Treći nastavak serijala o domotici, koji Centar za arhitekturu Beograd objavljuje u saradnji sa kompanijom Cubo Control iz Beograda, posvećen je klimatizaciji, grejanju i hlađenju uz primenu savremenih domotičkih sistema. Ako ste propustili neki od ranijih tekstova, možete ih pronaći ovde Temperatura i vlažnost kao i protok vazduha su najvažniji parametri koji određuju nivo konfora, odnosno osećaja ugodnosti. Sistemi za reprodukovanje veštačkih uslova klime u zgradama su vremenom evoluirali i profilisale su se dve velike grupe. Sa jedne strane je oblast često nazivana building automation odnosno automatski sistemi instalirani na nivou cele zgrade koji već imaju duboke korene i tradiciju, te oprobana i robusna rešenja. Sa druge strane domotika (kućna automatizacija, pametna kuća ili home automation) su rešenja zastupljena i na nivou pojedinačnog stana, kuće, ali savršeno primenjiva i na čitave zgrade. Oblast klimatizacije, grejanja i provetravanja je svakako odgovorna za prvi, neposredni osećaj kada se uđe u prostoriju, bilo da je u pitanju stan, kuća ili poslovni prostor. Prva stvar koju ćemo osetiti – da li nam je toplo ili hladno, da li je zagušljivo ili prijatno provetreno, da li je vazduh suviše vlažan – to je upravo konačni rezultat sistema koji u narednim redovima ukratko ilustrujemo. Buđenje u prijatno ugrejanom stanu, sa blago povišenom temperaturom kupatila, odleđenim prilazom kući ili stanu zimi. Povratak kući nakon vrelog podneva i ulazak u sveže provetren stan, blago ohlađen i osušen. Automatsko isključivanje grejanja ili hlađenja i otvaranje prirodnih kanala provetravanja u slučaju lepog vremena. Blagovremena signalizacija kvara na radijatoru ili klima uređaju, emailom i sms-om: Ovo su samo neke od mogućnosti dobro implementiranog automatskog sistema ventilacije, grejanja i provetravanja. A sada malo o tehničkim karakteristikama samih sistema: Osnovna podela sistema za grejanje, provetravanje i klimatizaciju se može izvršiti prema fizičkim veličinama, kojima je moguće upravljati: Grejanje/hlađenje prostora: upravlja se samo temperaturom; Termoventilacija: osim temperature upravlja se i kretanjem (brzinom) vazduha; Klimatizacija (air conditioning): upravlja se i održavaju se određene vrednosti tri parametra: temperature, brzine strujanja i vlažnosti vazduha. Jasno je da efikasnost upravljanja svake od navedenih veličina zavisi u ogromnoj meri od odabranog rešenja, kao i od kvaliteta i tipa samog regulatora. Osim toga, svako rešenje klimatizacije i grejanja povlači i određene zadatke koje je potrebno uspešno rešiti: arhitektonski uklopiti u enterijer, obezbediti brzu isplativost investicije (što je mnogo lakše u okvirima šireg projekta automatizacije), maksimalno redukovati troškove uz obezbeđivanje projektnih uslova. Monitoring (praćenje) kretanja temperature ambijenta mora da obuhvati i termodinamičko modeliranje prostora, odnosno da uzme u obzir i termičku inerciju, da obezbedi relativno jednostavne algoritme vremenskog upravljanja u slučajevima dužeg odsustva iz prostorija, kao i mogućnost daljinskog upravljanja. Ipak glavne prednosti uvođenja upravljanja klimatizacijom i grejanjem u domotički sistem, poput konfora, dolaze do izražaja u potpunosti tek kada se u sistem uključi i praćenje potrošnje energije, toplotne i električne. Ovakav sistem obezbeđuje stalno praćenje troškova, omogućava značajne uštede, a predstavlja i najsigurniji način da se blagovremeno utvrde i otklone eventualni kvarovi na sistemu. Sistemi sa BUS tehnologijom (a, pre svega, KNX sistemi) omogućavaju izuzetno lako uključivanje i merenje svih neophodnih parametara, kao i primenu najrazličitijih algoritama regulacije – dovoljno je instalirati merače koji su u stanju da komuniciraju sa KNX protokolom i aktuatore koji će izvršavati zadate komande na uređajima zaduženim za klimatizaciju i grejanje. Ovakvim pametnim sistemima je moguće upravljati podnim i zidnim grejanjem, toplotnim pumpama, podnim i plafonskim fan coil sistemima i kotlovima, uz optimalne performanse koje zadovoljavaju različite kriterijume: ugodnosti, uštede energije i smanjenja zagađenja. Autori teksta su doc. dr Radiša Jovanović i dr Marko Aleksendrić, mašinski inženjeri koji iza sebe imaju brojne objavljene naučne radove iz različitih oblasti upravljanja. Bave se programiranjem, projektovanjem i dizajnom, te spajanjem najrazličitijih tehnologija iz oblasti nauke, mašinstva i programiranja.   Cubo Control je inženjerski i programerski studio koji voli tehnologiju, automatiku, italijanski dizajn, ali i programiranje računara i najrazličitijih stvari: od roletni do mobilnih telefona, od temperature podruma do brodskih motora. Nastao je sa željom da se na jednom mestu objedini ponuda kvalitetnih rešenja po povoljnim cenama iz oblasti savremene automatike, sa posebnim akcentom na domotici i industrijskoj automatici, kroz pažljiv izbor vrhunskih proizvođača i uz širenje savremenih i konkretnih koncepata komfora i energetske efikasnosti.

Air conditioning, Cubo Control, Domotics, Energy efficiency, Heating, HVAC, Interior design, Smart homes, Ventilation

U drugom nastavku serijala o domotici, koji Centar za arhitekturu Beograd objavljuje u saradnji sa kompanijom Cubo Control iz Beograda, dalje istražujemo prednosti primene savremenih automatizovanih sistema u vašem domu. Ako ste propustili neki od ranijih tekstova, možete ih pronaći ovde

Ušteda = novac

Nećemo pričati o uštedi električne energije, iako je veoma lako odrediti je i kvantifikovati. Suština ovog koncepta je u jedinstvenom ambijentu i njegovoj promenljivosti, koju samo automatizovani sistem može da ostvari i obezbedi u kontinuitetu. Ipak, priča o osvetljenju se ne završava ovde. Pogodnosti domotičkih rešenja su i mogućnost simulacije prisustva tokom perioda u kojima je prostor prazan (prema statistikama iz SAD, izuzetno efektna metoda zaštite od provale). Periodično uključivanje svetlosti (niske potrošnje) i, po potrebi, zvuka predstavlja jednostavno, a istovremeno sofisticirano sredstvo borbe protiv provalnika. Sigurnost da je objekat, posebno poslovni prostor, dodatno zaštićen i da se svako nepredviđeno kretanje beleži i trenutno prosleđuje na željene telefone i emailove je dodatna prednost ovakvih sistema. Automatsko upravljanje osvetljenjem sa više lokacija i sa više uređaja daje jednu potpuno novu dimenziju stambenom ili poslovnom prostoru, a u kombinaciji sa regulacijom prirodnog svetla pomoću automatskih roletni i ugla pod kojim se pušta sunčeva svetlost, dobija se efektno rešenje koje je nemoguće ostvariti bez domotičkog sistema. Značajna prednost sistema je i mogućnost nadogradnje ili zamene pojedinih komponenti: jednom postavljen i projektovan sistem je moguće „osvežiti“ novim svetlosnim grupama, moguće je i dodavanje i regulacija boje osvetljenja – od suptilnih nijansi do jarkih i smelih varijanti, a sve je ograničeno isključivo vašim željama. Buđenje je trenutak koji u najvećoj meri definiše kako ćemo provesti dan, a jutro predstavlja i suočavanje sa dnevnim rasporedom koji je, nažalost, često toliko gust da ne ostavlja vremena za mnogo prijatnih i opuštenih trenutaka. Pametna kuća ovu činjenicu dobro zna i baš tokom jutra je u stanju da pruži najviše: mašina za kafu je uključena i zagrejana, na ekranu je vremenska prognoza i jutarnje vesti ili muzika, kupatilo je zagrejano i spremno, roletne ili svetla se planski uključuju i kuća se budi sa vama, sa svakim članom porodice pojedinačno. Prijatno i efikasno započet dan, sa spoznajom da se nalazite u svom prostoru, koji prati i sluša vaš ritam i dinamiku života. Kreirajte sami sistem koji će vaš prostor učiniti jedinstvenim, superiornim i vrhunskog kvaliteta po povoljnim cenama.

Zaštitite sebe i najbliže, svoj dom, svoj poslovni prostor, svoju vikendicu

Sigurno vam je poznata situacija – pucanje cevi u kupatilu ili kuhinji, bilo usled dotrajalosti instalacije ili naglih zahlađenja. Poplava, ogromna šteta na podu, na zidovima, na susednim stanovima, u stanu ispod, novo krečenje... Rešenje: ugradnja senzora/detektora poplave kod mokrih čvorova. Trenutno obaveštavanje korisnika putem emaila ili smsa uz mogućnost automatskog prekida dovoda vode. Jedna briga manje. Domotika omogućava i najlepšu i najfunkcionalniju integraciju alarma. Detektori prisustva, pogodno i diskretno ugrađeni i utopljeni u enterijer imaju dvostruku ulogu: kada je prostor prazan senzori su u funkciji protivprovalnog sistema i trenutno vam šalju informacije o eventualnim nepredviđenim pristupima. Ukoliko neko pozvoni na interfon ili na vrata, dobićete odmah sliku ili video na svoj telefon, kompjuter ili tablet. Kada sledeći put budete išli na odmor, ostavite zaista sve brige kod kuće: biće sve u redu – biljke će biti zalivane prema utvrđenom programu, uveče će se uključivati određena svetla ili simulatori televizora, a neposredno pred vaš povratak, prostor će biti provetren i doveden na optimalnu temperaturu uz minimalnu potrošnju energije. Posebno pogodnu primenu sistemi domotike nalaze u vikendicama i sličnim objektima za odmor. Nema ničeg lepšeg nego da vas na planini ili na moru dočeka lični digitalni batler: podešena temperatura, već uključeno grejanje ili klimatizacija, sigurnost da sve instalacije (voda i električna energija i gas) rade besprekorno kao i svi ostali mogući parametri u zavisnosti od objekta i terena. Kuća vam se nalazi na području koje se nalazi blizu vode ili je zimi izloženo velikim snegovima? Ugradite merače nivoa tečnosti i dobijte odmah informaciju o kritičnim vremenskim prilikama, koja će vam omogućiti pravovremenu akciju u sprečavanju moguće štete. Sa druge strane, video kamere, detektori prisustva i alarmi, pogodno integrisani i u svakom trenutku dostupni preko telefona, tableta ili kompjutera omogućavaju virtualno praćenje vaše vikendice ili objekta u dugim periodima tokom kojih niste fizički prisutni. Budite mirni i spokojni, uz činjenicu da cena instalacije celokupnog sistema najčešće ne prelazi iznos štete jedne havarije koja je mogla biti predupređena!

Dinamika, brzina i isplativost

Imate stan ili kuću u kojoj, na žalost, zbog prirode posla niste u mogućnosti da provodite onoliko vremena koliko biste želeli. Najefikasniji i najbolji način da trenutke provedene u svom prostoru učinite boljim, lepšim, prijatnijim, ali i efikasnijim je upravo instalacija sistema kućne automatizacije. Promenite scenario za nekoliko sekundi: iz radne atmosfere u kojoj dominira računar i pisaći sto, pritiskom na dugme pretvorite svoj condo u prijatnu jazbinu za žurke: svetla će se trenutno prebaciti u prigušeni režim, lampe će se ugasiti ili prilagoditi, možda neka nijansa u osvetljenju dodatno podvuče muziku koja će biti puštena svuda, osim možda u prostorijama u kojima to ne želite. Sposobnost kuće da se u trenu transformiše i poprima različite funckije: od savremene kancelarije, do udobnog doma i nazad, savršeno prati sve brži i intenzivniji tempo života savremenog profesionalca. Izrečena 2013. godine u Srbiji, ovakva izjava će mnogima delovati preuranjena, preterana, možda čak i smešna: bez sistema kućne automatike – prostor jednostavno nije kompletan. Bez želje da radoznalog vlasnika stana ili kuće sada ugušimo morem propisa, regulativa, direktiva, i vrlo interesantnim konceptima poput zelene gradnje, recimo samo da će u narednim godinama razvoj vašeg prostora, istina dosta sporije, pratiti i razvoj vašeg telefona, isprva samo fiksnog, potom onih mobilnih „cigli“ sa početka devedesetih, pa do današnjih ultratankih uređaja koji imaju procesorsku snagu osrednjeg računara, ogromnu memoriju i sposobnost multitaskinga. Kuće nam se svakodnevno pune uređajima, multimedijalnim centrima, ozvučenjima, bežičnim mrežama, sve preciznijim i kvalitetnijim sistemima grejanja i hlađenja, alarmima i šemama osvetljenja. Instalacijom sistema kućne automatike kupujete ulaznicu za budućnost stanovanja: realno je očekivati da će se u narednim godinama prelazak na integrisano upravljanje prostora širiti većom brzinom. Kao što ste u jednom trenutku antenu na krovu zamenili mogućnostima kablovske televizije i interneta velike brzine, na sličan način objedinjene funkcije prostora u domu predstavljaju kvalitativni skok. Osećanje zadovoljstva nakon obavljenog dobrog posla, sigurnost da je doneta ispravna odluka koja će u narednim godinama da se ubrzano isplaćuje, ne samo u materijalnom smislu. Umrežavanjem svih ovih raznorodnih tehnoloogija u jedan kompaktan i pouzdan sistem ne ostvaruje se samo veći stepen konfora, lepote, efikasnosti i lakoće boravka i života: povezivanjem inteligentnih komponenti i sistema ceo prostor postaje inteligentan i omogućava različitim sistemima da komuniciraju među sobom. Roletne i prozori će biti sinhronizovani sa grejanjem i klimatizacijom, uz njih će ići i osvetljenje, veliki potrošači električne energije će pratiti periode niže tarife, određeni događaji, poput ulazaka u prostoriju će automatski „okidati“ nizove događaja koji će pratiti željeni plan. Kao što se na mobilnom telefonu muzika prekida u trenutku u kojem primate poziv, i sistem kućne automatike je potpuno svestan prioriteta. Na kraju dolazimo do suštine i pitanja koje pokušavamo da formulišemo u ovom tekstu: Koji su osnovni razlozi zbog kojih bi trebalo da instalirate sistem kućne automatike/domotike u svoju kuću, poslovni prostor, stan, vikendicu? Značajno povećanje kvaliteta života, osećaja ugodnosti. Dobijanje novih i jedinstvenih estetskih i dinamičkih rešenja prostora. Superiorne performanse, energetska efikasnost, ušteda vremena, energije, novca. Bezbednost, zaštita najbližih, sigurnost, informisanost u svakom trenutku. Upravljanje u pravom smislu reči: stvaranje inteligentnog habitata po sopstvenoj meri. Autori teksta su doc. dr Radiša Jovanović i dr Marko Aleksendrić, mašinski inženjeri koji iza sebe imaju brojne objavljene naučne radove iz različitih oblasti upravljanja. Bave se programiranjem, projektovanjem i dizajnom, te spajanjem najrazličitijih tehnologija iz oblasti nauke, mašinstva i programiranja.   Cubo Control je inženjerski i programerski studio koji voli tehnologiju, automatiku, italijanski dizajn, ali i programiranje računara i najrazličitijih stvari: od roletni do mobilnih telefona, od temperature podruma do brodskih motora. Nastao je sa željom da se na jednom mestu objedini ponuda kvalitetnih rešenja po povoljnim cenama iz oblasti savremene automatike, sa posebnim akcentom na domotici i industrijskoj automatici, kroz pažljiv izbor vrhunskih proizvođača i uz širenje savremenih i konkretnih koncepata komfora i energetske efikasnosti.

Cubo Control, Domotics, Energy efficiency, Interior design, Lighting, Smart homes

Ovim tekstom započinjemo drugi serijal postova o domotici, koje Centar za arhitekturu Beograd objavljuje u saradnji sa kompanijom Cubo Control iz Beograda. U narednim nedeljama bavićemo se temama kao što su grejanje i klimatizacija, osvetljenje i zasenčenje, audio sistemi, kontrola prisustva, ušteda energije. Ako ste propustili neki od tekstova u prvom serijalu, pročitajte ih ovde Čudna stvar je ta perspektiva. Ono što je potpuno jasno i vidljivo nekome ko stoji u jednoj tački, postaje mutno ili čak sasvim skriveno posmatraču koji je svega nekoliko metara dalji ili bliži. Kada smo počeli da spremamo materijal za Priručnik iz domotike, ideja nam je bila dosta jednostavna: sagledati oblast, koja je u svojoj suštini veoma interesantan spoj nauke i savremene tehnologije, iz perspektive arhitekte, enterijeriste ili korisnika prostora. Prešli smo nekoliko osnovnih stavki, poput protokola, procedure projektovanja, metoda uštede energije i vremena, optimalnog trenutka za uvođenje automatizacije prostora... Ukratko, potrudili smo se da odgovorimo na pitanja šta, kada, kako, gde, koliko? Obraćajući se auditorijumu koji je pokazao nesumnjivo interesovanje za ova rešenja, međutim, ispostavilo se da smo najmanje pažnje posvetili ključnom pitanju, pitanju svih pitanja: zašto kućna automatika? Kao što je naš dobar prijatelj arhitekta primetio, ono što je Priručniku potrebno kako bi ispunio svoju skromnu ali i korisnu funkciju je upravo odgovor na ovo, naizgled jednostavno pitanje – zašto? – koje podrazumeva i jedan mali iskorak iz sveta tehnike, programiranja i nauke, dakle iz racionalnih i egzaktnih sfera u potpuno... ne baš suprotne, ali drugačije oblasti i drugačije perspektive. Na narednim stranama ćemo pokušati da damo neke odgovore na ova pitanja, ali pri tom ćemo se svi malo pomeriti – napravićemo par koraka unazad i zajedno pogledati kako ova interesantna i dinamična konstrukcija, oblast domotike, izgleda iz druge perspektive.

Nije toliko komplikovano!

Jedno od prokletstava tehnofila, zaljubljenika u tehniku i nova rešenja je i delimično ili potpuno podozrenje njegove okoline prema određenim predlozima i rešenjima, jer se podrazumeva i često zamišlja nekakav Proka Pronalazač – čovek koji uživa kada leti avionom i čuje preko razglasa da je došlo do otkaza stabilizatora, kako bi mogao da primeni svoja specifična i mračna znanja i, uz neizbežno zviždukanje neke vesele melodije, otkloni kvar koristeći pribadače i žvakaću gumu. Na sličan način, korisnik pametne kuće se i dalje percipira kao ludi naučnik ili, u nešto boljem slučaju – programer, koji u mračnoj sobi prepunoj kompjutera, žica i prekidača, uz litre crne kafe nekako uspeva da održi prostor funkcionalnim, dok mu se na naočarima ravnih stakala oslikava plavi monitor na kojem radi, obavezno, u konzoli. Filmovi, popularna literatura i naučna fantastika su, na žalost, više unazadili oblast inteligentnog upravljanja prostorom nego što je objektivan pad cena komponenti i vrtoglavo napredovanje tehnike uspelo da ovu oblast pogura napred. Slična stvar se već mnogo puta dešavala u istoriji: šezdesetih godina su sličnu krizu očekivanja doživele oblasti poput mašinskog učenja (machine learning) i veštačke inteligencije (nesrećnog li naziva!), da bi danas, 2013-te, svi koristili preporuke sa sajtova poput IMDB-a za filmove ili Amazona za knjige, i ne razmišljajući o tome da su upravo ti algoritmi preporuke i kolektivne inteligencije iz šezdesetih godina, utkani u kod koji nam izbacuje sličice filmova i knjiga koje su, najčešće, veoma dobro pogođene. Iako je matematika koja leži u osnovi servisa poput IMDB-a „teška“, korišćenje servisa je trivijalno.

Konfor i (mnogo) viši kvalitet stanovanja i boravka

Prvi i osnovni razlog zbog kojeg bi trebalo da razmislite o uvođenju sistema domotike u svoj prostor je konfor. Jasno i glasno. Konfor nije lako definisati: u pitanju je subjektivan i krajnje individualan osećaj ugodnosti, ostvaren posredstvom spoljašnjih ili unutrašnjih nadražaja. Italijani, koji su poznati po tome da se verovatno više od svih drugih nacija posvećuju ovakvoj kategoriji, definišu konfor i kroz osećaj lepog (estetika), kroz odsustvo ili minimizaciju fizičkog napora, termo-higrometrijski osećaj ugodnosti, akustični i svetlosni osećaj ugodnosti. Svaka od ovih stavki dalje ima svoju fizičku interpretaciju i odgovarajuću matematičku formulaciju, ali ovde ćemo se zadržati na osnovnom pitanju, koje je i emotivnog tipa – zašto je prijatno boraviti u automatski upravljanom prostoru? Osećaj boravka u dobro provetrenim prostorijama, bez ustajalog vazduha, odgovarajuće temperature, vlažnosti i brzine strujanja – osnova projektovanja svakog boljeg klimatizacionog sistema, se najlakše i najbolje održava upravo automatizacijom. Osim evidentnih ušteda u energiji, jasno je koliko je prijatno imati inteligentan sistem, koji ujutru, da malo karikiramo stvari, kaže: Iako je kraj oktobra, jutro je lepo i toplo, otvoriću ti roletne, isključiću u potpunosti grejanje i pustiću u stan veliku količinu svežeg vazduha. Ukoliko ipak počne kiša i nebo se smrkne, regulisaću samo vlažnost, navući ću malo roletne i upaliti pozadinsko osvetljenje dok ne prođe oluja. Ovakvih scenarija može biti mnogo, ali se u suštini svode na, nama ljudima, vrlo jednostavne if-then pitalice, maltene refleksne radnje koje obavljamo u određenim intervalima.

Osvetlite svoju scenu

Svaki pravi ljubitelj i poznavalac enterijera, bez obzira na lični ukus, će potvrditi da je osvetljenje ono što daje dušu prostoru, ono što ga čini posebnim i jedinstvenim, što mu omogućava da diše. Prilagođavanje osvetljenja situacijama, vremenskim prilikama, funkciji prostora i, pre svega, mogućnost promene i prilagođavanja osvetljenja, je nešto što je jednostavno nemoguće postići bez elegantnih domotičkih rešenja. Uključite sva svetla jednim tasterom! Isključite ih pred izlazak iz kuće i budite sigurni da će ostati isključena do vašeg ili dolaska nekog ukućanina. Napravite scenu za radno okruženje. Pravilno podesite kontraste u dnevnom boravku. Igrom senki i svetlosti istaknite delove prostorije koje želite. Učinite osvetljenje dinamičnim: neka vas prati kroz prostor. Sva pozadinska osvetljenja, centralni izvori svetlosti, alarmne lampe, pa čak i napadni ugao roletni – svi ovi svetlosni instrumenti treba u vašem domu da zvuče poput simfonijskog orkestra, a ne kao raštimovana družina pripitih svirača ili grupa lenjih radnika koje svaki put treba da terate da nešto urade. Sistem kućne automatike je, i u ovom slučaju, neprikosnoveni dirigent koji će umeti da u svakom trenutku realizuje potrebnu scenu, sam, bez vaše intervencije, omogućavajući vam, u svakom trenutku, ručno preuzimanje kontrole. Autori teksta su doc. dr Radiša Jovanović i dr Marko Aleksendrić, mašinski inženjeri koji iza sebe imaju brojne objavljene naučne radove iz različitih oblasti upravljanja. Bave se programiranjem, projektovanjem i dizajnom, te spajanjem najrazličitijih tehnologija iz oblasti nauke, mašinstva i programiranja.    Cubo Control je inženjerski i programerski studio koji voli tehnologiju, automatiku, italijanski dizajn, ali i programiranje računara i najrazličitijih stvari: od roletni do mobilnih telefona, od temperature podruma do brodskih motora. Nastao je sa željom da se na jednom mestu objedini ponuda kvalitetnih rešenja po povoljnim cenama iz oblasti savremene automatike, sa posebnim akcentom na domotici i industrijskoj automatici, kroz pažljiv izbor vrhunskih proizvođača i uz širenje savremenih i konkretnih koncepata komfora i energetske efikasnosti.

Cubo Control, Domotics, Energy efficiency, Interior design, Lighting, Smart homes

Centar za arhitekturu završio je seriju tekstova na temu Žene u arhitekturi, koji su na našem blogu objavljivani tokom meseca septembra i oktobra. Kroz 15 tekstova objavljenih u ovom serijalu pokušali smo da u Srbiji pokrenemo razgovor na temu ženskog autorstva u arhitekturi i skrenemo pažnju na uspešne arhitekte koje su radile i rade u našoj sredini. Ova serija tekstova naišla je na pozitivne reakcije kako stručne tako i šire javnosti, a sa virtuelnog preselila se i u realni prostor zahvaljujući saradnji sa Blok konferencijom, u okviru koje je ove godine održana tribina Žene u arhitekturi. Gošće tribine bile su neke od učesnica akcije Centra za arhitekturu, ali i specijalne gošće. Na tribini su govorile Žaklina Gligorijević, Eva Vaništa Lazarević, Grozdana Šišović, Dubravka Đukanović, Bojana Ibrajter Gazibara, Zorica Savičić i Špela Leskovic, a razgovor je moderirala Milena Zindović. Tribina Centra za arhitekturu je organizovana sa ciljem uspostavljanja relacije između globalnog konteksta u kojem se već neko vreme vrši revalorizacija ženskog doprinosa arhitektonskoj profesiji i lokalnog konteksta u kojem se mogu identifikovati isti postulati i pitanja. Budući da je ova akcija Centra za arhitekturu pionirski poduhvat u smislu istraživanja tematike doprinosa ženskog autorstva u arhitekturi na lokalnom nivou, bilo je krajnje neizvesno šta će se pojaviti kao rezultat. Pošto je inicijativa naišla na veliko interesovanje kod učesnica, kao i kod široke javnosti, želja Centra za arhitekturu bila je da se određena stanovišta iskazana u intervjuima i stavovi, koji su veoma raznoliki, prodube i dodatno pojasne u vidu otvorene debate. Učesnice su u pozitivnoj atmosferi pričale o svojim iskustvima iz prakse, odgovarale na pitanja ali i sukobljavale mišljenja. Pričalo se o Jelisaveti Načić, Milici Šterić, egu ili nedostatku istog, radu u paru, radu u većim i manjim, muškim ili ženskim timovima. Na kraju tribine u razgovor se uključila i publika. Sve učesnice naglasile su pre svega važnost dobre i kvalitetne arhitekture, kao i da je teško generalizovati neke pristupe kao muške ili ženske. Pitanje da li nam je potreban naziv profesije u ženskom rodu na kraju diskusije je poslužilo kao zaključak da su reči arhitektura i arhitekta već - ženskog roda - što je svakako dobra osnova za nastavak istraživanja. Želimo da se zahvalimo svima koji su učestvovali, doprineli i pratili našu inicijativu. Značaj ove teme svakako prevazilazi okvire ove prve akcije i Centar za arhitekturu Beograd nastaviće da se bavi, istražuje i podržava žene u arhitekturi. Fotografije: Vanja Petrović

Architecture, Centar za arhitekturu, Discussion, Events, Women in architecture

Dubravka Đukanović, arhitekta – konzervator i direktorka novosadskog arhitektonskog biroa Studio D'Art, u sklopu akcije CAB: Žene u arhitekturi, govori o svojoj svestranoj karijeri, o važnosti graditeljskog nasleđa i o uticaju međuljudskih odnosa na arhitekturu.

O počecima, iskustvima i prilikama

Estetika je, u najširem smislu, u osnovi svih mojih interesovanja i opredeljenja od najranije mladosti. U tom svetlu je moja odluka da upišem studije arhitekture došla prirodno. Ozbiljno sam razmišljala i o studijama dizajna, ali sam u arhitekturi prepoznala mogućnost da zadovoljim svoj radoznali, svestrani duh, oprobavajući se u različitim sferama ove bogate oblasti. Imala sam sreću da su mi se tokom dvodecenijske profesionalne karijere otvarale šanse da se slojevito usavršavam, stičući znanja i veštine u sferama arhitektonskog projektovanja, dizajnu enterijera, obnovi graditeljskog nasleđa, istoriografije, pedagoškog rada i realizacijama u najširem smislu, od izvođenja do upravljanja kompleksnim projektima. Naravno, beskrano veliki rad, upornost, istrajnost, strpljenje i staloženost u vremenu iskušenja i vera u sopstvene vrednosti i ideale su mi omogućili da zadovoljim krajnje ličnu potrebu da 'kocku bacim dalje'. Fotografija: N. Milićević

O ženama u arhitekturi

Kvalitet je taj koji vas izdvaja, bez obzira kojeg ste pola. Investitori prepoznaju stručnjake koji suvereno vladaju svojom profesijom i rado sa njima sarađuju. Ono čime se žene arhitekti često izdvajaju od svojih kolega je izražen senzibilitet, kontrolisan ego i težnja ka ravnopravnom tretmanu i sintezi svih segmenata projekta i svih učesnika u projektu. Zahtev više, koji profesionalni angažman postavlja pred ženu, je balans između poslovnog i privatnog. Posvećenost porodici i posvećenost profesiji su dva jednako vredna segmenta koja uspešnu ženu čine ostvarenom.

O značajnim projektima

U oblasti arhitektonskog projektovanja su to mnogi individualni rezidencijalni objekti, koje sam radila po principu total dizajna. U programskom smislu to svakako nisu najznačajniji niti najzahtevniji zadaci kojima sam se bavila, ali su to projekti u kojima sam dosledno izražavala lični senzibilitet za transponovanje psihološkog profila ljudi sa kojima sam se sretala u prostorne odnose i boje koji će činiti scenografiju njihovog života.

Slika 2. Stambeni objekat na Petrovaradinu Kada upoznajete ljude za koje projektujete, u osnovi projektnog zadatka je svojevrsna spona arhitekture i psihologije, a arhitektura nadrasta sferu ličnog osećaja stvaraoca prema prostoru i temi. Ovakav pogled na arhitekturu sam prvi put prepoznala prilikom jednog davnog obilaska kuće Miler Adolfa Losa (Villa Müller, Adolf Loos) u Pragu iz čijeg koncepta, prostornih odnosa, tekstura, boja i svakog detalja ova ideja prosto isijava. Težnja ka sveobuhvatnom dizajnu, ekskluzivnosti i ostvarenju lične veze arhitekture i njenog korisnika svakako određuje moje projekte, posebno projekte individualnih kuća i verovatno se u tome ogleda činjenica da je autor tih dela žena. Istoriografski zapisi, nastali kao rezultati istražvanja spomeničkog nasleđa Vojvodine, koje sam ostavila, za sada, u vidu dve knjige koje se bave proučavanjem porekla forme i oblika sakralnih objekata građenih tokom 18, 19. i prvih decenija 20. veka takođe smatram svojim veoma značajnim projektima.

O uticajima

Duh Bel Epoka (Belle Époque) i ideje modernog pokreta sam usvojila kao način razmišljanja još u vreme studija. Godinama pratim rad različitih autora. Duboko verujem da ni jedna prezentacija ne može zameniti lični doživljaj arhitektrue i prostora i često lično obilazim ona autorska dela koja su mi se učinila intirgantnim. Od najranije mladosti mnogo putujem, a najviše vremena na putovanjima posvećujem umetničkim i arhitektonskim ostvarenjima svih epoha.  Sve to značajno utiče na moj rad. Slika 3. Stambeni objekat u Sremskoj Kamenici Tokom profesionalne karijere sam često menjala sredine i okruženja u kojima sam stasavala kao arhitekta. Moj fokus interesovanja je bio u oblastima arhitektonskog projektovanja i dizajna, obnove spomeničkog nasleđa, upravljanja projektima, istraživačkog i naučnog rada, pedogoškog rada, a u kraćim periodima i inženjeringa i urbanizma. Svaka od tema kojima sam se bavila donosila je nove poglede i posebna iskustva koja su se taložila i neminovno uticala na evoluciju mog odnosa prema arhitekturi i prostoru. Ako treba da izdvojim ime, saradnja sa profesorom Ivom Antićem je značajno odredila moj odnos prema profesiji kojom se bavim.

O međuljudskim odnosima i saradnji

Mislim da je kvalitetan lični odnos projektanta i naručioca preduslov dobrog posla i uvek se trudim da, bez obzira na često velike razlike, nađem i negujem nit koja će biti osnova za dobru saradnju. Izbegavam konfliktne situacije, a činjenicu da sam već godinama u prilici da selektivno pristupam izboru posla i naručioca smatram velikom priviliegijom. Razlika u obrazovanju, vaspitanju, ličnoj i profesionalnoj etici u odnosu projektant – naručilac nije nepremostiva prepreka, ali kada je taj jaz, u bilo kom segmentu, izražen između vas i bilo kog člana tima koji vodite to vremenom prerasta u problem. Trudim se da u svakog svog saradnika i svakog učesnika u poslu ulažem mnogo i da ga pozicioniram tako da da svoj maksimum. Kada treba da donesem odluku da nekoga, iz bilo kog razloga, odstranim iz tima za mene je to veoma izazovna borba sa sopstvenim emocijama. Slika 4. Enterijer poslovnice Vojvođanske banke u Subotici

O savetima

Retko dajem savete. Više ukazujem na moguća rešenja i puteve kojima se dolazi do najboljih rezultata. Ipak, rado razmenjujem mišljenja sa mladim ljudima i trudim se da im u tim razgovorima prenesem neka od svojih životnih i profesionalnih iskustava. Ljubav prema profesiji i bezuslovna posvećenost radu i permanentnom usavršavanju suštinski određuju put profesionalnog napretka, ali u velikoj meri određuju i naš životni put. Kada volite svoju profesiju svakodnevni izazovi nadrastaju nivo poslovnih obaveza i postaju igra u kojoj uživamo. Samo tako duga profesionalna karijera može biti neiscrpni izvor zadovoljstva, polje ostvarenja i bitan segment kvalitetnog života. Slika 5. Stambeni objekat i dečji vrtić Zemlja čuda u Novom Sadu Najbolji savet sublimiran je u jednoj staroj kineskoj poslovici, čija je poruka da samo mali procenat ljudi shvati o čemu se radi u njihovom životu. Trudim se da kroz tu prizmu prelamam pogled na sebe i svet oko sebe. Uz znanje i iskustvo, koje stičete neprestanim dugogodišnjim radom i ulaganjem u sebe, jasnije sagledavate razne uticajne aspekte i bolje tumačite i dešavanja i ljude. To je, uz poštovanje etike, manjak sujete i moć da sabrano prebrodite predviđene i nepredviđene udare, preduslov uspeha, bez obzira da li se on ogleda u statusu, slavi, moći, novcu ili svemu tome zajedno. Možda je korisno mladima preneti saznanje da su život i karijera duge pojave i da se crta podvlači na kraju. Slika 6. Konkursno rešenje za gradsku biblioteku u Novom Sadu

O kulturnom nasleđu

Vrednovanje kulturnog i u tom kontekstu i arhitektonskog nasleđa je od suštinskog značaja za određenje našeg identitea - ličnog, porodičnog, lokalnog, nacionalnog, evropskog. Kroz duboku i iskrenu posvećenost istraživanju i promociji kulturnog nasleđa želim da dam doprinos njegovom tumačenju i vrednovanju, ali i kreiranju stručne i opšte klime odgovornog odnosa prema zatečenoj građenoj strukturi i istorijskim objektima. U tom svetlu projektovanje u kontekstu doživljavam kao najzahtevniji i najsuptiliniji izraz delovanja savremenog arhitekte. Dr Dubravka Đukanović je arhitekta, konzervator i asistent na Departmanu za arhitekturu i urbanizam, FTN, Novi Sad na predmetu Graditeljsko nasleđe, očuvanje i zaštita. Diplomirala je, magistirala i doktorirala na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a potom radila u Novom Sadu gde je stekla bogato iskustvo u različitima aspektima arhitekture. Od 2005. godine vodi sopstveni Studio za projektovanje i dizajn STUDIO D’ART. Pored Novosadskog, Dubravka je kao predavač gostovala i na Miklos Ybl Arhitektonskom fakultetu Univerziteta Szent István u Budimpešti. Dobitnica je većeg broja stručnih nagrada i priznanja. 

Architects, Architecture, Dubravka Djukanović, Novi Sad, Women in architecture

U sklopu akcije CAB: Žene u arhitekturi, sa Ljiljanom Bakić, arhitektom i ženskom polovinom čuvenog arhitektonskog dua Bakić & Bakić, o arhitekturi, o ženama i o Beogradu razgovarala je Milena Zindović. O ženama u arhitekturi u Srbiji svakako ne možemo razgovarati bez pomena Ljiljane Bakić, autorke koja je, što samostalno, što u saradnji sa svojim mužem Dragoljubom Bakićem, projektovala i realizovala ogroman broj objekata u Beogradu, drugim gradovima Srbije, ali i u inostranstvu.  Danas bračni par Bakić živi u svojoj kući u Višnjičkoj Banji, koju su i projektovali, i raduje se pre svega uspesima svojih unuka u Americi i Poljskoj. Prošle godine, Ljiljana Bakić je objavila knjigu Anatomija B&B arhitekture  - obimno izdanje u kome se osvrće na svoju i Dragoljubovu bogatu karijeru. Za razliku od drugih arhitektonskih izdanja, ova knjiga nije samo monografija dela autorskog tima Bakić & Bakić, već detaljan pregled i analiza svih elemenata koji su uticali na njihove karijere i njihovu arhitekturu. Društveni i ekonomski uslovi u SFRJ, turbulentne godine raspada zemlje, ali i lična iskustva, kontakti i putovanja – su svi uticali na arhitekturu i specifičan autorski izraz Ljiljane i Dragoljuba Bakića. Bogata arhivska građa, prikazana u ovoj publikaciji, obuhvata fotografije i crteže objekata sa detaljnim objašnjenjima ne samo koncepta i ideje, već i svih aspekata realizacije objekata, problema i poteškoća, ali i uspeha koje su doživljavali kao projektanti. Pored toga, knjiga sadrži i objavljene stručne tekstove i članke, lične i profesionalne prepiske, porodične fotografije, svedočenja i sećanja o kolegama, profesorima, mentorima, investitorima. Slika 2: Ljiljana i Dragoljub Bakić na otvaranju hale Pionir U svojoj knjizi, Ljiljana se osvrće i na godine pauziranja svog rada kao arhitekte. Nakon povratka iz Kuvajta, gde je Dragoljub radio za Energoprojekt, a ona za lokalni arhitektonski biro Said Breik & Marwan Kalo Consulting Engineers , Ljiljana je rodila dve ćerke. Tempo rada u Energoprojektu bio je takav da je iziskivao veliko odricanje i duge sate, pa i čitave noći u kancelariji. Česti su bili i službeni putevi na gradilišta u inostranstvu. Shvatila sam da bi naš porodični život bilo nemoguće organizovati kada bih i ja bila, sa svojom arhitekturom, odsutna od kuće, nikad se ne zna koliko. Odlučila sam da se profesionalno angažujem tek kada nam ćerke budu stasale za obdanište. Ljiljana Bakić arhitekturi se vratila radeći uz supruga u preduzeću Energoprojekt – Arhitektura i Urbanizam. Milica Šterić me ja zaposlila jer sam joj se nešto dopala. Inače nije volela da prima žene u Energoprojekt. Bakić je radio neki konkurs i nije imao ko da im pomogne, pa je ona pozvala mene. Dopalo joj se kako to radim pa me je zaposlila u Energoprojektu. Bila je naša voljena direktorka dugo godina. Slika 3: Multifunkcionalna sportska dvorana Pionir Njihovo svakako najpoznatije delo je sportska dvorana Pionir, a uz nju i ledena dvorana Pionir. Ova dva objekta nisu samo omiljene destinacije Beograđana, već i arhitektonske ikone post-modernističkog Beograda 70-tih i 80-tih. Konkurs za idejno rešenje kompleksa i objekta hale Pionir raspisan je 1972. sa rokom od svega 9 dana. U Energoprojektu, Bakićima je poveren ovaj zadatak. Predvideli su da kompleks obuhvata multifunkcionalnu sportsku halu, plivalište i velodrom. Prva faza – multifunkcionalna dvorana, morala je da bude završena i otvorena do juna 1973. i početka Evropskog bokserskog šampionata. Glavni projekat razvijali su paralelno sa izgradnjom objekta, u, kako ga Ljiljana naziva “uraganskom” tempu. Mi nismo imali vremena za lutanje po lavirintu sopstvenih vijuga. Radio je samo naš disidentski  instinkt protiv svake vrste diktature, vladajućih klišea, okamenjenih u neprikosnovenim načelima moderne arhitekture. Poznato pravilo Moderne da forma treba da bude ekspresija volumena i sadržine unutrašnjeg prostora, što je na sportskim objektima uvek bio volumen dvorane, Pionirom nismo sledili. Hteli smo da njegov duh bude apoteoza sporta i igre, dinamičan protagonista urbane scene. Slika 4: Ledena dvorana Pionir Iako je hala Pionir bila predviđena i za hokej, vremenom u tu svrhu nije korišćena, a 1977. je odlučeno da u sklopu kompleksa bude izgrađena posebna dvorana za led. U odnosu na multifunkcionalu halu Pionir, ledena dvorana je jednostavnije i svedenije forme, koja uspostavlja zanimljiv odnos kako sa terenom u nagibu tako i sa postojećom halom. Kao i kada je u pitanju hala Pionir, ledena dvorana svoj uspeh pre svega meri zadoljstvom svojih korisnika. Oba objekta nagrađena su nagradama Salona arhitekture 1974. i 1978. godine. Slika 5: Zavod za rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja u Soko Banji Ljiljana Bakić samostalno je projektovala Zavod za rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja u Soko Banji 1974-1975. Na ovom objektu primenila je sopstevene ideje o psihološkom i sociološkom uticaju i aspektu arhitekture. Vodeći računa o potrebama pacijenata Zavoda, ali i u utičući na njihovo ponašanje tokom boravka u objektu, oblikovala je, i spolja i iznutra, primeren i uspeo objekat. O svom pristupu arhitekturi, Ljiljana kaže: Arhitektura je sociološki fenomen. Nikakve izmotancije sa ovakvim i onakvim detaljima, nego se mora misliti na onoga ko će to da koristi. Bez te note, sociološke i antropoške, ne možeš da budeš arhitekta uopšte. Ako ne setuješ svoj zadatak u određeno mesto, sa određenim stanovništvom, odnosno karakterom stanovništva, ako ne razumeš šta treba da postigneš sa tim objektom – propala je stvar. Slika 6: Naselje Nova Galenika u Zemunu Kreativni tim Bakić&Bakić poznat je i po dva velika stambena naselja u Beogradu: Nova Galenika u Zemunu i Višnjička Banja. Inspirisani brdovitom lokacijom, ali i svojim boravkom u Finskoj, u Višnjičkoj Banji su zamislili naselje gotovo „planinskog“ karaktera, u toplim bojama i sa izraženim kosim krovovima. Najpre su urbanistički projektovali kompleks koji je sadržao i kolektivno i individualno stanovanje i prateće centralne funkcije, školu, dva obdaništa i prateću infrastrukturu. Naselje je izvedeno u dva faze, a drugu fazu stambenih objekata Ljiljana je samostalno projektovala. Slika 7: Kuće u nizu u naselju Višnjička Banja Nažalost, planirani sadržaji nisu nikada izvedeni u potpunosti – ni stanovi, ali ni centralne i prateće funkcije. Po projektu Ljiljane Bakić  1986. izvedeno je jedno od predviđenih obdaništa, a naselje je školu dobilo tek prošle godine.  Centralne funkcije naselja s godinama su popunili su bespravno izgrađeni objekti, koji se ni na koji način ne uklapaju u karakterističnu estetiku i formu stambenih objekata i čitavog kompleksa.  Nikada nije bilo sredstava za takve stvari, ni u socijalizmu. Uvek je bilo u svim naseljima nedovršeno, sve na pola. Samo „nakokaš“ 500, 600, 700, 800 stanova i to je to. A  gde ćeš da kupiš hleb i mleko, gde će dete da ti ide u školu, to je ostavljeno. – kaže danas Ljiljana. Slika 8: Kongresni centar i hotel Šeraton, Harare, Zimbabve Arhitekturu i iskustvo bračnog para Bakić značajno su obeležili i boravci i rad u inostranstvu: u Finskoj, u Kuvajtu, Zimbabveu. I u Srbiji i u inostranstvu dobitnici su velikog broja nagrada i priznanja. Iako su svoja najbolja dela projektovali kao tim, Savez Arhitektata Srbije odlučio je da 1994. godine  Veliku nagradu arhitekture dodeli samo Dragoljubu Bakiću, u potpunosti ignorišući Ljiljanin rad.  Dragoljub se te nagrade odrekao i jednostavno nije hteo da je primi, što bi normalno svaki čovek sa karakterom uradio. Tu godinu su onda naknadno popunili našim imenima. Slika 9: Kongresni centar u Harareu, Zimbabve O ženama u arhitekturi Ljiljana Bakić kaže: Kada sam počela da radim 1962, ženama je bilo vrlo teško. Bilo je puno nipodaštavanja. Po mom misljenju žene u tadasnjim velikim biroima su uvek bile te koje su ideje razvijale, čak iako nisu od početka bila njihove. Nekada početna ideja i nije bila nešto, ali one bi je razvile do uspešnog projekta. Ljiljana ističe Ivanku Raspopović kao primer zapostavljanja žene autora, komentarišući njeno učešće u kreativnom timu sa Ivanom Antićem  - Ta dva muzeja  - ovaj na Ušću i ovaj u Kragujevcu – to je u stvari najbolje što je od njih izašlo. Cela konstelacija muzeja, to je sve Ivankino delo. Za sebe kaže : Moja priča je drugačija jer sam uvek radila sa Bakićem. On se više bavio akvizicijama, pronalazio posao, a ja sam više crtala. Nisam morala sama da se probijam kroz taj svet arhitekture. Slika 10. Konkursno rešenje za novi Akropoljski muzej u Atini Ljiljana se danas ne bavi aktivno projektovanjem, ali se i dalje bavi arhitekturom i gradom. Kroz svoju knjigu ona nam pokazuje mogućnosti jednog idealističnog pristupa arhitekturi, sa verovanjem da se na društvo može uticati dobrom arhitekturom. A danas je najviše brine nedostatak vizije i ideja, te nebriga za našu izgrađenu sredinu.  U suštini, moja jedina tema sada je koliko je Beograd jedan užasan grad, strašno zapušten. To uopšte ne mogu da oprostim. Time se naši arhitekti uopšte ne bave. Njima je samo stalo da dobiju zadatak da negde  „natakare “ nešto, a u suštini kakva je cela slika Beograda nikoga ne interesuje uopšte, a to je u stvari tragedija.  Autor teksta je Milena Zindović. Ilustracije su iz knjige Anatomija B&B arhitekture Ljiljane Bakić.

Architects, Beograd, Ljiljana Bakić, Women in architecture

Ivana Anja Milić, tehnički direktor i suvlasnik jedne od najvećih privatnih građevinskih kompanija kod nas – Arhi.pro, govori u sklopu projekta CAB: Žene u arhitekturi o svom profestionalnom razvoju, stanju arhitekture u Srbiji, položaju žena u arhitekturi i daje savete mladim kolegama i koleginicama.

O pristupu poslu

Volim da radim enterijere. Mislim da su svi moji klijenti kojima sam radila stambene objekte zaista srećni ,kažu da se u njima prepoznaje ženska umešnost “pakovanja” stana i nameštaja. Od devedesetih se bavim i dizajnom nameštaja, što je i dovelo do toga da od 2002. pokrenem Arhi.pro stolarsku proizvodnju. To mi je kao hobi u kojem uživam. Prilike u praksi su me od 2000. odvele putem korporativne arhitekture, arhitekture uslovljene brend standardima. “Zgrabila” sam priliku i naučila da vladam projektovanjem po knjizi standarda i budžeta, ali da ostavim i prostor kreativnosti. Zato je na mojoj listi referenci veliki broj renomiranih internacionalnih korporacija. Slika 1. Stanovanje na Zvezdari Ne prepoznaje se u tim projektima naročiti ženski stil, ali sam pridobila sve te klijente ženskim pristupom: pažljivo slušam njihove potrebe jer velike korporacije očekuju vašu apsolutnu posvećenost kreiranju njihovog radnog mesta. To podrazumeva mnogo strpljenja i crtanje miliona varijanti uz slušanje istog broja klijentovih želja. Žene su za to stvorene. Inače, volim i da radim restorane, realizovala sam nekoliko enterijera restorana i kafea, i sada trenutno radim na jednom novom restoranu. Dodatno, arhitektonski konkursi su kao obavezna gimnastika, moramo stalno vežbati da bismo ostali u dobroj formi. Njih uvek radim u timu, ili sa dobrim prijateljem, ili sa grupom kolega iz Arhipro. Slika 2. Restoran Le Moliere u Beogradu

O uspehu

Ne vidim ni jednu razliku da sam kao žena uradila nešto drugačije nego da sam bila muškarac. Imala sam samo više teškoća da izronim iz arhitektonske gužve u okruženju gde nema dovoljno posla ni za desetinu studenata koji se godišnje upišu. Klijenti kada zamisle da treba da angažuju arhitektu, češće zamišljaju muškarca, pa je i to još jedna dogma koju sam prevazilazila na početku rada. Uspeh u karijeri je zapravo rezultat dobre ideje, životne snalažljivosti i istrajnosti, kao i korišćenja prave životne prilike. To je univerzalno pravilo, bez obzira na polove. Slika 3. Enterijer poslovnice Societe Generale banke

O ženskom principu

Ima li ženskog principa u arhitekturi? Da li je Druga ženska gimnazija Milice Krstić zaista ženska zgrada, i da li bi neko ko je laik rekao: A ovo je sigurno crtala žena! Ili bi to mogao reći za osnovnu školu Kralj Petar I, Jelisavete Načić? Svakako tako nešto se ne bi moglo reći za New Museum of Contemporary Art u Njujorku, arhitekte Kazuyo Sejima. Kada je u pitanju stvaralaštvo svet se deli na nadarene i nenadarene, ne na muškarce i žene. Inače, postoji šala među inženjerima o senzibilitetu muškaraca koji upisuju arhitekturu, te bih šaleći se rado zaključila da je bavljenje arhitekturom samo po sebi afinitet prema ženskim principima: uređenosti, skladu, estetici, proporciji, dekoraciji, funkcionalnosti. Slika 4. Dizajn kancelarijskog nameštaja

O uzorima

Kada ste mladi, možete lako odgovoriti na ovo pitanje, jer početak je uvek stimulisan divljenjem čuvenim arhitektima, i sećanjem na svog mentora i par dobrih profesora koji su vas poveli ka struci. Međutim kada ste već u trećoj deceniji svoga rada, onda se ne može odgovoriti na pitanje navođenjem nekoliko imena. Osvrnuvši se unazad, shvatam da je to simbioza pitanja i ko i šta je uticalo: učitelji, uzori, članovi tima, ali i promene koje su donosile društvene i ekonomske prilike (od ranih devedesetih do danas), literatura, putovanja, velika raznolikost klijenata, internacionalne korporacije koje su bile moja većinska klijentela i koje su posebno uticale na moje prevashodno usmerenje na korporativnu arhitekturu. Slika 5. Enterijer Iračke rezidencije u Beogradu Svaki kreativni stvaralac (umetnik, pisac, arhitekta...) se izgrađuje vremenom i iskustvom, prolazi kroz mnoge stvaralačke faze i uči do kraja svog radnog veka. Ako bih navodila samo ključne tačke u vremenu mog razvoja na putu da postanem arhitekta, predstavila bih ovakvu hronologiju: -   Majka arhitekta, odrastanje u uvek punoj  kući arhitekata, crtanje kao osnovni vid izražavanja, dva crtaća stola sa šinama kao neophodni nameštaj  dvosobnog stana, Rotring lenjiri kojima je mama merila i kad seče sitne kolače. -    Fakultet i sreća moje generacije kada su brucoše prihvatali profesorski doajeni, neprocenjiva vrednost da mi prvu svest o arhitekturi grade Brana Milenković, Darko Marušić, Milan Lojanica, Ranko Radović, Borko Novaković, Zoran Petrović, Đorđe Zloković. -    Rad u nastavi na arhitektonskom fakultetu 1996 -1999 sa profesorom Dimitrijem Mladenovićem , rad u biroima od druge godine fakulteta pa do otvaranja svoje firme -    Kretanje u privatnu praksu, partneri i članovi timova u svakom poslu do danas su ono što nas fino oblikuje i stvara naš završni izraz. Neminovan međusobni uticaj  i simbioza ideja u koautorskim delima je veće blago u praksi, nego biti isključivi „samostalni jahač“. Svih ovih godina nepromenjeni osećaj ushićenja kada gledam Le Corbusier-ove projekte i objekte. Svaki put pomislim: to je to, nema dalje. Ženski uzori? Zaha Hadid, Kazuyo Sejima, Maya Lin... Ne mogu ih nazvati uzorima, ali su svakako inspiracija, podsticaj da žene budu sve vidljivije i prisutnije u budućnosti svetske arhitekture. Slika 6. Apartmani na Zlatiboru

O savetima

Arhitektura se uči do kraja radnog veka. Ne postoji ni jedan trenutak kada ne morate dalje da učite, istražujete i gledate primere: menjaju se trendovi, menjaju se tehnologije, menjaju se materijali. Ne opredeljujte se šta ćete raditi u arhitekturi pre nego što sve prođete u radnoj praksi. Odredite sebi prve dve godine prakse kao nastavak studija. Morate proći sve faze rada do završetka objekta. I u savijanju projekta ima velike suštine i  nauke za naš dalji napredak. Dobar koncept ne služi ničemu ako ga niste rascrtali, iskotirali, razradili sve detalje, savili hartije u sveske, i odneli na gradilište, potom tamo odgovarali na sva pitanja do kraja izgradnje, i videli koncept u 1:1 da se realizovao. Velika je sreća da imate gde da učite dalje, borite se za takve prilike. U poslovnom svetu, svi su plaćeni na dva načina: novcem i iskustvom. Uzmite najpre iskustvo; novac će doći kasnije. (Harold Geneen) I naravno, baš zato što ste mladi, budite hrabri da iznesete svoje ideje, jer su one sveže i napredne. Slika 7. IT park Inđija u izgradnji

O arhitekturi u Srbiji

Arhitektura u Srbiji je ulaskom u devedesete doživela veliku krizu struke, koja i dalje traje. Prevashodno, investitori su pobedili arhitekte u znanju crtanja projekta, gde se borba za kvadrate pretvorila u propast gradskog razvoja. Po prirodi štedljivi za plaćanje “papira”, domaći investitori imaju široku ponudu jeftinog crtanja na sve strane. Cena našeg rada je dovedena na najniže lestvice, te su rezultat jeftinih projekata zapravo nekvalitetni projekti, jer je novac mera vremena: ako ste malo naplatili, morate brzo završiti posao i tako predate bilo šta. Nema se vremena za razvoj projektnih faza, preispitivanje koncepta, rešenja, varijanti, analize kuće po svim kriterijumima. U razvijenom svetu se projekti rade mnogo duže, svi razumeju da proces projektovanja traje. Međutim, ovde se i inostrani klijenti brzo odomaće i spoznaju da mogu da forsiraju prekratke rokove za već ozvaničeno male cene. Na našim ulicama su nikle zgrade koje su nam zapečatile urbanu sliku grada za sto narednih godina. Imate bulevare, ulice i trgove upropašćene investitorskom arhitekturom. Građevinska dozvola zapravo odobrava urbanističke parametre izgradnje,energetske kapacitete, ali niko još nije uveo arhitektonsku dozvolu! Rado bih se borila za arhitektonsku saglasnost kao sastavni deo procedure u izgradnji. Imamo najveći broj saglasnosti u proceduri dobijanja dozvola, a veliki broj arhitektonski neprihvatljivih objekata. Potrebno je podići svest, da za iste novce, pa i male budžete gradnje, možete napraviti zgradu kojoj estetika nije zanemarena strana. Takođe i svest o tome da je porast turizma vezana sa atraktivnim razvojem grada. Mala ulaganja bi mogla doneti primerene ekonomske benefite iz turizma. I na kraju, podići svest da na ovaj način mi ne ostavljamo našim pokolenjima kvalitetnu sliku grada. Psihologija naroda je vezana za uslove u kojem odrasta i okruženjem u fizičkom i estetskom smislu. Popravljanje gradske slike je istovremeno i briga za razvoj psihe naše dece, njihovog budućeg odnosa prema kulturnim vrednostima, odnosa prema lepom, uređenom. Slika 8. Prva nagrada, konkursno rešenje za poslovnu zgradu Banca Intesa

O ženama u arhitekturi

Po prirodi svoga bića, žene su naklonjene estetici i prirodno je da je arhitektura primamljiv izbor studija za njih. Arhitektura su lepe studije, ali težak posao, i to u fizičkom smislu. Zbog toga mnoge žene odustaju od takvih napora. Ne postoji radno vreme, projekti se rade uvek prekovremeno. Ako crtate neku kuću do kasno u noć, ne možete se osloboditi projektovanja ni u snu, nastavljate da crtate i putujete kroz svoje prostore i kad spavate.Kad se završava projekat ili konkurs, ne postojimo za porodicu danima, ručak mora neko drugi da skuva. Malo je porodica koje će to prihvatati i podržavati, zato, kad govorimo o ženama ostvarenim arhitektama, one su najčešće u braku sa arhitektom, takozvani muško-ženski dvojci, ili su same, posvećene profesiji. Teško je trpeti i muža arhitektu, a kamoli ženu, jer veliko je to izostajanje iz porodičnog života. Mislim da je to do skora bio jedini razlog zašto se ženama posle studija gubi obim vidljivosti u arhitektonskom stvaralaštvu, ali i mislim da će to u budućnosti biti prevaziđeno, u skladu sa savremenom evropskom inicijativom za rodnu ravnopravnost koja se zalaže za jaču zastupljenost žena u svim sferama društva. Arhitektura se smatra muškom strukom, zato sto žene odustaju pre nego što počnu, a ne zato što je nacrtati dobru kuću zaista „muška stvar“. Žene, ako ne odustanu od pravog lica struke i upuste se u avanturu autorske arhitekture, sem sa projektnim zadacima, institucijama, biroom, klijentima, porodicom, treba da se izbore i sa velikom količinom muške sujete i šovinizma koji su sinonim arhitektonskoj struci. Ja sam jako radosna što u Srbiji već postoje Zoca (Savičić), Nina (Gligorijević), Jelena (Vojvodić), Eva (Vaništa Lazarević), Grozdana (Šišović), Biljana (Gligorić) , Vesna (Cagić) , Ksenija (Bulatović), Dragana (Vasiljević), Milena (Kordić)... Zajedno smo jače. Anja Ivana Milić osnivač je, suvlasnik i tehnički direktor kompanije Arhi.pro koja već više od 10 godina uspešno posluje u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, na poljima arhitektonskog projektovanja i inženjeringa, izvođenja radova, i dizajna i proizvodnje nameštaja. Poznata kako po radu sa najvećim svetskim kompanijama prisutnim u Srbiji na opremanju i brendiranju njihovih poslovnih prostora, tako i po saradnji sa velikim svetskim arhitektonskim biroima iz Londona, Vašingtona, Tokija, Melburna, na projektima u Srbiji i Crnoj Gori. Dobitnica je više nagrada i priznanja i aktivna članica stručnih udruženja, ali i udruženja koja se bave ženskim preduzetništvom. Od 2011. Anja je ambasadorka ženskog preduzetništva Srbije, u okviru projekta WENS Evropske unije.

Anja Ivana Milić, Architects, Architecture, Arhipro, Women in architecture

Centar za arhitekturu Beograd, u saradnji sa BLOK konferencijom, vas poziva da prisustvujete i učestvujete u tribini o ženama u arhitekturi, koja će biti održana prvog dana pete Blok konferencije, 10. oktobra 2013. u okviru glavnog programa konferencije, oko 16 časova. U jeku akcije na našem sajtu, a u saradnji sa BLOK konferencijom, Centar za arhitekturu Beograd organizuje Tribinu o ženama u arhitekturi. Razgovor, započet nizom tekstova i intervjua u kojima smo predstavili neke od žena iz naše arhitektonske istorije kao i savremene prakse, želimo da nastavimo i proširimo, te da stručnu i širu javnost dodatno zainteresujemo za pitanja arhitektonske profesije. Učesnice tribine podeliće sa publikom svoja iskustva iz prakse, razmišljanja o arhitekturi i savete za mlade kolege. Pozivamo vas da se priključite razgovoru! Učesnice tribine biće neke od sagovornica akcije Centra za arhitekturu i specijalni gosti. Između ostalih, govoriće: Eva Vaništa Lazarević, arhitekta i redovni profesor Arhitektonskog Fakulteta Univerziteta u Beogradu; Žaklina Gligorijević iz Urbanističkog Zavoda Beograda, arhitekta-planer i članica brojnih stručnih foruma; Zorica Savičić, arhitekta i vanredni profesor na Fakultetu za umetnost i dizajn Univerziteta Megatrend; Grozdana Šišović, arhitekta i partnerka u beogradskom arhitektonskom birou Re:Act ; Bojana Ibrajter Gazibara, istoričarka umetnosti u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda; Dubravka Đukanović, arhitekta-konzervator i predavačica na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu i Špela Leskovic, arhitekta i partnerka u birou AKSL arhitekti iz Ljubljane. Moderatorke će biti Milena Zindović, arhitekta, programska direktorka u Centru za arhitekturu Beograd i Marija Maša Pavlović, arhitekta, studentkinja doktorskih studija na FPN. BLOK se održava svake godine u Kongresnom centru ZIRA. Glavni deo Konferencije čine predavanja ex catedra, a prateći sadržaji su izložbe, forumi, radionice, konkursi i filmski maraton posvećen žanru arhitektonskog filma. Detaljan program konferencije i najavu gostujućih predavača možete pogledati na Web sajtu konferencije. Ulaz na tribinu Žene u arhitekturi je slobodan za sve registrovane posetioce.

Architecture, Beograd, Blok, Centar za arhitekturu, Conference, Discussion, Events, Women in architecture, Zira

Snežana Vesnić, jedna od osnivača arhitektonskog studija Neoarhitekti i višestruko nagrađivana autorka, u ovom nastavku serijala CAB:  Žene u arhitekturi, govori o svojim najznačajnijim projektima, kompleksnosti arhitekture, stereotipima i važnosti donošenja prave odluke u arhitekturi.

O značajnim projektima

Objekat Kompanije Textil u Užicu nastao je nakon velikog broja nagrađenih i nerealizovanih konkursnih radova. I pored toga danas mi deluje da bi takav objekat još teže nastao. Bilo je to vreme nakon mnogo problematičnih godina, u svakom smislu i za sve, pa mislim da je volja da se napravi nešto konkretno, veliko, određivala to vreme sredine dvehiljaditih. Ne mislim da je nešto posebno žensko u ovom projektu. On je projektovan kao odluka i mislim da se to i vidi kao njegova celovitost. U vezi njega sve je dizajnirano beskompromisno i kao takvo sprovedeno u delo. Slike 1 i 2. Objekat kompanije Textil u Užicu

O pristupu arhitekturi

Za mene je arhitektura između neka dva stanja, stanje pre i stanje posle arhitekture, ako je reč o arhitekti. Komplikovano je objasniti šta se sve dešava i šta je i kad početak nečega i kad počinje kraj i kad je stvarno kraj i čega, kao uostalom i šta je i za koga zanimljivo u tom procesu. Pomenula bih talenat i intuiciju. Talenat je vezan za konceptualizaciju a intuicija za koncept. Ostalo je karakter. Stvari nisu univerzalne. Univerzalne su ideje, pa i ideje o arhitekturi, a svako sam treba da odluči šta, kako i zbog čega. Slika 3. Konkursno rešenje za blokove 25 i 26 na Novom Beogradu

O ženskom principu

Moguće je sve definisati kao poziciju sa koje se odredjene stvari gledaju i sa koje se odredjene odluke donose. Ako je reč o principu onda nije bitno ko je taj koji princip demonstrira. Mislim da sama arhitektura ne razlikuje muški i ženski princip a da je sve ostalo stereotip pojavnosti i spada u pitanje senzibiliteta ili metodologije. Međutim mislim da u tom smislu krajnji proizvod mnogo više odredjuju okolnosti i način na koji se postavite u odnosu na svoj kontekst. Kada se osvrnem na situacije u kojima sam bila, ne mislim da je bilo šta u njima bilo rezultat toga što sam žena, ali takođe mislim da je to rezultat mog stava i odnosa prema arhitekturi. U principu arhitektura nije ženska profesija i ne očekujem demonstraciju ženskog principa, pa u tom smislu i ne mislim da je potrebno isticati bilo kakve razlike. To je tako i da nije tako ne bi bila u pitanju arhitektura već nešto drugo. U edukaciji arhitekata možda i ima mesta za takva razdvajanja: ženama se prašta odnos prema formi a muškarcima kompletnost. Koncept ostaje pitanje odluke.   Slika 4. Arheološki park, Mnajar Qim, Malta

O zamkama

Sve zamke treba izbeći. Pošto to nije moguće treba ih prevesti u nešto drugo i napraviti od takvih situacija kvalitet. Najčešće se zamke prevode u problem, ali  na problem problema treba gledati kao potencijal. Oni su rezultat okolnosti, a na arhitekti je da upotrebi sve u korist arhitekture. Nisam sigurna da postoje zamke za arhitekturu, a ako ne postoje za arhitekturu onda ne postoje ni za arhitekte. Postoje prilike i postoji individualni odnos prema situaciji, što nas ponovo vraća na pitanje odluke.

O uticajima

Od značajnijih autora koji su imali jak uticaj na mene izdvojila bih Korbizijea i Nouvela. A odlične arhitekte su: Lina Bo Bardi, Eileen Gray, Ivanka Raspopović, Kazuyo Sejima, Manuelle Gautrand. Slika 5. Konkursno rešenje za Narodni muzej u Beogradu

O ženama u arhitekturi

Na pitanje šta je razlog što broj eksponiranih ženskih autora nije veliki može da se odgovori na dva načina: mitološki i egzistencijalno. Mislim na podelu uloga u arhitekturi iIi životu. Arhitektonska profesija pokriva široko polje, tako da mislim da je i arhitektonsko obrazovanje široko i disperzno. Mene više interesuje šta je sve u nadležnosti arhitektonske profesije i šta je sve ono što bi moglo da stvori ambijent u kojem bi se mogla da pojavi "prava” arhitektura. Pitanje autorstva u arhitekturi kao i u drugim profesijama ili umetnostima mnogo je više pitanje autentičnosti. Snežana Vesnić, arhitekta, PhD kandidat, bavi se projektovanjem (Neoarhitekti, Beograd) i izgradnjom (Terra Inženjerig, Beograd). Polje istraživanja pokriva studije teorije forme, intuicije i supersimetrije, a projekti mogu biti okarakterisani kao poetski brutalizam nove modernost. Autorka je objekta Textil Užice i dobitnica većeg broja nagrada i priznanja, kao što je Nagrada za arhitekturu Kompanije Novosti za 2008. godinu.

Architects, Architecture, Neoarhitekti, Snežana Vesnić, Women in architecture

O Ivanki Raspopović, jednoj od najenigmatičnijih ličnosti naše moderne, poznatoj pre svega po sjajnim projektima nastalim u saradnji sa prof. Ivanom Antićem, u okviru akcije CAB: Žene u arhitekturi, piše Jelica Jovanović. Pre ravno dve i po godine posetila sam Ivanku Raspopović kako bih dobila više informacija o dvema stvarima kojima sam se tada bavila. Prva tema jeste bila Ivankina profesionalna biografija, koju sam imala u verziji koja je publikovana 1972. godine u knjizi Jugoslovenska umetnost XX veka: Srpska arhitektura 1900-1970. Zanosila sam se idejom da ću moći da napišem jedan članak o ženama u arhitekturi u Srbiji, od čega sam vrlo brzo odustala. Tako, posredno, dolazimo i do druge teme, za koju sam se nadala da ću dobiti malo više podataka od Ivanke - a to je arhiva Srbijaprojekta. Za početak, odnela sam joj kopiju njene biografije, koju je valjalo dopuniti, a kako se ispostavilo – i ispraviti. No, najpre valja razjasniti koja su to preduzeća za koja je radila. Hronološki, to bi izgledalo ovako:  Od 1945-55. Ivanka je radila u građevinskom preduzeću Rad. Potom 1955. prelazi u Srbijaprojekt (prethodno Projektni zavod Srbije), gde ostaje do 1960.  Od 1961. do 1964. radi u preduzeću Zlatibor, a potom ponovo u Srbijaprojektu od 1965-80. godine, odakle je i otišla u penziju. U Radu je bila zaposlena u tehničkom birou zajedno sa mužem, u vreme izgradnje fabrike viskoze u Loznici. Gradilište je imalo pet sektora:  upravnu zgradu je radio Ivan Antić i tako je njihova saradnja i počela. Prema njenim rečima, sarađivala je i sa najboljim konstruktivcima u tom periodu: Milan Krstić je, na primer, tada koristio jedinstvenu priliku da testira ponašanje ljuski od prednapregnutog betona, ispod kojih su smešteni koagulatori za vodu prečnika 25 m. Kasnije je to iskustvo primenjeno prilikom izgradnje Hale 3 Beogradskog sajma. No, Ivanka je često bila u prilici da mora da kontroliše dokumentaciju i proračune, da šalje projekte na reviziju, pa joj rad na gradilištu nije prijao. Slika 1. Fabrika kablova u Jagodini "Fabrika kablova u Jagodini... Toga se ne bih ni setila da ne piše ovde..." Zinula sam u čudu - kako neko može da zaboravi, ispostaviće se, vrlo značajan deo svojih realizacija? Ivanka odgovara kako nije volela industrijsku arhitekturu, već je te objekte uvek projektovala pod moranjem. Zapravo, Ivanka je bila glavni projektant čitavog kompleksa Fabrike kablova Svetozarevo, koji je projektovala u Srbijaprojektu. Zajedno sa timom od desetoro saradnika radila je tri meseca prekovremeno, od jutra do mraka, bez ikakve nadoknade za prekovremeni rad. Poslali su dvoja kola dokumentacije pred prvomajske praznike. Slika 2. Robna kuća u Bečeju Za Srbijaprojekt je projektovala radničku kantinu u Obrenovcu, TBC stacionar u Prizrenu, hladnjače za voće u okolini Tetova, robnu kuću u Bečeju i industrijsku zonu u Priboju u koautorstvu sa Slobodanom Mihajlovićem. Možda jedan od zanimljivijih projekata jeste rešenje za drugu fazu Aerodroma Beograd, po pozvanom konkursu u kojem su učestvovala četiri tima iz velikih projektantskih kuća.Tokom rada u preduzeću Zlatibor, projektovala je dva predajnika na Zlatiboru, zgradu Elektrodistribucije u Užicu i stambenu zgradu u Užicu, na Trgu Partizana, čiji je investitor bila Opšta bolnica Užice. Ivanka je često bila i saradnik na projektima Stanka Mandića, izvedenim i neizvedenim. Slika 3. Stambeni objekat u Užicu

O muzejima i saradnji sa Ivanom Antićem

"Jednostavno. Ivan je došao kod nas kući i rekao da hoće da radi konkurs za Modernu galeriju (već 1965. Muzej savremene umetnosti, prim. aut.). A iz moje kuće su izašla dva nagrađena konkursna rešenja: moj muž (Dragan Raspopović) i Bane (Slobodan Mihajlović) su dobili prvi otkup." Muzej savremene umetnosti u L’Architecture d’aujourd hui Slika 4. Muzej savremene umetnosti u L’Architecture d'aujourd'hui, broj 129, januar-februar 1967., str. 102. Kaže da i dan danas ne može da se načudi kako su ona i Ivan dobili prvu nagradu, jer su crteže sklepali za nedelju dana. U razradi projekta su se desile i dve veće izmene. Najpre je čeona fasada, koja je u konkursnom rešenju imala jedan ravni zid, posle konsultacija projektovana i izvedena u danas prepoznatljivoj formi kristala. Već vrlo iskusni arhitekti, sa stečenim refleksom štednje, predvideli su da završna obloga na fasadi bude urađena u opeci – kao i kasnije na projektu Muzeja 21. oktobar u Šumaricama. Miodrag Protić je, međutim, uspeo da za objekat takvog značaja izbori beli venčački mermer za fasadu, na šta su autori odmah pristali. Muzej savremene umetnosti je otvoren 1965. godine, a iste godine Ivanka Raspopović i Ivan Antić dobijaju Oktobarsku nagradu za ovo remek delo arhitekture. Slika 5. Unutrašnjost Muzeja savremene umetnosti Vrlo brzo po otvaranju Muzeja savremene umetnosti Ivanka i Ivan dobijaju zadatak od tadašnje uprave spomen parka Kragujevački oktobar da projektuju Muzej 21. oktobar. Ivanka ne govori o simbolici objekta, samo napominje koliko joj je taj objekat drag, iako je vrlo skromnih gabarita. Dodaje i da su rimske opeke, koje je specijalno za Muzej napravilo preduzeće Rad, propale i da je fasadu potrebno podvrgnuti rekonstrukciji. Međutim, poučena iskustvom sa tadašnjom (trenutno, istom) situacijom oko obnove objekta Muzeja savremene umetnosti, nije bila sigurna koliko je pametno ulaziti u taj poduhvat. Slika 6. Muzej 21. oktobar u Šumaricama Naravno, nisam odolela a da je ne pitam ono o čemu se mnogi istraživači pitaju kada je reč o tandemu Antić – Raspopović: Kako su delili zaduženja prilikom rada na ova dva objekta? Gde se završava Ivankin a počinje Ivanov muzej? I zašto nisu nastavili tako plodnu saradnju? Opet, vrlo jednostavni odgovori. Apsolutno sve su radili timski. Dogovarali su se o tome ko će i kada preuzeti obaveze – slično je bilo i sa rekonstrukcijom MSU, gde su oboje bili konsultovani prilikom izrade projektne dokumentacije. Ivanka napominje da je arhitektura muzeja veoma inspirativna, pa nije bilo teško niti mučno raditi na takvim projektima. Saradnju nisu nastavili jer je Ivanka imala je previše posla u Srbijaprojektu, a Ivan na fakultetu. Slika 7. Muzej 21. oktobar, Arhitektura urbanizam 33-34, 1965, str. 39. Da se za kraj vratimo i na temu arhive Srbijaprojekta. Koje - vrlo jednostavno - nema. Kao što nema ni uništene arhive Projektbiroa – pa je zato daleko teže rekonstruisati karijeru Jovanke Jeftanović, ili na primer Ljupke Andonove, koja je radila u Arhitekturi i urbanizmu. Zahvaljujući isključivo sopstvenom zalaganju i osećaju za dokumentaciju, Ljiljana Bakić je publikovala Anatomiju B&B arhitekture, pa znamo o voljama i nevoljama kroz koje je prolazila u svom profesionalnom životu. A možemo pročitati i kako se Ljiljana Bakić seća Milice Šterić, Madame Energoprojekt. Zapravo, većina žena u arhitekturi u Srbiji, naročito u periodu 1945-90. godine, projektuje upravo u okviru velikih biroa i preduzeća u državnom/društvenom vlasništvu, ili u okviru specifičnih samoupravnih ateljea, poput Projektbiroa. Poslovično nesređene i u svakojakim privatizacijama nestale (ili „nestale“) arhive i nerekonstruisane reference ovih preduzeća postaju hronično pitanje naše arhitektonske scene. A arhitektica je bilo mnogo više nego arhitekata u Srbijaprojektu, kaže Ivanka Raspopović. I verujemo joj na reč. Autor teksta je Jelica Jovanović, doktorantkinja na Tehnološkom Univerzitetu u Beču, na Institutu za istoriju umetnosti, arheologiju i restauraciju – odsek za konzervaciju i zaštitu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, na smeru Istorija i teorija umetnosti i arhitekture. Osnivač je i članica NVO Grupa arhitekata iz Beograda, koautorka Letnje škole arhitekture u Baču, koordinatorka regionalnog projekta Nedovršene modernizacije u ime Društva arhitekata Beograda. Prethodno je bila angažovana kao generalni sekretar Do.co.mo.mo. Srbija. Bivša članica Kluba mladih arhitekata – KMA (2006-2010). Radila kao demonstrator na Master studijama na predmetu Arhitektura i urbanizan u zaštićenim područjima i na raznim radionicama. Sa Do.co.mo.mo. Srbija nacionalnom sekcijom trenutno radi na predlogu mera zaštite arhitekture modernog pokreta u Srbiji na osnovu iskustva Do.co.mo.mo. International. Fotografije: Dejan Milivojević, Milena Zindović.

Architects, Architecture, Ivanka Raspopović, Modern architecture, MSUB, Women in architecture