolesti iz 1912. godine, srušen 1919. godine. Funkcionalan, sa velikom terasom za sunčanje pacijenata, paviljon je bio prva bolnica te vrste u Srbiji. Takođe, projektovala je i prvu kružnu peć i druga postrojenja za izradu opeke u Prokopu, srušene tokom Prvog svetskog rata.

Kuća Marka Markovića u Gospodar Jovanovoj ulici u Beogradu

Projektujući privatne kuće, Jelisaveta Načić je ostvarila veliki uspeh kućom knjižara Marka Markovića iz 1904. godine, na uglu Kapetan Mišine i Gospodar Jovanove ulice, koja je nedavno utvrđena za kulturno dobro. Uz male izmene iz četvrte decenije 20. veka, ova kuća i danas svedoči o kontinuitetu gradskog života na Dunavskoj padini. Brojne privatne kuće su tokom vremena zbog oštećenja u ratovima ili pak urbanističkim planovima srušene, ali na osnovu nekoliko sačuvanih, u manje ili više izvornom stanju, stičemo utisak o određenom tipu kuća, svojevrsnom projektantskom pečatu Jelisavete Načić.

Projekat kuće Arse Drenovca u Beogradu iz 1907. godine

Jelisaveta Načić se oprobala i u sakralnoj arhitekturi. Nakon uspeha na konkursu za crkvu u Topoli, projektovala je i crkvu Aleksandra Nevskog na uglu ulica cara Dušana i Francuske. Za današnji izgled crkve zaslužni su arhitekte Petar Popović i Vasilije Androsov na osnovi čijeg projekta je nastavljena gradnja, nakon prekidanja radova uslovljenih ratnim vremenima. Prema projektu Jelisavete Načić su započeti temelji, i danas nije poznato u kojoj meri projekat Popovića i Androsova ima dodirnih tačaka sa prvobitnim konceptom. Jedino sakralno ostvarenje koje je ostvareno u potpunosti prema projektu Jelisavete Načić je mala spomen crkva u Štimlju na Kosovu iz 1920. godine, koja je nakon oštećenja iz 2004. godine, obnovljena.

Kompleks radničkih stanova u Beogradu

Kompleks radničkih stanova iz 1910-1911. (između ulica Venizelosove, Komnen Barjaktara i Herceg Stjepana), prve namenski zidane stambene zgrade na Balkanu, takođe je delo Jelisavete Načić. Odlikuje ih jednostavna, gotovo bezornamentalna arhitektura, komfornih, funcionalnih, a jeftinih stanova. Blok je zatvoren drugim nizom objekata nastalim u trećoj deceniji 20. veka koji se dobro uklapa sa Jelisavetinim, čineći skladnu celinu. I ovo ostvarenje arhitekte Načić je utvrđeno za kulturno dobro.

Kompleks radničkih stanova u Beogradu

Godine 1913. Jelisaveta Načić projektovala je i terazijski slavoluk, postavljen na Terazijama u čast povratka srpske vojske iz balkanskih ratova. Ostalo je predanje da je zbog natpisa „Još ima neoslobođenih Srba”, ispisanog na jednom delu tog slavoluka, prognana za vreme Prvog svetskog rata u logor Nežider. Prvi svetski rat prekinuo je njen plodan rad. Ipak, sve do progona u logor 1916. godine, radila je na obnovi oštećenih zgrada u Beogradu. U logoru se udala za albanskog revolucionara i pesnika Luku Lukaia i rodila ćerku. Puštena je iz logora i sa ćerkom se vratila u Beograd kod majke. Kasnije sa mužem odlazi u Skadar, pa u Dubrovnik. Tamo umire u maju 1955.godine. Nije se više bavila projektovanjem. Nikada nije dobila penziju.

Izgled kuće na uglu ulica Srebreničke i Kosančićevog venca iz 1907. godine

Jelisaveta Načić je bila veliki talenat. Često ističemo činjenicu da je bila prva žena diplomirani arhitekta, a o toj osobi, tom arhitekti bismo pričali i da nije bila prva i da nije bila žena. Toliki je njen talenat. Onome što je projektovala ne može se pronaći mana, a mora joj se priznati izuzetna hrabrost i upornost da bude deo prve generacije studenata arhitektonskog odseka i prva žena diplomirani arhitekta u zemlji, da bude jedna od prvih žena zaposlena u javnom sektoru, hrabrost da veoma mlada projektuje prvu modernu školsku zgradu, prvu bolnicu za tuberkulozu, prvu kružnu peć za izradu opeke, prvu planski zidanu stambenu zgradu na Balkanu. A sve to za veoma kratko vreme.

Stara razglednica Beograda sa novom osnovnom školom

Jelisaveta Načić prisutna je u urbanoj memoriji grada pre svega svojim izvanrednim projektima, ali postoje i neki konkretni potezi. Godine 2004. dobila je svoju ulicu baš prekoputa radničkih stanova. Istovremeno pokrenuta je inicijativa da se u okviru bloka radničkih stanova postojeći objekat posveti memoriji na Jelisavetu Načić i da se parkovski uredi. Ovaj projekat i nekoliko projekata koji su u planu svedoče o tendecijama da se sačuva sećanje na Jelisavetu Načić, ali i na pravi način vrednuje njen rad i doprinos arhitekturi Beograda u periodu kad se Beograd transformisao u evropsku varoš.

Autor teksta je Bojana Ibrajter Gazibara, istoričarka umetnosti-konzervator i stručni saradnik Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. U svojoj dosadašnjoj karijeri, više puta je bila angažovana kao gost-predavač u okviru različitih manifestacija vezanih za arhitekturu. Sarađivala je i sa štampanim i elektronskim medijima na temu arhitekture grada Beograda, znamenitih arhitekata i spomenika kulture. Autor je i koautor više izložbi iz oblasti kulturnog nasleđa.

Autor fotografija je Milena Zindović.

Globalna arhitektonska zajednica se već neko vreme bavi temom žena u arhitekturi. Od istraživanja o učešću i položaju žena u arhitektonskoj praksi, rasprava o Architect Barbie, preko tekstova koji skreću pažnju na rad i delo arhitekata ranijih generacija, do angažovanja specifičnih strukovnih udruženja, ova tema prerasta u ozbiljan pokret koji teži da osvesti i osavremeni način na koji funkcioniše naša profesija, te da hermetičnu arhitektonsku zajednicu pretvori u savremenu i živu profesiju koju obogaćuje i poboljšava raznovrsnost i različitost njenih članova. Centar za arhitekturu Beograd želi da doprinese razgovoru o ženama i ženskom uticaju u arhitekturi kroz osvrt na lokalnu arhitektonsku istoriju i savremenu praksu. Žene arhitekte u Srbiji aktivne su od početka 20. veka, a neke od njih, ponekad i iz senke, ostavile su značajan i vidljiv trag u našoj izgrađenoj sredini. Od Jelisavete Načić, preko arhitekata modernističkog pokreta, do uspešnih arhitekata i urbanista u savremenoj praksi, žene su uspele da svojim delovanjem obeleže gotovo svaku fazu razvoja naše arhitekture. Bez obzira na današnju ravnopravnost u arhitekturi, kao i u drugim profesijama, ostaje činjenica da su žene u arhitektonsku profesiju ušle i u njoj dobile priznanje značajno kasnije od muškaraca, kao da i dalje ne poznajemo dobro rad i delo žena iz naše arhitektonske istorije. Verujemo da je ova tema značajna i zanimljiva svima koji se bave i koji vole arhitekturu, a pre svega ženama u arhitekturi koje aktivno oblikuju našu izgrađenu sredinu. Pored toga, prikaz ženske strane srpske arhitekture mogao bi mladim pripadnicama naše struke da omogući da pronađu uzore i primere sa čijim se senzibilitetom mogu lakše identifikovati. Zbog toga u septembru pokrećemo akciju Žene u arhitekturi. Tokom 5 nedelja Centar za arhitekturu Beograd će kroz niz tekstova i intervjua na našem sajtu, kao i objavama na društevnim mrežama, predstaviti neke od žena iz naše arhitektonske istorije i savremene prakse. U pokušaju da nađemo odgovore na pitanja poput toga da li postoji ženski princip u arhitekturi i šta čini posebnim ženski doprinos arhitekturi, nadamo se da ćemo skrenuti pažnju na bogato delovanje i značajan doprinos, samostalan i timski, žena arhitekata u našim gradovima i izgrađenoj sredini.

Milena Zindović iz Centra za arhitekturu Beograd učestvovala je na poziv predavača Tunghai univerziteta sa Tajvana kao gostujući kritičar na finalnoj prezentaciji Tunghai arhitektonskog letnjeg studija u Rimu održanoj krajem jula u prostorijama Cornell univerziteta u Rimu. Radionicu pod nazivom ‘Building the Common Space’ (Građenje zajedničkog prostora) osmislio je i vodio Luca Garofalo iz rimskog IaN+ arhitektonskog biroa, uz asistenciju Tien Linga, predavača sa arhitektonskog departmana Tunghai Univerziteta. Na radionici je učestvovalo 18 studenata Tunghai Univerziteta sa Tajvana, koji su u grupama od po dvoje projektovali konceptualna rešenja za prostore religijske namene smeštene na jednoj od dve ponuđene lokacije: u samom Rimskom Forumu i u dvorištu u kome je smešten centar za posetioce, nasuprot ulaza u Forum. Cilj ove kratke ali efektivne radionice bio je da se kroz dizajn i funkciju verskog objekta, koji se može posmatrati i kao javni/zajednički prostor, istraži ideja odnosa arhitekture i urbanog nasleđa. U kompleksnom i istorijom bogatom Rimu, izazov je kreirati zajednički prostor koji će omogućiti da javnost, građani i zajednički interes ponovo postanu deo javnih istorijskih prostora, danas uglavnom posećenih od strane turista. Na finalnoj prezentaciji radionice prikazano je 9 radova, koji su na zanimljiv način odgovorili na temu i diskusiji o religiji, arhitekturi, kulturi i javnom prostoru doprineli uvodeći perspektivu i poimanja dalekog istoka. Kao gostujući kritičari, pored Milene Zindović, u prezentaciji su učestvovali i Carmelo Baglivo, su-osnivač IaN+, i Juan Carlos Artolozaga, student post-diplomskih studija Cornell Univerziteta. Svake godine Tunghai univerzitet sa Tajvana za svoje studente organizuje letnji studio u Rimu. Studenti se upoznaju sa rimskom i italijanskom istorijom, kulturom i arhitekturom i u saradnji sa profesorima Cornell Univerziteta učestvuju u arhitektonskoj radionici koja im omogućava da ideje i inspiraciju dobijenu tokom svog boravka u Italiji pretoče u konkretne predloge za gradski prostor Rima. Studentski radovi: Molitva u zidu autora Ting-Wei Lee i Ta-Wei Chen Živi stubovi autora Yu-Ching Huang i Wei-Ting Liu Soba za molitvu pod vodom autora Yun-Chu Liang i Po-Chen Wu Tajni vrt autora Tyson Chen i William Chen Fotografije: Tien Ling