Hotel Topazz, nova prostorna struktura koja svojom pojavom reflektuje osećaje i atmosferu okruženja, nedavno je oplemenila glavni grad Austrije - Beč. Skulpturalna forma proistekla je kao kombinacija smelih ideja austrijskog arhitektonskog biroa BWM Architekten und Partner i odmerenog ukusa enterijeriste Mihaela Mancenrajtera (Michael  Manzenreiter). Postavljena u samom srcu grada, zgrada dizajn Hotela Topazz je zaista nije uobičajena. Ovaj urbani kutak smešten na Hoher Markt-u, najstarijem trgu u Beču, predstavlja se prolaznicima u potpuno novom izdanju. Odbacujući ograničenost u stvaranju, dizajn prostora predstavlja jednu sasvim novu arhitektonsku viziju koja momentalno privlači i osvaja. Fasadno platno, mozaik satkan od niza uglačanih pločica, postaje scena pozajmljenih impresija koja reflektuje raspoloženje grada i oblikuje doživljaje posmatrača. Oslikavajući okolinu, ova glamurozna struktura postaje pozornica života koji je okružuje. Nosilac ideje konstantnog pokreta, fasada kao da oživljava utapajući se u život koji promiče nadomak njenih površina. Ovalni prozori koji presecaju glatki kontinuitet fasadnog platna ukazuju se kao ramovi koji uokviruju trenutak u kojem se prepliću enterijer i eksterijer. Tokom dana, prozori uokviruju specifičan utisak spoljašnje atmosphere pozajmljujući ga gostima hotela, dok noću postaju scena obrisa pokreta koji se odvija unutra. Blistajući prodornom svetlošću, ovalni prozori se ukazuju kao svetleći dragulji. Ova sličnost je nametnula i sam naziv - Topazz (topaz je vrsta elegantnog dragog kamena izuzetno širokog spektra boja). Svojom odmerenom pozicijom, prozori prate vertikalnu dinamiku krovova susednih objekata. Posmatrane iznutra, ove ovalne structure postaju deo prostornog ugođaja namenjenog da uspori ritam i odmori. Prepušteni prirodnoj krivini divana oblikovanih prema našem telu, pronaćićemo se u samom zagrljaju ove izvanredne forme. Osobena geometrija i galerijska struktura unutrašnjeg prostora, omogućava stapanje i preplitanje aktivnosti. Ispresecana vertikalnim procepima, lebdeća struktura prijemnog hola predstvalja kreativnu kombinaciju stila i vizije obogaćenu svetlosnim detaljima i harmoničnim koloritom zemljanih tonova. Prijemni lobi se ukazuje kao kakva terasa u enterijeru koja natkriva restoran na nivou ispod. Ovi vertikalni džepovi razmenjuju zvukove i utiske dve celine različite namene. Baš taj spoj dva različita doživljaja  oblikuje konačnu sliku o harmoniji i skladu celokupne enterijerske predstave. Specifičan po svojoj neobičnoj vizuelnoj pojavi, hotel Topazz je i više od prostog impozantnog prikaza. Pored činjenice da je novoformirani simbol starog dela grada izgrađen na izuzetno maloj građevinskoj površini od samo 153 kvadratnih metara, ovaj objekat je ujedno i ekološki svestan. Dizajn modernog arhitektonskog izraza, pored savršene kombinacije elegancije, stila i komfora, ujedno ispunjava i sve zahteve energetske efikasnosti smanjujući proizvodnju CO2 za čak 50%. Zelena inicijativa nije fokusirana samo na formu i upotrebljene materijale, već je u ponudi i široki spektar organskih delikatesa koji su sinonim kvaliteta zdravog života. Tekst i slike: Milena Vučković

Superkilen ili Super park je urbani park, delo danskog arhitektonskog studija BIGu saradnji sam berlinskim pejzažnim arhitektama TOPOTEK1 i grupom umetnika SUPERFLEX iz Kopenhagena, osmišljen kao ogromna izložba najboljih urbanih praksi kroz korišćenje svakodnevnih predmeta iz više od 60 različitih kultura i predstavlja retku mešavinu arhitekture, pejzažne arhitekture i umetnosti. Park dugačak 1 km provlači se kroz Norrebro, severni deo Kopenhagena , i stvara različit, a u isto vreme i jedinstven prostor u jednom od etnički najraznovrsnijih i društveno nerazvijenih delova Kopenhagena. Cilj pozivnog konkursa koji su 2005. raspisali grad Kopenhagen i fondacija Realdania, bio je da se stvori zaista jedinstven urbani prostor sa jakim identitetom na lokalnom al ii globalnom nivou. Izgradnja je koštala 13.4 miliona eura i započeta je 2009. godine, a park je za javnost otvoren u Junu 2012. Super Park je podeljen u tri različito obojena dela, svaki sa posebnom atmosferom i programom: veliki i prostran crveni trg služi kao proširenje susedne sportske dvorane i nudi niz rekreativnih i kulturnih aktivnosti; crni trg je srce parka gde se lokalno stanovništvo okuplja uz marokansku fontanu ili partiju šaha; i linearni zeleni pojas kao prirodno mesto susreta za ekipne sportske aktivnosti i zanimljive vizure na urbani okoliš. Ova tri dela su pozadina za nadrealnu kolekciju globalne urbane raznovrsnosti, ispoljenu kroz 100 predemta iz 60 različitih kultura koje oslikavaju pravo lice ovog dela grada. Predmeti su odabrani kroz intenzivan kustoski proces i uz tesnu saradnju sa lokalnim stanovništvom. “Za razliku od uobičajenih pristupa uključenja javnosti u proces projektovanja koji se obično svode ili na traženje najmanjeg zajedničkog sadržaoca ili na politički korektnu post-racionalizaciju unapred osmišljenih ideja tako definisanih da umanje mogućnost otpora javnosti, mi smo saradnju sa javnošću videli kao pokretačku silu za ovaj projekat koja je dovela do maksimalne slobode izraza. Transformacijom javnostog procesa u aktivno učešće javnosti, park smo opremili sa građanima za građane, što je bukvalno primenjen peer-to-peer sistem u projektovanju”, kaže Bjarke Ingels, osnivač arhitektonskog biroa BIG. Predmeti su različiti i idu od opreme za vežbanje, uključujući i predmete sa Muscle Beach iz Los Anđelesa, do šahtova iz Izraela, palmi iz Kine i neonskih znakova iz Katara i Rusije. Svi predmeti praćeni su malom nerđajućom pločicom ugrađenom u trotoar, koja opisuje predmet i njegovo poreklo. Nanna Gyldholm Moller, vođa projekta iz studija BIG kaže: “Kada je naš tim pozvan da predloži projekat u ovom kraju grada shvatili smo da moramo da učinimo nešto više od samo urbanog dizajna. Umesto da opremimo ovaj javni prostor predmetima danskog dizajna, odlučili smo da okupimo lokalno znanje i globalno iskustvo i stvorimo izložbu najboljih globalnih urbanih praksi koju čine najbolji primeri urbanog mobilijara koje ovih 60 kultura ima da ponudi.” Umetnička grupa Superflex iz Kopenhagena je učešće javnosti odvela još dalje, birajući 5  grupa ljudi sa kojima su putovali u njihovu rodnu zemlju i dokumentovali process izbora predmeta. “Naša misija je bila da pronađemo širu sliku u najmanjem detalju ličnog sećanja ili priče, što na prvi pogled možda deluje nebitno, ali kada jednom taj detalj pronađete i uveličate on postaje izuzetno bitan. Čaša palestinske zemlje u jednoj dnevnoj sobi u Norrebro-u koja služi kao podsetnik na napuštenu zemlju, uvećana je u malu planinu palestinske zemlje u parku. Davni mediteranski flert iz 70-tih simbolizovan je velikim gvozdenim bikom, koji je uhvaćen i podignut na jednom od brdašca u parku.”, objašnjava grupa Superflex. Duž celog parka, pored već postojećeg drveća na lokaciji, posađeni su crveni javor, japanske trešnje,  ariši, palme iz Kine i libanski kedar. Raznolikost drveća i biljaka u skladu je sa raznovrsnošću urbanog mobilijara. “Dok su romantične bašte 19. veka pokušavale da posetiocima pruže egzotično iskustvo sveta koji se tada zbog otežanog putovanja činio velik – omogućavajući ljudima da uživo dožive Kinesku pagodu ili Grčki hram – Super Park u Kopenhagenu čini upravo suprotno. Umesto da nastavlja percepciju Danske kao homogene zemlje jednog naroda, Super Park iskazuje pravi primer kulturne raznolikosti savremenog Kopenhagena.” – kaže Martin-Rein Cano iz berlinskog pejzažnog studija Topotek1. Duž celog parka prostire se i biciklistička staza, koja osim što poboljšava lokalnu infrastrukturu, integriše ovaj kraj u širi kontekst celog grada. Fotografije i crteži: © Bjarke Ingels Group

­ Ovog leta u Ljubljani je otvoren novi dizajn hotel - Hotel Vander, čiji je koncept i dizajn delo renomiranog slovenačkog arhitektonskog bira Sadar+Vuga. Hotel je smešten u samom istorijskom jezgru Ljubljane, pored reke Ljubljanice i na jednom od najprometnijih pešačkih poteza grada. Hotel je izgrađen uokviru unutrašnjeg prostora četiri susedna zaštićena objekta. Ovako specifična lokacija i prostor uslovili su vertikalnu distribuciju programa, gde su u prizemlju smeštene osnovne javne funkcije objekta - recepcija, restoran i hotelski bar/lounge. Na sledeća tri nivoa smešteno je 16 soba organizovano oko vertikalnog atrijuma u kome se nalaze vertikalne komunikacije. Poslednji sprat sadrži zastakljen prostor sa velikom otvorenom terasom i bazenom. Spoljašnji izgled zaštićenih objekata netaknut je i u potpunosti očuvan. Međutim, po ulasku u hotel nalazite se u novom karakterističnom prostoru inovativnog Hotela Vander. Dizajn je baziran na kaleidoskopskom efektu 3D tekstura izvedenom u različitim materijalima, i na refleksijama koje pomeraju granice izgrađenog prostora. Na taj način prostor je proširen, povećan i njegove granice teško sagledive. Zahvaljujući refleksijama nastalim unutar hotela, posetilac postaje deo enterijera. Sobe u hotelu odlikuju se svetlim bojama, toplim podovima i sadrže staklene pregrade prema kupatilu. Inovatnivnim detaljima u enterijeru u potpunosti su iskorišćene inače male površine soba. Sobe odaju utisak udobnosti i doma, poput vaše dnevne sobe, zahvaljujući za ovaj objekat posebno oblikovanom nameštaju kao što su crni stolovi i kutije od ogledala sa mini barom. Dugačka terasa obložena drvetom na kojoj se nalazi bazen je posebna vrednost hotela. Namenjena za relaksaciju gostiju, sa nje se pruža sjajan pogled na krovove starog jezgra Ljubljane. I ovde je teško sagledati granice prostora jer bazen smešten na terasi deluje kao da se preliva preko nje. Ovaj ambijent predstavlja oazu mira i opuštanja za posetioce, odmah iznad vreve i žagora pešačke zone stare Ljubljane. Svi spratovi objekta povezani su vertikalnim holom koji u isto vreme predstavlja i svetlarnik. Ovaj prostor objedinjuje celu unutrašnjost hotela i predstavlja njen glavni fokus. Za dodatni utisak jedinstva vertikalnog hola ceo severni zid obložen je visećim metalnim zavesama koje stvaraju inovativnu 3D teksturu i omogućavaju rasprostiranje svetla u jezgru objekta. Foto: David Lotrič i Miran Kambič Na fotografijama i crtežima zahvaljujemo se Sadar+Vuga

Za svoje peto učešće na Venecijanskom bijenalu, Luksemburg je kao temu konkursa definisao Futura Bold – naziv koji za cilj ima da ilustruje težnju ove zemlje da se na Bijenalu predstavi kroz konceptualni projekat kojim se analizira i diskutuje o savremenoj izgrađenoj sredini na nacionalnom, evropskom i međunarodnom nivou, i stimuliše dalja rasprava o izgrađenoj sredini u Luksemburgu. Na ovu temu najbolje je odgovorio projekat Post-City autora Yi-der Chou, Radim Louda, Philippe Nathan. Ovaj mladi tim pokušao je da kroz osetljivu analizu istraži već postojeće situacije Luksemburške izgrađene sredine. Oni svoj projekat definišu pre kao stav prema gradu nego kao konkretan urbanistički predlog. Post-City predlaže povezivanje gustim koridorom urbanih situacija  5 specifičnih sredina savremenog Luksemburga: Belval, Berchem, Ingeldorf, Kirchberg i Schengen, koje autori projekta smatraju podjednako važnim u razvoju ove zemlje. Post-City je sastavljen od izuzetno efikasne i pragmatične infrastructure i  velikog broja postojećih i izmišljenih urbanih situacija, što mu omogućava da postane vizuelni skup urbanih realnosti i urbanih potencijala. Prirodna posledica tog procesa je trijangulisano urbano tkivo sa vezom kroz svoje središte, koje seče teritoriju Luksemburga ostavljajući između urbanizovanih delova nedefinisan pejzaž, teritoriju mogućnosti. Sama izložba, koja se nalazi u stanu u Ca’ del Duca na Velikom Kanalu u Veneciji, sastoji se od gipsane makete izrađene u saradnji sa Vincent de Rijk iz Roterdama, 5 plakata autorke Eva le Roi iz Brisela i knjige koju su grafički opremili Manuela Dechamps Otamendi i Maxime Delvaux iz Brisela. Knjiga je više od vodiča kroz izložbu, već služi da ilustruje i otvori nova pitanja i razgovore kroz doprinose pisaca, kritičara, istraživača i arhitekata. Razgovarali smo sa jednim od autora paviljona, Radimom Loudom. Ovaj mladi belgijski arhitekta sa međunarodnim iskustvom odgovorio je na nekoliko naših pitanja na temu projekta, ali i same postavke izložbe. CAB: Pročitali smo Vaš opis projekta. Posebno nam se dopadaju 7 situacija i njihove ilustracije. One predstavljaju zanimljivo, pomalo futurističko, simbiotičko povezivanje naizgled potpuno različitih tipologija i programa. Da li takve situacije već postoje u urbanom životu Luksemburga? Koliko ste inspiracije za te scenarije pronašli u postojećoj izgrađenoj sredini? RL: Kao pr vo, Post-City treba posmatrati kao pokušaj istraživanja potencijala već postojećih uticaja sredine kroz osetljiviju analizu. Počeli smo tako što smo odabrali 5 specifičnih sredina koje po nama oslikavaju određenu realnost zemlje. Sa fotografom (Maxime Delvaux/354 photographers) izašli smo na teren da te prostore istražimo. Neki od tih odnosa ili sinergija koje nalazite u scenarijima su zapravo uvećani ili preterani prikaz stvarnosti. Luksemburg se može smatrati „među-gradom“ ( Zwischenstadt – Thomas Sieverts) , prostorom koji nema ni potpuno urbani ali ni ruralni karakter. Ovo neplanirano (r)urbano stanje zemlje dovodi do situacije koje arhitekti često zanemaruju ili ignorišu. Nama je bilo bitno da baš njih istražimo i da ih upotrebimo kao primarni materijal za projekat. Od tih 5 postojećih situacija izabrali smo 19 tipologija (paviljon, benzinska stanica, poslovna kula...) od kojih je sačinjena izgrađena sredina. Scenariji su posledica promene u tim tipologijama kako bi se stvorio nov (r)urbani potencijal i dinamika. CAB: Post-City predlaže mrežu veza između 5 lokacija u Luksemburgu od kojih se svaka odlikuje specifičnim karakterom i značajem za zemlju. Ako pretpostavimo da su te veze infrastruktura budućeg urbanog razvoja, šta mislite da će se desiti sa preostalim prostorom, ili kako ste je nazvali - „teritorijom mogućnosti“? RL: Odlučili smo da se koncentrišemo na „infrastrukturu budućeg razvoja“ iz 2 razloga. Prvi je jednostavno praktičnost. Ako želite da analizirate kompleksnost neke teritorije, to morate učiniti jednostavnim sredstvima. Koncentrisanjem potencijala i postojećih situacija Luksemburga na ovim pravcima mogli smo da naglasimo narativ i specifične uslove, a pre svega njihovu grubu i neposrednu vezu. Drugi razlog nas dovodi do razmatranja preostalog prostora,  odnosno „teritorije mogućnosti“. Kao mladi arhitekti svedoci smo poraza velikih urbanih poteza i planiranja. U isto vreme, ne možemo zamisliti da se (r)urbani razvoj prepusti sebi bez ikakvih smernica i promišljanja njegove budućnosti. U tom smislu, želeli smo da stvorimo dvostruki diskurs. Situacije koje prikazujemo u Post-city stripu proizilaze iz specifičnih luksemburških uslova ali se u isto vreme mogu primeniti i na druge evropske zemlje. Eva le Roi nacrtala je našu triangulisanu mrežu na mapi Evropi želeći da da prikaže ponavljanje i univerzalnost takvog stanja takvih teritorija u globalizovanoj Evropi. Preostali, odnosno negativni prostor koji je time stvoren postaje neophodan prostor za sve ono što želi, treba ili mora da pobegne od uslova u savremenom globalnom gradu. Na vama je da odlučite šta će se tu naći, mi želimo da to ostane tako kako je – „teritorija svih mogućnosti“. CAB: Sama izložba na Bijenau sastoji se od makete, 5 ilustracija i knjige. Možete li da nam objasnite kako su ovi elementi povezani sa projektom i koji je njihov značaj? RL: Post-city teži da nas približi našoj savremenoj izgrađenoj sredini. Pokušali smo više da postavljamo pitanja nego da dajemo odgovore. U to smislu, smatrali smo važnim da kompleksnost teritorije predstavimo različitim sredstvima. Iako su sva ta sredstva podjednako bitna, ona predstavljaju različite analize teritorije. Fizička pojavnost makete na direktan način prikazuje odnose između tipologija, samim tim i jednu novu realnost. Ilustracije koje je načinila Eva le Roi naglašavaju veze između različitih razmera, a zoom-out serija prikazuje naš pristup. Mi smo teritoriju posmatrali i u njenom lokalnom karakteru i u globalnoj razmeri. Knjiga se sastoji iz 3 dela, gde prvi prikazuje tipologije i fotografije postojeće sredine, a drugi objašnjava scenarije koje smo osmislili. Za treći deo pozvali smo različite učesnike da pišu o Post-city i tako je nastala zbirka tekstova renomiranih, ali i mladih arhitekata koji izražavaju različita mišljenja i formiraju sopstvenu diskusiju na ovu temu. Svaki element izložbe treba posmatrati i kao oruđe koje smo koristili tokom procesa, ali i kao njegov finalni proizvod. CAB: Koliko je lokacija izložbe – apartman u  Ca’ del Duca – uticala na sadržaj i formu izložbe? RL:  Ca' Del Duca apartman je vrlo posebna lokacija. Nalazi se na samom Velikom Kanalu (Grande Canale) i ima istorijsku vrednost ali i domaćinski ugođaj. Izlaganje instalacije koja govori o celoj jednoj zemlji u jednom stanu stvorilo je neočekivane ali snažne uticaje. Maketa prolazi kroz 5 soba. Svaka od 5 postojećih situacija ima svoju sobu, svoj ambijent. Uticaj konteksta na instalaciju koja pokušava da prikaže potencijal generičkih i postojećih urbanih situacija čini nam se izuzetno uzbudljivim. CAB: Kako su reagovali posetioci Bijenala? Kako su reagovali na izložbu a kako na sam projekat? RL: Cilj projekta bio je da postavi pitanja na različitim nivoim i različitim ljudima. Bijenale je po tome specifično – posećuju ga i „obični građani“ kao i stručnjaci iz naše oblasti. Do sada smo imali dobar odziv i od jednih i od drugih. Instalacija je pristupačna na više nivoa. Neki posetiocu su bili prvo posebno ushićeni lepotom ili snagom makete, ilustracija i knjige, da bi onda s vremenom zaista ušli u suštini i proključili se debati. Zbog toga nam je izuzetno drago. Dobili smo pozive i da projekat izložimo u drugim evropskim gradovima, što nam je posebno zanimljivo jer mi Post-city ne posmatrani kao projekat rađen posebno za Luksemburg, već kao šire promišljanje o savremenim gradskim uslovima. Foto: 354photographers, Philippe Nathan, Manuela Dechamps Otamendi Ilustracije: Eva le Roi © Fondation de l' Architecture et de l Ingenierie, Luxembourg 2012 www.fondarch.lu

Ljubljanski arhitektonski biro OFIS nedavno je uspešno završio izgradnju objekta studentskog stanovanja u Parizu. Ovo je jedna od retkih prilika da arhitekte iz regiona realizuju projekat u jednom od najvažniji svetskih centara. OFIS arhitekti su 2008. osvojili prvu nagradu na pozivnom konkursu za ovu lokaciju, a radovi na objektu su započeti 2009. Objekat se nalazi na dugačkoj i vrlo uskoj parceli, na ivici parka La Villette u pariskom 19-om arondismanu, koja je deo većeg urbanističkog poteza autora Reichen & Robert architects. Sa severo-istočne strane parcele prolazi nova pariska tramvajska linija. Na jugo-zapadu lokacije se graniči sa tramvajskim depoom iznad koga je smešten fudbalski teren. Prva tri sprata stambenog objekta se neizbežno naslanjaju na zid tramvajskog depoa. Parcela ima specifičnu konfiguraciju: 11m širine i dužinu od otprilike 200 m u pravcu sever-jug. Ovakva konfiguracija uslovila je da je najviše pažnje posvećeno istočnoj fasadi koja gleda na produžetak ulice Des Petits Ponts gde se nalaze tramvajski, biciklistički i pešački koridori. Izdužen gabarit objekta podeljen je na dva dela koji su povezani uskim mostom. Između te dve celine nalazi se bašta. Objekat je visok 11 spratova: sadrži tehničke prostorije u suterenu, zajedničke prostorije u prizemlju i studentske stanove na ostalih 9 spratova. Osnova je projektovana na racionalan i modularan način. Osnovni cilj projekta je obezbediti studentima zdravo okruženje za učenje i druženje. U prizemlju se nalaze dnevni boravak i trpezarija. U dužini fudbalskog terena proteže se otvoreni hodnik i galerija sa koga se vide teren, grad i Ajfelova kula. Galerija je otvoren pristup stambenim jedinicama koja studentima pruža zajednički prostor za interakciju. Ceo blok sadrži 192 garsonjere iste veličine i opreme kako bi se optimizovao i projektantski i izvođački proces. Garsonjere sadrže ulaz, kupatilo, plakar, čajnu kuhinju, radni prostor i krevet. Svaki stan ima i terasu koja gleda na ulicu. Uska a široka parcela sa 10 spratova daje lokaciji određenu prisutnost u okolnom urbanom tkivu. Obe celine imaju dve različite fasade koje oslikavaju unutrašnju funkciju i program : Izgled iz ulice des Petits Ponts odlikuje se terasama-korpama stambenih jedinica, koje su različitih veličina i obložene drvetom. Orjentisane su na različite strane kako bi se razigrao izgled i ritam fasade. Smaknute korpe čine površinu dinamičnom i u isto vreme vizuelno umanjuju veličinu i proporcije objekta. Izgled orjentisan prema fudbalskom terenu ima otvorene prolazne galerije sa ulazima u pojedinačne garsonjere okružene 3D metalnom mrežom. Celine su povezane na nivou prvog sprata uskim mostom koji predstavlja i otvoren zajednički prostor za studente. Objekat je energetski efikasan što je deo pariskih napora ka održivom razvoju. Cilj Klimatskog plana je da budući stambeni blokovi konzumiraju 50KW-h.m.² ili manje. Zahtevi energetskih performansi i rokova za izgradnju postignuti su fokusiranjem na jednostavan, dobro izolovan objekat koji dobro funkcioniše tokom cele godine. Stanovi imaju dvostranu prirodnu ventilaciju i dovoljno osvetljenja na celoj površini. Spoljni hodnici i staklena stepenišna jezgra takođe uvode prirodno osvetljenje u prostore komunikacije, omogućujući energiju i stvarajući prijatne i svetle zajedničke prostore. Zgrada je izolovana sa spoljne strane termoizolacijom od 20 cm debljine. Elementi koji sprečavaju stvaranje hladnih mostova korišćeni su na podovima hodnika i balkona. Klimatizacija je kontrolisana putem centralnog sistema koji svakom stanu obezbeđuje svež vazduh i optimalnu temperaturu cele godine. Krov je pokriven sa 300 m2 fotonaponskih panela koji proizvode struju. Kišnica se sakuplja na parceli u bazenu iz koga se potom koristi za navodnjavanje spoljnjih ozelenjenih prostora. Foto: © Tomaz Gregoric

Projekat Singapurske botaničke bašte u zalivu je osvoijo prvu nagradu na Svetskom festivalu arhitekture (World Architecture Festival) - koji je ove godine održan takođe u Singapuru. Zvanično, nagrada je otišla u ruke biroa Wilkinson Eyre Architects iz Londona, ali je osmočlani žiri - u kojem su bili arhitekti poput Ben Van Berkel, Moshe Safdie, Jϋrgen Mayer H, Yvonne Farrell, insistirao da se priznanje oda i celom timu (Grant Associates, Atelier One i Atelier Ten) koji je zaslužan za ovaj veličanstveni poduhvat. Locirane u Marina zalivu, botaničke bašte predstavljaju ključni projekat razvoja celog Singapura. Zasnovani su na jasnoj viziji i strategiji gradske uprave da Singapur postane „grad u bašti“. Celokupna površina kompleksa zatvorenih i otvorenih prostora iznosi 101 ha i ujedinjuje tri odvojene zone uz obalu. Fokusna tačka kompleksa su dva objekta konzervatorijuma botaničke bašte, površine 20.000 kvartatnih metara - koji predstavljaju spektakularnu atrakciju, odnosno najveće svetske mono-volumenske objekte u kojima je moguće kontrolisati klimatske prilike. Objekti staklenih bašta su projektovani tako da se hlade na prirodan način i sastoje se od suvog/hladnog konzervatorijuma (nazvanog kupola cveća) i vlažnog/hladnog konzervatorijuma (nazvanog šuma u oblaku). Oba dela imaju izražen karakter i u njima je smeštena hortikultura za koju se predviđa da će najviše biti ugrožena klimatskim promenama. „Kupola cveća“ ja zasnovana na biljnom svetu Mediteranske klimatske zone, a posebno je atraktivna zbog toga što se u njoj mogu doživeti promene godišnjih doba na vegetaciji, što nije slučaj sa vegetacijom u ostatku singapurskog zaliva - koja je bujna tokom cele godine. Čak su i forme pejzaža kreiranog u ovom konzervatorijumu inspirisane mediteranskom topografijom. „Šuma u oblaku“ naglašava vezu biljaka sa našom planetom, pokazujući kako zagrevanje hladnih maglovitih šuma ugrožava raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta. U ovom objektu veće visine napravljena je veštačka planina sa vodopadima visine 35m. Ovde se šuma može doživeti iz različitih perspektiva, a svakako najzanimljiviji nivo je onaj u kome se posetioci kreću kroz oblake u visini krošnji drveća. Botanička bašta je otvorena u junu 2012. godine, a već u avgustu je zabeleženo 1.000.000 posetilaca. Foto: © Gardens by the Bay

Još jedna manifestacija vredna pažnje, održana u okviru Bečke nedelje dizajna, pružila je neobičan utisak i izazvala nesvakidašnje raspoloženje publike. Izložba koja kao da govori – priđite, vidite, osetite, dodirnite – jeste originalna predstava morskih elemenata oblikovanih na jedan specifičan i poetičan način. Jednostavno – ovo je neobična izložba vođena sjajem i neiscrpnom snagom mašte. Postavka prikazana unutar velikih staklenih izloga Kunsthalle (doslovno „Prostor za umetnost“) jeste delo vizije svestrane dizajnerke Džulije Lohman (Julia Lohmann). Džulije Lohman je profesor na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Hamburgu gde nesprestano razvija jedan potpuno novi svet čarolije u malom koji je namenjen svima. Ujedno se bavi i istraživačkim radom na Departmanu za dizajn proizvoda (Department of Design Products) u okviru Kraljevskog umetničkog koledža (Royal College of Art) koji se nalazi u Londonu. Njeno istraživanje je trenutno fokusirano na razvijanje materijala i oblika od morskih trava i algi. Ova uspešna dizajnerka smelih ideja neprestano istražuje savremena pitanja koja se bave povezanošću čoveka i prirode, sa akcentom na životinjski svet, usmeravajući svoj stvaralački opus ka istraživanju sopstvene ličnosti. Večite dileme ljudskog bića pretočene u jedan umetnički izraz namenjenu su konstantnom preispitivanju naših emocija. Ponekad namenjena da zaprepasti, njena umetnost svakako izgleda nadrealna. Tako i postavka o kojoj je reč predstavlja jednu mističnu scenu osmišljenu da nas otrgne od stvarnosti i odvede u dubine mora. Prikazan momenat inspiracije izuzetne snage kulminacija je njenog stava „davanja značaja restlovima“. Morske alge se slažu u vidu pokrivača na pripremljene skelete napravljene od drveta, metala ili optičkih vlakana. Povezivanje pažljivo pripremljenih „morskih niti“ u neobične strukture može na prvi pogled izgledati kao proizvod proste slučajnosti. Ali pažljivim studiranjem prirode materijala, Džulija Lohman naučila je kako da „sluša“ i oseća nužni tok i ponašanje prirode usmeravajući svoje delo u željenom pravcu. U svakom trenutku poseduje kontrolu nad formom što joj dodatno otvara neograničene mogućnosti oblikovanja. Svaki oblik postaje moguć čime se briše granica realnosti i mašte. Njene skulpture postaju nemi pripovedači skrivenih tajni napisanih u velikim talasima mora oživljavajući pritom sasvim obične predmete – od visećih lampi do svakodnevnih šešira. U širokom spektru dizajnerskih ostvarenja Džulija Lohman se oprobala i u izradi tkanina od morskih algi koje teksturom i strukturom podsećaju na prirodnu mekoću kože. Ova revolucionarna upotreba nesvakidašnjeg materijala iz prirode svakako predstavlja jedan korak dalje ka borbi protiv sveprisutne upotrebe sirovina koje ugrožavaju okolinu. Navodeći nas da razmišljamo „zeleno“, Džulija Lohman malim koracima pokreće sopstvenu borbu za dobrobit planete. Više informacija o delu Džulije Lohman možete naći na sajtu http://www.julialohmann.co.uk/ Fotografije i tekst: Milena Vučković

Manifestacija Bečka nedelja dizajna se održava već petu godinu zaredom, ove godine od 28. septembra do 07. oktobra. I ove godine posetioce očekuje bogat i raznovrstan program koji će im omogućiti da iskuse različite strane kreativnih industrija, pre svega industrijskog dizajna, dizajna nameštaja i eksprimentalnog dizajna. Bečka nedelja dizajna teži da istakne značaj dizajna u kulturnoj produkciji, jer je dizajn taj koji oblikuje našu materijalnu kulturu, svakodnevni život i potrošačko društvo, i utiče na naš stil života, modu i estetiku. Dešavanja koja čine ovaj festival raspoređena su svuda po gradu i u njima učestvuje veliki broj institucija – od bečkih muzeja, preko proizvodnih i trgovinskih kuća, do lokalnih i stranih dizajnera i arhitekata. Veliki broj prodavnica takođe učestvuje u programu i tokom ove Nedelje omogućava kupcima posebne pogodnosti pri kupovini unikatnog i dizajnerskog namestaja ili drugih sitnica. Kreativni i proizvodni procesi nalaze se u fokusu Bečke nedelje dizajna, te se na licu mesta održavaju eksperimentalne radionice sa dizajnerima. Ovakve radionice omogućuju i da se dizajn predstavi ne samo kao utilitarna i funkcionalna disciplina, već i kao disciplina koja može da postavi društveno angažovana pitanja, ali i da zabavi. Izložbe, instalacije, radionice, predavanja, diskusije, projekcije filmova i žurke, sve čini deo Bečke nedelje dizajna. Ovaj festival privlači internacionalnu kreativnu scenu, ali dopire i do velikog broja stanovnika i posetilaca Beča. Jedno od centralnih mesta događanja tokom Bečke nedelje dizajna je Stilwerk, objekat arhitekte Žana Nuvela (Jean Nouvel). Dešavanja u ovom prostoru za zajedničku tematiku imaju reciklažu i ponovno korišćenje neupotrebljivih i odbačenih predmeta. Tokom vikenda tamo je održana radionica Misfits Revisited. Pod vođstvom bečke grupe dizajnera breadedEscalope, volonteri su sklapali nameštaj od odbačenih i neupotrebljivih delova iz Thonet fabrike. Naime, breadedEscalope tokom ove godine, u saradnji sa kompanijom Thonet, analizira i istražuje proces dizajniranja i proizvodnje karakteristične Thonet stolice, jednog od kultnih komada nameštaja koji krasi i mnogobrojne bečke barove i kafiće. Na ovoj radionici u izuzetno radnoj atmosferi, posetioci su imali priliku da sastave sopstvenu Thonet stolicu, a potom je i odnesu kući. Ostatak prostora u Stilwerk-u ispunjen je izložbema različitih dizajnera, a veliku pažnju privukla je izložba Ciriških dizajnera Atelier Volvox pod nazivom Outsiders. Oni su izložili niz plišanih igračaka, pronađenih u radnjama sa polovnim stvarima i dečijim ustanovama, kojima su udahnuli novi život izvrćući im krzno i oči. Ova izložba je i dobitnik jedne od nagrada Bečke nedelje Dizajna. Za utiske sa dešavanja i fotografije zahvalnost dugujemo Mileni Vučković

Grafton Architects iz Dablina, su dobitnici Srebrnog lava na ovogodišnjem Bijenalu arhitekture u Veneciji za impresivnu prezentaciju projekta univerzitetskog kampusa u Limi. Nagrada Srebrni lav se dodeljuje arhitektima od kojih se u budućnosti dosta očekuje i po prvi put su tako prestižnu nagradu osvojili arhitekti iz Irske. Predstavljajući arhitekturu kao novu topografiju, biro iz Dablina ovom izložbom istražuje karakteristične istorijske primere arhitekture koja je na “prirodan” način stopljena sa terenom, kao i ostvarenja brazilskog arhitekte Paolo Mendes da Rocha, a sve u kontekstu prvog projekta koji su Grafton Architects dobili na području Južne Amerike – projekat za univerzitetski kampus u glavnom gradu Perua, Limi. Direktor ovogodišnjeg Bijenala David Chipperfield, koji je osmislio temu “Zajedničko polje” napravio je dobru procenu kada je Grafton Architects postavio kao centralnu izložbu glavnog paviljona na Đardinima. Po rečima predsednika žirija, holandskog arhitekte Wiela Aretsa, ova izložba na više nivoa govori o koncepcijskim i prostornim kvalitetima i potencijalima u načinu na koji Grafton Architects izučava i predstavljaju urbani pejzaž. U jednom delu izložbe Shelley McNamara i Yvonne Farrell, osnivači Grafton Architects, istražuju iznenađujuće sličnosti između samostana Skellig Michael u Irskoj i grada Machu Picchu u Peruu. Uprkos činjenici da su ova dva mesta razdvojena ogromnom fizičkom udaljenošću i da su nastala u različitim vekovima, postoji fina nit ih povezuje. U oba slučaja intimni prostori napravljeni ljudskom rukom, harmonično i prirodno postaju deo ogromnih prirodnih tvorevina – i po rečima autorki izložbe pričaju istu priču. Tema izložbe teče iz daleke prošlosti u sadašnjost i komparacija između udaljenih (ali u isto vreme i veoma bliskih) svetova se ponavlja i u drugom delu, kroz dijalog koji su McNamara i Farrell započele sa brazilskim arhitektom Paulo Mendes da Rocha za potrebe Bijenala. Grafton Architects su nedavno pobedili na konkursu za kampus univerziteta u Limi, kada su shvatili da će im analiza rada brazilskog arhitekte pomoći, kako bi bolje razumele principe građenja i kulturološki kontekst  u klimatskim uslovima karakterističnim za Peru. Posebno mesto u analizi posvećeno je stadionu Serra Duorada, koji je Mendes da Rocha – dobitnik Pritzkerove nagrade, projektovao 1973. godine. Koristeći Rochinu ideju o arhitekturi koja postaje “novi reljef” i ideju univerziteta kao “arene znanja” Grafton Architects su uspeli da pretvore infrastrukturu u urbani pejzaž. Ne tretirajući arhitektonsko delo kao izolovani objekat, prikazan je novi kvalitet neumitne transformacije urbanog pejzaža - kroz njegovo temeljno remodelovanje. Verovatno najveći značaj ove izložbe predstavlja činjenica da ona bez zadrške demonstrira kako je otvorenost ka uticajima polazna tačka i preuslov za dobru arhitekturu. U ovom smislu izložba Grafton Architects i predstavlja najbolji odgovor na “Zajedničko polje” - temu ovogodišnjeg Bijenala. Foto: Miloš Mirosavić

Ova knjiga predstavlja prvi sveobuhvatan pregled i analizu najvažnijeg novog dešavanja u danskoj arhitekturi od 2000. godine. U prvim godinama posle 2000. mlada generacija arhitekata počela je da deluje u Danskoj sa obnovljenom energijom. Novi talas u danskoj arhitekturi istražuje ovaj preokret kroz intervjue sa arhitektima i ključnima ličnostima, eseje i prezentacije arhitekata i njihovih dela. Knjiga se bavi pitanjem kako su ove mlade arhitektonske prakse, poput studia PLOT/BIG, uspele da se probiju na danskoj i internacionalnoj arhitektonskoj sceni tokom prve decenije 21. veka. Među 12 arhitektonskih firmi predstavljenih u knjizi nalaze se: PLOT, BIG, JDS, COBE, Transform, Nord, EFFEKT, Adept, i drugi. Knjiga sadrži obimne intervjue sa mnogim ključnim ličnostima ovog pokreta: Bjarke Ingels (BIG), Winy Maas (MVRDV), Shohei Shigematsu (OMA), Julien De Smedt (JDS), Dan Stubbergaard (COBE) i mnogim drugima. Projekti ovih mladih danskih firmi imaju nekoliko zajedničkih odlika: novi pragmatizam, nova spremnost da se uđe u globalni dijalog, i svežina i neposrednost u njihovom pristupu i retorici. Preokret je postao novi talas. Ovaj novi talas danske arhitekture najviše je hvaljen zbog odnosa prema vremenu u kome nastaje - globalizaciji, smanjenju prirodnih resursa, klimatskim promenama, IT revoluciji, novi medijima i, u skorije vreme, ekonomskoj krizi. Ono što im se zamera je ignorisanje nekih od ideja tradicionalne danske arhitekture. Knjga se bavi i ovom debatom i teži da pokrene i širu raspravu na temu budućnosti danske arhitekture. Knjiga Novi talas u danskoj arhitekturi nije namenjena isključivo arhitektama, već svakome zainteresovanom za arhitekturu, Bazirana je na nizu članaka objavljenim u časopisu Arkitektur DK, br. 1 i 2/2012, u proširenoj i re-dizajniranoj formi. Knjigu je na danskom i engleskom jeziku objavio The Danish Architectural Press. Knjigu možete poručiti na ovom linku http://arkfo.dk/en/shop/product/new-wave-danish-architecture Sledi prikaz nekoliko stranica iz knjige: