Projekat Urbani džepovi Beograda bavi se zapuštenim gradskim prostorima u cilju uključenja lokalne zajednice u njihovo uređenje i održavanje na principima održivog razvoja. Adekvatnom intervencijom ove površine postaju deo svakodnevnice lokalnog stanovništva i predstavljaju značajan doprinos u poboljšanju uslova njihovog života. Urbani džep Soba sa pogledom u Baba Višnjinoj ulici svečano je otvoren 2011. godine a zauzima površinu od oko 1 000 m². Investitor je GO Vračar, a projekat je dobio Grand Prix Trećeg Salona pejzažne arhitekture 2009. godine. Ove godine je nominovan za Nagradu evropske unije za savremenu arhitekturu – Mies van der Rohe Award 2013. Projekat podrazumeva zonu aktivne rekreacije sa fitnes spravama, zonu mirnog odmora sa mestima za sedenje i zonu glavnog okupljanja gde se nalazi skulptura za sedenje. Simbolično, autorke džepa Soba sa pogledom, diplomirani inženjeri pejzažne arhitekture, Vesna Gvozdenov i Jovana Kovačević, želele su da samom intervencijom omoguće jedan malo drugačiji doživljaj javnog prostora, tj. da stvore sobu sa drugačijim pogledom. Glavna ideja projekta je da ljudi prepoznaju zelene površine kao svoj dnevni boravak i da kulturu ponašanja koju imaju u svom domu primene i na otvoreni prostor, koji je takođe deo njihove svakodnevnice. Dominantnu tačku u prostoru prestavlja skulptura Soba sa Pogledom. Inspiracija za ovakvu konstrukciju proistekla je iz same gradske strukture opštine Vračar. Ptice kao deo skulpture svojom bojom i formom dolaze do izražaja i nose simboliku slobode kretanja u javnom prostoru. Skulptura daje vizuelni identitet prostoru i predstavlja novo mesto, mesto koje vam pomaže da odredite gde se nalazite. Pored toga i grafit vizuelno markira prostor, a delo je street art umetnika Branka Teševića. Ovom intervencijom autorke su uspele da kreiraju prostor prilagođen potrebama korisnika, da povećaju stepen javne svesti, približe savremenu umetnost opštoj publici, a pre svega da promovišu pejzažnu arhitekturu kao multidisciplinarnu struku koja se bavi otvorenim javnim prostorima. Otvoreni prostori su nosioci socijаlnog i urbаnog životа, pа bi trebаlo dа budu mestа koja su uređenа i unаpređenа, promenljivih funkcijа, rаznovrsnih dogаđаjа i procesа, а ne ostаci аrhitekture kojа ih okružuje. Tekst i fotografije: Vesna Gvozdenov

Ove nedelje se zatvara spektakularna umetnička instalacija studija Random International u Barbican muzeju – prostorno iskustvo o kojem priča ceo London. Poznati po svom karakterističnom pristupu umetnosti, studio Random International kroz eksperimet i tesnu saradnju sa naukom i tehnologiom stvara umetničke instalacije koje oživljavaju u interakciji sa publikom. Bazirana na iskonskoj težnji čoveka da kontroliše prirodu, smeštena u kontekst Londona u kojem kiša ne izaziva pozitivne asocijacije – instalacija je kod posetilaca izložbe uspela da promeni pogled na kišu od trivijalnog – kao vremenske nepogode, do veoma kompleksnog fenomena praćenog umetničko-psihološko-drušvenim analizama. Ovo je najveća i do sada najambicioznija umetnička instalacija studija Random  International. Rain Room zauzima polje od 100 m2 u kojem se vrši simulacija pljuska kroz koji posetioci prolaze i mogu da osete kakav bi osećaj bio kada bi mogli da kontrolišu kišu. Prostor u koji je smeštena instalacija ima oblik zakrivljenog tunela, tako da posetioci na samom ulazu čuju odzvanjanje pljuska i osećaju vlagu u vazduhu, mnogo pre nego što otkriju hiljade kišnih kapi koje reaguju na njihovo prisustvo i pokret. Prvi utisak prevazilazi sva očekivanja i kao svako vrhunsko umetničko delo istog trenutka posetioca zaokupi u potpunosti. Savršeni pljusak uz jako pozadinsko osvetljenje otkriva i čini vidljivom svaku kap vode dok siluete ljudi i granice prostora ostaju zamračene. Efekat kontrasta svetlih kapljica vode i mračnog prostora čini da se cela stvar doživi mnogo  intenzivnije i spekrakularnije. Nakon što posetilac stane na platformu, oko njega se stvara nevidljivo magnetno polje i na tom delu pljusak prestaje.  Svaka silueta stvara savršenu prazninu oko koje pljusak i dalje pada. Trebalo je dve godine da se razvije sistem koji bi imao tehničke mogućnosti da simulira pravi pljusak u unutrašnjem prostoru . Autori su želeli da kiša izgleda potpuno autentično, tako da su rađena istraživanja o tome kako izgleda kap kiše, kako se ponaša, kojom brzinom pada i na koji način napraviti iste takve kapljice unutar zatvorenig prostora visine samo četiri metra. Kada je stvorena kiša, programiran je sistem 3D kamera i senzora koji hvata oblik tela i trodimenzionalnih predmeta od trenutka kada uđu u instalaciju i prati njihove pokrete, zaustavljajući mlaznice iznad posetioca čime mu omogućavaju da bez kvašenja prođe kroz veoma jak pljusak. Autori instalacije smatraju da je najzanimljivije posmatrati ponašanje ljudi unutar polja umetničke instalacije, odnosno način na koji prilaze i ulaze u artificijelni pljusak i kako se kroz njega kreću. Na taj način instalacija istražuje ponašanje posetilaca izložbe - koji su u isto vreme posmatrači i predmet posmatranja i gura van zone komfora, sugerišući da probaju nešto što se kosi sa instinktivnim reakcijama i intuicijom. Rain room svako doživi na svoj način i sa sobom nosi različite utiske. Nakon inicijelnog šoka, a u zavisnosti od karaktera samog posetioca izložbe, mešaju se osećanja ushićenosti, nostalgije, divljenja, straha, slobode…Ipak zajednički utisak svih posetilaca je zapanjujuće nadrealno iskustvo, mimo svih očekivanja.

Centar za arhitekturu Beograd učestvovao je u izboru za ovogodišnju nagradu Ranko Radović u kategoriji realizovanih arhitektonskih dela svojim projektom VP doma u Kruševcu, kao i u kategoriji televizijske emisije, izložbe ili multimedijalne prezentacije svojim integrisanim informacionim sistemom. Izložba radova održana je u Zadužbini Kolarac u Beogradu, a biće postavljena i na Departmanu za arhitekturu Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu.

Na Fakultetu za graditeljski menadžment Univerziteta Union u Beogradu u petak, 22.2.2013. je održano predavanje na temu primene Priručnika za urbani dizajn. Ispred Centra za arhitekturu Beograd studentima arhitekture ovu publikaciju su predstavili priređivači Goran Petrović i Darko Polić. Priručnik za urbani dizajn (Urban Design Compendium) može se nabaviti preko asistenta ili direktno od priređivača po povlašćenoj ceni.

Maroje Mrduljaš i Vladimir Kulić, eds., Unfinished Modernisations: Between Utopia and Pragmatism (Zagreb: UHA, 2012) Budući da su veliki majstori Zapada u prošlosti već temeljno proučeni (podaci o arhitektima i njihovim delima su bili lako dostupni, iz različitih razloga, kao što su dugovečnost i marketinške veštine istaknutih stvaralaca i veliki broj njihovih učenika i sledbenika), savremeni istraživači modernog perioda se okreću manje poznatoj oblasti bivše socijalističke Evrope, SSSR-a i takozvanih zemalja trećeg sveta. Tokom poslednjih godina, mlađi istraživači su se dosta bavili temom arhitektonskog nasleđa bivše Jugoslavije. Na različite načine, sa različitim pristupima. Najveće istraživanje svakako jesu Nedovršene modernizacije, projekat koji je okupio učesnike iz svih zemalja bivše Jugoslavije, prikazan javnosti u više navrata, kroz konferencije i izložbe u nekoliko gradova regiona. Rezultati rada na projektu sažeti su i publikovani u knjizi istog naslova. Ova publikacija sadrži impresivan broj priloga uglednih autora, koji su modernu arhitekturu i urbanizam bivše države sagledavali u kontekstu društvenih odnosa, tehnologije, arhitektonskog izraza, lokalnih posebnosti, uticaja, jezika, prožimanja, ideologije, komunikacije… Urednici, Maroje Mrduljaš i Vladimir Kulić, vešto su se već u uvodnom tekstu ogradili od eventualnih primedaba: „…in no way [do we] pretend to write a coherent history of modern architecture in the region… we are not aiming at scholarly precision and comprehensiveness, but a broad description of the circumstances that produced certain pieces of architecture and of the modernising effects of these buildings and their significance today.“ Ako prihvatimo ovakav pristup istraživanju, iza uvoda će nas dočekati neverovatna količina podataka, ilustracija, promišljanja, komentara i analiza, koje predstavljaju izuzetan doprinos. I mnogo nostalgije. Mnogi prikazani projekti, objekti, autori i ideje bili su pre ovog istraživanja nepoznati široj publici. Nesporne vrednosti, koje ovaj projekat otkriva i prikazuje, na ovaj način izmiču pretnji zaborava. Sa druge strane, projekat nam daje novi pogled na neke sasvim poznate kuće, prostore i ljude, koji zaslužuju da se o njima govori, odnosno koji imaju još nešto da nam kažu. Meni lično, veoma je drago da je još jedno istraživanje na ovu temu uspešno realizovano. Od trenutka kada su Jelica i Jelena bojažljivo došle da se raspituju, preko njihovih širokih osmeha uz koje su preturale po prašini naše arhive, sve do dobro upakovanih radova svakako je trebalo mnogo upornosti i rada – na čemu im treba čestitati. Ovaj tekst prate neke od fotografija iz naše arhive koje su našle svoje mesto u knjizi. Na kraju, ostaje nam da verujemo da će ovaj sjajni projekat podstaći neka nova istraživanja, koja će doprineti objektivnom katalogizovanju i valorizaciji graditeljskog nasleđa Moderne, kao neophodnog preduslova za njegovu (hitno potrebnu) zaštitu. Modernizacije su možda nedovršene, ali ne smemo dozvoliti da ostanu neuhvatljive. Tekst: Goran Petrović Ilustracije iz arhive CAB: Fragment fasade Televizorke (Blok 23, Novi Beograd) i Pilot-objekat IMS tehnologije građenja u Havani, Kuba.

U prvom delu teksta predstavili smo vam dva projekta Bjarke Ingelsa i PLOT studija, oba smeštena u centralnoj zoni novog južnog predgrađa Kopenhagena. U ovom, drugom delu teksta, predstavljamo vam stambeni-poslovni kompleks Osmica (8 House), u ovom nizu najnovije realizovano delo studia BIG, koje se nalazi na samom rubu južnog Ørestada iza koga se prostire potpuno ravni travnati pejzaž Danske i more. Ovaj objekat pre svega impresionira svojom veličinom i kompleksnom formom. U osnovi objekat ima oblik broja 8 sa dva velika, javno dostupna, unutrašnja dvorišta. Dvorišta su različito uređena, atraktivnim pejzažnim rešenjima, a usled specifične geometrije objekta imaju i potpuno drugačiju atmosferu i osvetljenost. Ono što ovaj kompleks izdvaja od sličnih atrijumskih formi jesu promene u visini i spratnosti objekta. Osim što omogućavaju bolji prodor osunčanja i vizure, ove promene u visini iskorišćene su i za formiranje javnih i polu-javnih pešačkih staza po rubu Osmice kojim se osim vizuelno, forma ovog kompleksa može iskusiti i fizički – kretanjem kroz njega. Ove staze koje polaze sa nivoa terena, odnosno zajedničkog dvorišta, vode do vrha, odnosno krova objekta, po njegovom spoljašnjem rubu odakle možete sagledati okolinu ili po unutrašnoj ivici odakle imate pregled kompleksne geometrije i  unutrašnjih dvorišta. Šetnja kroz objekat otkriva kako njegovu kompleksnu fizičku strukturu i geometriju, tako i strukturu i profil njegovih stanovnika. Sa unutrašnje ulice, kroz male terase, jasno se sagledava enterijer stanova, čemu pogoduje i nedostatak zavesa i drugih senila na danskim prozorima. Veliki broj dečijih kolica, igračaka i druge opreme koje se može videti na terasama i oko objekta jasno vodi do zaključka da su pretežni stanovnici ovog kompleksa mlade porodice sa decom. Mreža pešačkih staza, stepeništa i prolaza stanovnicima omogućava da svoj stambeni prostor ne doživljavaju kao stan na n-tom spratu objekta, bez direktnog kontakta sa tlom i zajednicom oko sebe, već da im omogući da iz svog stana, ako žele, zakorače direktno na javnu površinu. Zapravo, namera arhitektata bila je da, bez obzira na veliku gustinu i urbane uslove stanovanja, ostvare osećaj zajednice i pripadnosti karakterističan za naselja sa jednoporodičnim kućama. I zaista, ovaj objekat deluje potpuno samo-dovoljno jer osim različitih tipova stambenih prostora, sadrži i poslovne prostore, kafic, restoran, prodavnice, dečje ustanove i sve druge prateće programe karakteristične za jedno stambeno naselje. Pored svih očiglednih prednosti i dobre namere arhitekata, ovakva inovatnivna forma nosi sa sobom i određene mane. Kompleksna geometrija uslovila je i kompleksnu konstrukciju, te se česte promene u visini koje omogućavaju da se spoljnom komunikacijom popenje sa dna na vrh objekta ogledaju u unutrašnjosti, odnosno nedostatku definisane spratne visine. Možemo samo pretpostaviti neobična rešenja koje je ovakva geometrija zahtevala u unutrašnjoj distribuciji. A posebnu manu, nepredvidivu u fazi projektovanja, predstavljaju posetioci koji obilaze ovaj izuzetan primer stambene arhitekture. Krećući se slobodno javnim stazama, odnosno unutrašnjim ulicama, posetioci često prelaze i granicu privatnosti stanovnika prelazeći na njhove, samo delimično ograđene, privatne terase. Ovo je uslovilo neophodnost obaveštenja o pravilima ponašanja istaknutim na najposećenijim delovima objekta, kao i na sajtu ovog stambenog kompleksa. I pored toga, neki od stanara zaštitili su svoju privatnost i fizički blokirajući ulaz u terase, čime su zapravo negirali jedan od osnovnih motiva koncepta stanovanja u Osmici. Tekst i fotografije: Milena Zindović

Vizionarska stambena arhitektura Bjarkea Ingelsa u Kopenhagenu. Ukoliko planirate da posetite Kopenhagen i istražujete znamenitosti koje ga krase, u svim zvaničnim vodičima ćete prvo naići na informacije o turističkim tačkama poput  glavne pešačke ulice Strøget, Kraljevske palate, starog luna-parka Tivoli ili statue Male sirene.  Međutim, ono što Kopenhagen izdvaja od drugih evropskih prestonica je pažnja posvećena savremenoj arhitekturi. Ovaj grad u svojoj turističkoj ponudi ističe izuzetne primere arhitekture današnjice, kako danskih tako i stranih arhitekata. A svakako je jedinstveno to da visoki dometi arhitekture u Danskoj nisu rezervisani samo za javne objekte poput opera, biblioteke ili muzeja , već se posedno ističu rame uz rame s njima nalaze inovativni stambeni objekti, koji predstavljaju neke od najzanimljivih primera svetske savremene stambene arhitekture.U ovoj oblasti istaklo se više danskih arhitektonskih biroa, ali ime koje se najčešće sreće svakako je Bjarke Ingels. CAB je za vas obišao i fotografisao tri poznata i impresivna stambena objekta u Ørestadu, južnom predgrađu Kopenhagena koje se izdvaja kao dom inventivne i savremene stambene i javne arhitekture. BIG-ov doprinos ovom novom naselju sastoji se iz tri pretežno stambene strukture: VM kuća (VM Houses), Planine (Mountain) i Osmice (8 House). U prvom delu ovog teksta predstvićemo vam prva dva objekta, usled njihove fizičke blizine i istog konteksta, ali i činjenice da su u pitanju 2 rana dela ovog sada već svetski poznatog arhitekte. VM kuće jedan su od prvih izvedenih projekata Bjarke Ingelsa (2004-2005), rađen u okviru studia PLOT u kome je Ingelsu partner bio Julien De Smedt. Ovaj stambeni kompleks sastoji se iz dva objekta, čije osnove podsećaju na slova V i M, otkud i naziv celog projekta. Kompleks prepoznatljive arhitekture smešten je na glavnom pravcu razvoja Ørestada – uz samu izdignutu liniju metroa. Objekti su slobodno stojeći, postavljeni upravno na ulični front, čime naglašavaju prostore nastale između objekata. Orjentišu se ne prema ulici i uličnom frontu, jer on i nije definisan, već prema lepo uređenim i negovanim unutrašnjim dvorištima. Izostaje jasna definicija bloka kompleksa, već se ova dva objekta uklapaju u niz slobodnostojećih stambenih i javnih objekata raspoređenih duž ove ulice. Potpuno otvorene zelene površine oko objekata, javno prizemlje koje ne ometa pešačke tokove i velike staklene fasadne površine koje prolazniku omogućavaju pogled u savremene enterijere, ostavljaju utisak otvorenosti i demokratičnosti. Arhitektura ovih objekata oslikava dansko društvo i njegove vrednosti. Odmah pored VM kuća nalazi se objekat nazvan Planina, možda najpoznatije delo Bjarke Ingelsa i studia PLOT, iz 2008. godine. Ovaj objekat odlikuje potpuno drugačiji pristup konceptu stanovanja. Iako se i ovaj objekat nalazi tik uz metro-liniju, u njegovom izgledu sa ulice dominira garaža. Prvih nekoliko nivoa koji formiraju ulični front zapravo su nivoi garaže i jedini javno dostupan prostor objekta. Strogo kontrolisan ulaz i korišćenje inovativnih liftova koji se osim vertikalno mogu kretati i horizontalno duž hodnika, na posetioca ostavljaju utisak da se radi o ekskluzivnom objektu. Privatnost stanara potpuno je zaštićena i sa strane fasade: otvorene drvetom obložene terase orijentisane prema parku i kanalu, stepenasto se izdižu od nivoa prizemlja do vrha ova „planine“ i u potpunosti od radoznalih pogleda sakrivaju unutrašnji svet ove strukture. Zahvaljujući ovakvoj arhitekturi svaki stan ima svoje parče zelenila, prirode i otvorenog neba, dok u potpunosti zadržava svoju privatnost. VM kuće i Planina objekti su u nizu zanimljivih i inovativnih odgovora danskih arhitekata na izazove razvoja novog grada. Smešteni uz glavnu liniju komunikacije koja Ørestad povezuje sa centrom Kopenhagena, čine jezgro novog naselja jer se u blizini se nalaze i Gimnazija, objekat velikog tržnog centra i drugi javni objekti. Nastaviće se... Tekst: Milena Zindović Foto: Milena Zindović i Katarina Anđelković

Projekat novih smeštajnih jedinica u vaspitno-popravnom domu u Kruševcu, čiji su autori članovi Centra za arhitekturu Beograd,  nominovan je za Nagradu evropske unije za savremenu arhitekturu – Mies van der Rohe Award 2013. Ovaj projekat urađen je u okviru Programa za poboljšanje uslova u VP domu Kruševac, koji je finansirala Evropska komisija. Vaspitno-popravni dom Kruševac poznata je institucija, opisana u nekoliko filmskih i televizijskih ostvarenja iz perioda bivše Jugoslavije. Dobio je nadimak „Sivi dom“ zbog istoimene kultne TV serije iz 80-tih godina, koja se bavila teškim životom zatvorenih maloletnih delikvenata. Život problematičnih mladih koji odrastaju u ovoj popravnoj ustanovi nije se mnogo promenio od tog vremena. Jedan od osnovnih razloga su stari i loše održavani  objekti, sa neodgovarajućim bezbednosnim uslovima. Propali i premali prostori za učenje, rad i spavanje, loša higijena i mešanje grupa različitih uzrasta pokazali su se neodgovarajućim za 21. vek. Evropska komisija obezbedila je finansiranje za realizaciju novih objekata, čiji je osnovni cilj poboljšanje ukupnih uslova boravka štićenika u ovoj ustanovi. Projektovano je i izgrađeno osam novih smeštajnih jedinica, stacionar i objekat izolacije, sa pratećom infrastrukturom. Nove smeštajni paviljoni imaju dvokrevetne i trokrevetne sobe, a svaka soba ima kupatilo. U prizemlju svakog paviljona nalazi se veliki prostor za obedovanje i slobodne aktivnosti. Uslovi u ovim paviljonima ne razlikuju se mnogo od uslova u standardnom studentskom domu. Dva manja objekta (stacionar i izolacija) su specifični, sa višim bezbednosnim merama i odgovarajućim materijalima, instalacijama i opremom. Najveći arhitektonski izazov je bio pomiriti utisak strogosti koji arhitektura mora da ostavi na korisnike i potrebu da se štićenici identifikuju sa prostorom u kom neprestano borave. Ovo je postignuto jednostavnim  arhitektonskim izrazom koji se bazira na arhetipskim oblicima. Vizuelni koncept fasade sveden je na nekoliko strogo definisanih elemenata koji se ponavljaju. Način na koji su ti elementi raspoređeni na fasadi prilagođen je dinamičnom karakteru mladih ljudi koji u tim objektima provode vreme. Ceo kompleks ostvaruje harmoničan odnos prema pejzažu, prvenstveno zbog upotrebe opeke kao dominantnog materijala. Odnos prema prirodnom okruženju dodatno je naglašen načinom na koji dispozicija objekata koristi prirodne potencijale same lokacije. Realizacija objekata završena je u septembru 2012. Nosilac projekta je firma SAFEGE. Autori izvedenog rešenja su Goran Petrović i Vanja Petrović (Centar za arhitekturu Beograd). Rukovodilac projekta bio je Jaša Preger. Foto: Miroslava Andrić

Završena je rekonstrukcija administrativne zgrade u Hamburgu po projektu arhitektonskog biroa J. Mayer H. iz Berlina. Jasnim konceptom i arhitektonskim elmentima koji su postali njihov zaštitni znak, arhitekti su dali potpuno novi identitet prostoru i uspeli da stvore landmark. Projekat "Schlump ONE" nazvan po stanici Schlump u Eimsbüttel distriktu u Hamburgu, pored koje je lociran, predstavlja jednu od najinteresantnijih rekonstrukcija realizovanih ove godine. Originalna administrativna zgrada iz 1950 i 90-tih godina, rekonstruisana je i proširena kako bi udomila privatni univerzitet i dodatni kancelarijski prostor. Pre rekonstrukcije, postojale su tri različite celine - dve sa ulične strane i centar za obradu podataka u dvorištu. Obzirom da je prostor promenio namenu, postojala je želja da elementi različitog estetskog jezika,  nastali u različito vreme postanu jedna celina. Kompletna fasada je redizajnirana kako bi se stvorio utisak jedinstvenog objekata - koji na veoma slobodan način reinterpretira linearni dizajn iz 1950. Organski jezik forme fasade, nastavljen je kroz dizajn enterijera. Vizija nove estetike prostora podcrtana je sofisticiranim, open space, enterijerom sa predimenzionisanim skulpturama drveća. Fotografija: Jan Bitter i Ludger Paffrath.

Juče je arhitektonski svet potresla vest o smrti Lebeusa Vudsa (Lebbeus Woods), uglednog arhitekte, profesora i teoretičara arhitekture. On je preminuo u snu u svom stanu u Njujorku u 72. godini života. Lebeus Vuds rođen je u Lansingu, Mičigan, SAD, 1940. Studirao je na Tehničkom fakultetu Univerziteta Purdue i Arhitektonskom fakultetu Univerziteta Ilinoj. Radio je u arhitektonskim biroima Eero Saarinen and Associates i Kevin Roche John Dinkeloo Associates, a zatim vodio samostalnu praksu. Od 1976. godine posvetio se teoretskom i eksperimentalnom radu. Osnivač je Research Institute for Experimental Architecture (RIEA). Predavao je u brojnim školama, uključujući SCI-ARC, Bartlett u Londonu, Univerzitete Harvard, Columbia i Cornell, i Cooper Union u Njujorku. U arhitektonskoj akademskoj zajednici imaju status kultne ličnosti, a njegovi crteži ostvarili su veliki uticaj na generacije studenata. Autor je brojnih projekata, knjiga i instalacija, uključujući „Anarhitektura: Arhitektura je politički čin“ (1992.); „Radikalna rekonstrukcija“ (1997.); „Zemljotres!“ (2001.); „Oluja i pad“ (2004.); „Lebbeus Woods: Eksperimentalna arhitektura“ (2004.) i „Sistem Beč“ (2005.). Poznat pre svega po svojoj papirnoj arhitekturi, Vuds nije imao izvedenih objekata ali je uticaj njegovih projekata i teorija na arhitektonsku praksu izuzetan. Kroz vrlo ekspresivne i karakteristične crteže istraživao je i analizirao odnos između arhitekture i kriznih situacija, kao što su rat, zemljotres ili vremenske nepogode. Poznat je po svojim futurističkim prikazima rekonstrukcija gradova poput Sarajeva i Berlina. Analize i članci o njegovim radovima objavljivani su u brojnim časopisima, knjigama i publikacijama. Njegov prvi i jedini realizovan projekat “Paviljon svetlosti” u Kini, koji je uradio u saradnji sa Stivenom Holom (Steven Holl), otvoren je ove godine. Dobitnik je nagrade za projektovanje Američkog instituta arhitekata „Nagrada za progresivnu arhitekturu“ za istraživački rad u projektovanju; nagrade „Chrysler Award“ za inovaciju u projektovanju; i nagrade za arhitekturu Američke akademije za umetnost i književnost. Radovi Lebeusa Vudsa nalaze se u privatnim i javnim zbirkama, uključujući Muzej moderne umetnosti u Njujorku, Muzej američke umetnosti Whitney u Njujorku, Muzej nacionalnog dizajna Cooper-Hewitt u Njujorku, Muzej moderne umetnosti San Franciska, Muzej umetnosti Carnegie u Pitsburgu, Austrijski muzej primenjene umetnosti MAK u Beč, Cartier fondaciju za savremenu umetnost u Parizu i Getty institut za istraživanja u umetnosti i društvenim naukama u Los Anđelesu. Autor je brojnih publikacija i bloga http://lebbeuswoods.wordpress.com/. Na blogu možete pročitati i njegov poslednji post, sa nazivom „Zbogom“ u kome najavljuje povlačenje usled godina i zdravstvenih problema, ali najavljuje rad na novoj knjizi i originalnim teorijama. Možemo pretpostaviti da knjiga nije završena, što je još jedan veliki gubitak za arhitektonsku misao.