Projekat Urbani džepovi Beograda bavi se zapuštenim gradskim prostorima u cilju uključenja lokalne zajednice u njihovo uređenje i održavanje na principima održivog razvoja. Adekvatnom intervencijom ove površine postaju deo svakodnevnice lokalnog stanovništva i predstavljaju značajan doprinos u poboljšanju uslova njihovog života.

Projekat Singapurske botaničke bašte u zalivu je osvoijo prvu nagradu na Svetskom festivalu arhitekture (World Architecture Festival) - koji je ove godine održan takođe u Singapuru.

Na gomili knjiga koje sam dobio poslednjih meseci sa raznih strana, a o kojima planiram da napišem nešto, već mesecima stoji i ova – Pejzažni gradovi: poređenje razvoja urbanog identiteta Banjaluke i Graca, autora Dijane Simonović.

Prirodno okruženje Knjaževca (tri planine, reka Timok), uređeni javni gradski prostori (kej, park, čaršija, trgovi, glavne ulice..) i obnovljene fasade, čine izuzetne urbane kvaliteta ovog grada.

U kulturnom dodatku lista Politika od 25.4. ove godine objavljen je intervju sa arhitektom Miodragom Mitrašinovićem, šefom katedre za urbani i transdisciplinarni dizajn Parsons škole za dizajn u Njujorku. Profesor Mitrašinović je govorio o savremenim gradovima i sopstvenim istraživanjima, koja je objavio u dve knjige: Totalni pejsaž, tematski parkovi, javni prostor i Putovanje, prostor, arhitektura. Navodimo neke posebno interesantne stavove iz intervjua: (...) savremene gradove je nemoguće planirati u konvencionalnom smislu. Beograd je odličan primer da je to tako, ali i većina savremenih gradova širom sveta. Urbanisti danas koriste znanja i praktične odrednice koji su bile primereni vremenu pre 20, 30, a možda i 50 godina. Danas više od tri milijarde ljudi živi u oko 400 gradskih regiona širom sveta. Veštački horizont sve moćnije određuje ljudsko iskustvo, a kriza životne sredine je istorijskih razmera. Planiranje u tradicionalnom smislu više nije moguće. Savremena arhitektura je, s druge strane, ograničena na domen zgrade, iako mnogi arhitekti imaju iluziju da to nije tako. Savremene gradove je nemoguće planirati kao jedinstvene homogene celine, ali se mogu osmisliti kao mreža mnogobrojnih, relativno autonomno povezanih slika i celina. Razmera u kojoj se danas može intervenisati nije razmera arhitekture i urbanog planiranja, već dizajna. Urbani dizajn povezuje pokidano gradsko tkivo. Jedino dizajnom može da se izbegne ova zamka i gradovi učine humanijim. Prostori javne namene su u procesu agresivnog prisvajanja i privatizacije. To nije čudno, jer država nema sredstava da javne prostore održava, nema interesa da ih planira jer više ne može da ih kontroliše i prepušta ih privatnim investitorima na brigu kroz različite mehanizme, od kojih je jedan javno-privatno partnerstvo. Njujork je, recimo, u tom procesu već decenijama i taj sistem nije odraz nekakve privremene krize. (...) arhitektonske zvezde predstavljaju simbol poverenja koje naturalizuje nove forme potrošnje. Drugo, još važnije: američko iskustvo pokazuje da se samo komercijalne urbane lokacije privatizuju. Veći deo gradske teritorije ne samo da neće biti nikada privatizovan, nego će grad imati sve manje sredstava da ih održava jer će trošiti sve više i više sredstava da bi održao iluziju partnerstva u centru. Zašto mi se čini da je proces samoorganizacije građana jedna od realnih mogućnosti u narednim decenijama. Više o radu Miodraga Mitrašinovića možete pronaći na adresi www.thetotallandscape.net.

Ako na adresi www.widewallpapers.net, između slika automobila i oskudno odevenih devojaka, pronađete stidljivi link Architecture, otkrićete izuzetnu kolekciju fotografija gradskih pejzaža. Pregledajući brojne slike svetskih gradova, svaki gradonaklonjenik otkriće ovde niz poslastica.

A ako ove ilustracije, od kojih će neka sigurno završiti kao pozadina i na Vašem ekranu, pomognu rađanje neke nove sjajne ideje, to će svakako biti mnogo više nego što su ljudi koji su napravili ovu bazu lepih slika mogli da očekuju.