Poljski paviljon na arhitektonskom Bijenalu u Veneciji dobitnik je priznanja žirija u kategoriji nacionalnih paviljona. Kustos Michał Libera, autorka paviljona Katarzyne Krakowiak,  dizajner zvuka Ralf Meinz i akustičar Andrzej Kłosak stvorili su arhitekturu zvuka. Naizgled prazan prostor paviljona zapravo je ispunjen zvukom, a u njegovoj funkciji  transformisana je i arhitektura paviljona. Kustos paviljona Michał Libera objašnjava: "Arhitektura je sagrađena od zvuka. Ona čini mogućim rasprostiranje zvuka – apsorpciju, prigušivanje, prenošenje, pojačanje nekih njegovih aspekata na račun drugih. Zatvoreni prostori su sobni tonovi dok su niše specifični ehoi. Ventilacija i grejanje su tiha ali stalna buka, dok su prozori i zidovi prigušeni zvuci ulice, insekata ili komšiluka. Živimo, radimo i igramo se u ogromnim kompleksima zvuka – njihova distribucija je ono što nazivamo arhitekturom." Zvučna skulptura Katarzyne Krakowiak Making the walls quake as if they were dilating with the secret knowledge of great powers  (Zidovi drhte kao da ih pokreće tajno znanje o velikim silama) je pojačanje Poljskog Paviljona kao sistema za slušanje. Umesto da stvori novi prostor, umetnica za arhitektonsko bijenale predlaže empirijski pristup, počinjući od postojećeg enterijera sa svim njegovim manama i nesavršenostima koje su vodile projekat. Umetnost je u “goloj zgradi” – predstavljena kroz skulpturu kao kompleksan zvučni process koji stvara, menja i prenosi zvuk. Analizom prirodne akustike Poljskog Paviljona došlo se do nekoliko metoda za process pojačavanja. Arhitektonske mikro-deformacije na zidovim i podovima zgrade, renoviranje klimatizacionog sistema i ojačanje rezonantnih frekvecnija doprinele su da ovo zanemareno akustično iskustvo dođe do izražaja. Nijedan od zvukova u paviljonu nije stran samom objektu. Oni su već bili tu. Ali, kada se pojačaju, ti poznati ambijentalni zvuci postaju i sami strani, Izvan vizuelnog i materijalnog, oni nas prisiljavaju da čujemo ono što je uvek bilo prisutno – druge ljude sa one strane zidova. Prema tome, pravi predmet ovog dela je u stvari ceo arhitektonski kompleks u kome se pored Poljskog nalaze još i Egipatski, Rumunski i Srpski paviljoni, i Venecija. Foto: Miloš Mirosavić, Diana Pereira, © Zacheta Crtež: © Katarzyna Krakowiak

Oktobarski salon sa tradicijom dugom četiri decenije, predstavlja referentnu tačku srpske kulture. To je reprezentativna smotra stvaralaca u oblasti vizuelnih umetnosti i velika autorska izložba čiji su selektori i kustosi stručnjaci u ovoj oblasti. Tokom svoje istorije menjao je koncepciju i oblike organizovanja, ali je ostao snažan izazov kreativnoj svesti. Salon predstavlja značajan segment u proučavanju moderne srpske umetnosti druge polovine 20. veka. Nekoliko godina unazad dobio je i međunarodni karakter – što je doprinelo da domaća scena oživi, mogućnošću zajedničkog izlaganja i neposrednog upoređivanja sa međunarodnim umetničkim tokovima i produkcijom. Ovogodišnji Salon, pod nazivom  ГУД ЛАЈФ / GOOD LIFE, održava se pod pokroviteljstvom Grada Beograda u jednoj od najlepših ali i najzapuštenijih reprezentativnih istorijskih objekata u Beogradu - zgradi Beogradske zadruge (bivšeg Geodetskog zavoda). Istorija ove zgrade – izgrađene početkom XX veka za berzanske i bankarske poslove Beogradske zadruge, a danas prepuštene postepenom propadanju – predstavlja istoriju dvadesetovekovne Srbije u malom. Neispričana priča o ovoj zgradi polazišna je tačka za reflektovanje društvenih procesa, ambicija, obećanja i zabluda, koji su karakterisali ovdašnji “slučaj” pokušaja, napretka, zastoja i sloma društvene modernizacije.Takav fizički okvir predstavlja intrigantan kontekst za umetničke intervencije i za stvaranje jednog specifičnog prostornog i konceptualnog iskustva, suprotstavljenog poražavajućim i ponižavajućim efektima savremene društvene, političke i ekonomske krize. Ova inspirativna lokacija neće biti tretirana kao prosti „galerijski prostor“, niti će biti na bilo koji način renovirana kako bi „ugostila” izložbu, već će biti iskorišćena kao prostor ad hoc transformacije, gde će radovi biti „implantirani“ u njeno trenutno stanje i njen postojeći istorijski narativ i arhitekturu. Projekat će nastojati da uspostavi odnose između poimanja prostora (fizičkog i društvenog) kao zatečenog i statičnog stanja, i mesta kao privremenog, promenljivog i zavisnog od društvenih procesa. Kustosi ovogodišnjeg Salona, Branislav Dimitrijević i Mika Hannula, okupili su oko četrdeset učesnika iz Finske, Nemačke, Švedske, Slovačke, Turske, Bugarske, Hrvatske, Estonije, Holandije, Velike Britanije i Srbije. U žiži interesovanja kustosa i umetnika je odnos između prostorne i društvene imaginacije, mogućnost transformacije prostora u mesto, ali i refleksivne naracije u aktivno fizičko prisustvo.  Arhitektonska datost zgrade Geozavoda i narativi koji sačinjavaju njenu istoriju predstavljaju početne tačke za refleksije na temu društvenih vizija, obećanjâ i obmana, prevashodno tipičnih za lokalnu „verziju” pokušaja, postepenog napretka i konačnog zastoja na putu modernizacije društva. Doba modernosti karakterisala je sposobnost da se stvori vizija budućnosti, koja se danas uglavnom odbacuje sa relativizujućih stanovišta skeptizicma i ironije. Ipak, osnovna premisa modernosti, koja se se u suštini svodi na „dobar život za sve”, ostaje nesvodljivo mesto na kome se mogu spojiti želje pojedinca i društvena imaginacija u procesu kontinuiranog kruženja. Izložba će biti otvorena u subotu, 22.9.2012. i trajaće do 4.11.2012. godine, u zgradi bivšeg Geodetskog zavoda, Karađorđeva 48, Beograd.

Izložba Tri tačke oslonca: Zoran Bojović otvorena je u utorak, 18. septembra 2012, u Galeriji - Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, u organizaciji Muzeja savremene umetnosti Beograd. Kustosi izložbe Andrej Dolinka, Katarina Krstić i Dubravka Sekulić, kroz opus arhitekte Zorana Bojovića koji je sa beogradskim Energoprojektom radio na objektima u Africi i Aziji, istražuju uticaj koji su jugoslovenska arhitektura i građevinska industrija imale u zemljama Nesvrstanih do kraja 80-tih godina, ali i kako je ta sredina uticala na jugoslovenske arhitekte.  Izložba će biti otvorena do 22. oktobra 2012. godine. Kako su se projekti povezivali sa lokalnim stanovništvom i kulturom? Šta znači podizanje brana, fabrika ili hotela u zemljama koje su tek proglasile nezavisnost? Koji je odnos između tih građevina i Pokreta nesvrstanih? Trebalo je da prođe određeno vreme kako bi bili stvoreni uslovi da se projekti izvedeni i projektovani za ono što se danas naziva Globalni Jug kontekstualizuju i kroz to razume pozicija arhitekture i arhitekata u pomenutom procesu. Većina ovih pitanja ostala je bez odgovora. Jedno od građevinskih preduzeća koje se posebno istaklo u izgradnji zemalja Globalnog Juga, Afrike, Azije i Bliskog Istoka bio je beogradski Energoprojekt. Među brojnim Energoporjektovim arhitektima posebno se istakao Zoran Bojović. Osim kvaliteta i složenosti projekata koje je vodio, od velikog značaja je bio njegov pristup arhitekturi, zahvaljujući kojem je za tu disciplinu izboren status ključnog i neodvojivog dela radnog procesa.   Bojovićevim rečima: „Ne možete da odvojite arhitekturu od ostalih disciplina. Sve je arhitektura. Radi se o oblikovanju prostora. Veliki građevinski projekti, posebno brane i hidroelektrane, utiču na promenu životne sredine, na promenu klime. To je sve oblikovanje prostora, a oblikovanje prostora je arhitektura.” (iz intervjua „Sve je arhitektura”, načinjenim za potrebe izložbe). Cilj izložbe Tri tačke oslonca jeste da postavi praksu Zorana Bojovića u širi kontekst postkolonijalnog razvoja Afrike i celokupnog Globalnog Juga. Osnovna zamisao je da se prikaže interna i eksterna dinamika Pokreta nesvrstanih, koji je definisan kao treća strana u vreme bipolarnog sveta izazvanog krizom Hladnog rata. Pored toga, namera je da se predstavi svet nadmetanja u globalnoj građevinskoj industriji, gde je Energoprojekt igrao važnu ulogu sve do kraja osamdesetih godina XX veka, kao i da se prikaže uticaj globalnih sila na njegovu arhitektonsku praksu i intelektualnu arhitektonsku radnu snaga koja je dolazila iz nesvrstane Jugoslavije. Iza ovih velikih narativa stoji priča o Zoranu Bojoviću, arhitekti koji je našao, u „Mojoj Africi” kako je često naziva, kvalitete i logiku koja mu je pokazala put kroz proces projektovanja. Foto: © Kolekcija Zorana Bojovića

Portugalski arhitekta Alvaro Siza dobitnik je nagrade Zlatni lav za životno delo na ovogodišnjem Venecijanskom Bijenalu. Ovu odluku doneo je žiri Bijenala kojim presedava Paolo Baratta, a na predlog direktora Bijenala, arhitekte Dejvida Čiperfilda. U njegovom obrazloženju navodi se: "Malo je savremenih arhitekata čije je prisustvo u praksi konstantno, kao što je to slučaj sa Alvarom Sizom. S obzirom da je u pitanju prisustvo arhitekte koji živi i radi na najudaljenijoj Atlantskoj margini Evrope, još više je naglašen njegov autoritet i status." "Od prvih pohvala za BoaNova restoran i kompleks bazena u Leca de Palmeira i reputacije potvrđene njegovim ranim kućama, Siza je zadržao svoju jedinstvenu poziciju u svetu arhitekture. Ova pozicija ja puna paradoksa. Siza je uspeo da održi stalnu produkciju radova visokog nivoa, bez i najmanjeg traga komercijalizacije i samopromocije koji su postali deo savremene arhitektonske prakse.  Iako se čini da trči suprotno od ostalih, on uspeva da uvek bude na čelu, naizgled nepromenjen i nepokoleban praktičnim i intelektualnim izazovima sa kojima se susreće." "Siguran na svojoj izolovanoj lokaciji, on prikazuje svetsku mudrost. Istražujući forme ekstremne geometrije uspeva da stvori objekte izuzetne strogosti. Razvijajući sebi svojstven arhitektonski izraz, uspeva da se obrati svima nama. Dok njegova dela odišu odlučnom sigurnošću, jasno su naglašena paživljim promišljanjem.  Dok nas zasenjuje lakoća njegovih zgrada, osećamo ozbiljnost njihove suštine." Alvaro Siza predstavio se na ovogodišnjem Venecijanskom Bijenalu svojom kompozicijom u vrtu Arsenala, odmah uz paviljon Eduarda Soto de Moura. To je posledica dugogodišnje saradnje dvojice Portuglaskih velikana. Sizin paviljon ostvaruje vezu sa jednim drugačijim aspektom Venecije – njenim gustim urbanim okruženjem. Paviljon čini serija jarko crvenih zidova smeštenih među drveće i bilje vrta koji je 2012. za Bijenale kreirao Piet Oudolf. Tri  zida nepravilnog oblika formiraju dva intimna prostora u sredini vrta, čime Siza odaje priznanje kompaktnom urbanom tkivu Venecije koje okružuje spoljašnost Arsenala i definiše njegove vizure. Paviljon odlikuje i konzolno postavljena nadstrešnica koja posetiocima pruža hladovinu na izlasku iz paviljona. Paviljno evocira čovekomernost Venecijanskih ulica, i stvara novo okruženje za zelenilo vrta. Foto: Miloš Mirosavić, Ivana Popović

Jedan od najuticajnijih internacionalnih časopisa o enterijeru FRAME i jedan od najinspirativnijih proivođača nameštaja i rasvete Moooi i ove godine su raspisali konkurs za FRAME moooi AWARD 2013 – i pozivaju arhitekte, industrijske dizajnere i ostale profesionalce da na konkurs pošalju radove koji su realizovani u periodu od 01. januara 2011 do 01. septembra 2012. godine. Tema konkursa su enterijeri, nameštaj i rasveta za prostore javne namene, kao što su hoteli, restorani, barovi, škole... U raspisu konkursa je naglašeno da elementi enterijera moraju biti namenski dizajniurani za određeni prostor, a obzirom na nesvakidašnji pristup dizajnu, koji neguju dva holandska brenda – posebno će se vrednovati unikatnost i vizuelna upečatljivost. Na prošlogodišnjem izdanju konkursa učestvovalo je 890 profesionalaca iz 79 zemalja, a predsednik žirija je bio čuveni Philippe Starck. Pobedniku je dodeljena nagrada od 25.000 EURO, isti iznos je predviđen i ove godine. Registracija i prijava radova traju do 01. decembra 2012. godine. Sve detalje i kriterijume konkursa možete pogledati na oficijelnoj Internet strani http://www.framemoooi.com/home

Objekti postrojenja za prečišćavanje vode za piće Novoselija 2 u Banjaluci, izvedeni na osnovu projekta članova tima Centra za arhitekturu, konačno su završeni. Svečano otvaranje II faze zakazano je za 27. septembar 2012. godine.

Ruski paviljon na ovogodišnjem venecijanskom bijenalu arhitekture, dobitnik je specijalne nagrade žirija u kategoriji nacionalnih paviljona. Postavku su osmislili Sergei Tchoban i Sergey Kuznetsov, isti tim koji je i pre dve godine sa izložbom Russia Factory, bio deo ruskog paviljona. Ovogodišnja postavka nagrađenog paviljona sastoji se iz dva dela, koji teže da prikažu kontrast između zatvorenog, mračnog ruskog društva iz doba Hladnog rata i novog, prosperitetnog, otvorenog društva – kakvo država sada želi da stvori. Zajedničke karakteristike oba segmenta izložbe su izuzetna vizuelna upečatljivost i jednostavnost koncepta, kao i naglašena interaktivnost. Donji nivo izložlbe pod nazivom tajna država „i-land“ na veoma suptilan način otkriva sekvence tajnih i zatvorenih gradova koji su stvarani u vreme Sovjetskog Saveza. Tokom hladnog rata, u period od 1945 do 1989. godine postojalo je više od 60 naseljenih mesta i gradva koji su stvarani za potrebe naučnih i tehnoloških isutraživanja. Postojanje ovih gradova je čuvano kao državna tajna. Bilo ih je svuda na teritoriji države, a ipak kao da nisu ni postojali. Ljudi koji su radili u takvim gradovima, bili su izolovani iz društva, a nekada su  zbog tajnosti dobijali i potpuno nove identitete. Ovi gradovi i njihovi stanovnici su bili nevidljivi, osim za oko tajnih službi koje su ih stalno posmatrale. Motivom lupe kroz koju se posmatra mikrofilm postignut je osećaj tajnovitosti i delimičnog otkrivanja sadržaja - koji veoma asocijativnim i upečatljivim detaljima, posmatraču i dalje ne daju veliku količinu informacija, već uglavnom precizno prenose atmosferu. Kao kontrast ovom delu izložbe, na gornjem nivou paviljona postavljen je “i-city” metafora grada budućnosti – kodirana da prikaže konkretan primer novog ruskog centra za inovacije, nazvanog Skolkovo. Potpuno novi naučni centar veličine grada, planiran u blizini Moskve, predstavlja instrument za transformaciju nauke posle hladnog rata. Ovo je otvoren grad, čija je glavna karakteristika interdisciplinarnost, odnosno smeštanje u isti fizički okvir vrhunskih naučnika iz raznih oblasti (informatičkih tehnologija, biomedicine, nuklearnih istraživanja, energetike, svemirskih tehnologija) i industrije koja u praksi koristi takva naučna dostignuća. Tradicija Sovjetskog planskog stvaranja čitavih gradova i naselja od nule, primenjena je i u ovom primeru, ali sada uz pomoć nekih od navažnijih arhitekata današlnjice, kao što su Pierre de Meuron, Rem Koolhaas, Kazuyo Sejima, David Chipperfield... Uslovi koje grad nudi za istraživanja, razvoj , saradnju i život bi trebalo da privuku neka od najvećih imena nauke, kao i najvažnije i najprosperitetnije kompanije koje postoje i posluju širom sveta. Sam paviljon, na gornjem nivou, formiran je tako da su sve površine prekrivene QR kodovima, koje posetioci dekodiraju koristeći tablet računare - kako bi istraživali ideje i mnoštvo informacija vezanih za novi ruski grad namenjen nauci. Upotreba QR kodova na globalnom nivou, odavno je omiljeno estetsko i informativno sredstvo - a posebno nakon pojave i široke dostupnosti „pametnih“ telefona i tablet računara. Beskompromisnom upotrebom elementa koda i arhetipskim oblikom rimskog Panteona, tvorci ovogodišnjeg ruskog paviljona postigli su uzvišenu – gotovo epsku atmosferu. Stvoren je novi univerzalni i višeznačni prostor, za ljude koji veruju u nauku. Foto: Miloš Mirosavić, Ivana Popović, Diana Pereira

Centar za arhitekturu Beograd vas poziva da ove jeseni posetite jedan od najzanimljivijih i najvećih kreativnih festivala u regionu - ljubljanski Mesec dizajna, koji nekoliko godina unazad ambiciozno organizuje Zavod BIG. Iako relativno mlad događaj, Mesec dizajna donosi budućnost u sadašnji trenutak i namenjen je onima koji budućnost žele da iskuse danas. Pročitajte  Manifest! Mesec dizajna je prva razvojno-proaktivna platforma u regionu, ili pojednostavljeno, vizionarski “privredno-zanatski sajam dobrog dizajna i kreativnosti”, koji pokriva čak 18 oblasti - od enterijera i transporta, do mode i medicine, kao i 11 kreativnih aktivnosti, nazvanih “kreativnom industrijom”, među kojima su dizajn, arhitektura, marketing i druge, zasnovane na ličnoj kreativnosti, znanju i talentu. Ne propustite smeli izložbeno-sajamski događaj Design Expo, koji će vas očarati najpre prostorom, a potom i eksponatima, provokativnim koktel prezentacijama i nastupima na Bini 180^o. Prisustvujte dodeli slovenačkih nagrada za dizajn, konferencijama Primenjeni dizajn i finsko iskustvo i Ishrana i zdravlje: scenario budućnosti sad. Posetite izložbe Vanvremenski slovenački dizajn i Mala turistička arhitektura, kao jedinstvena dešavanja Dizajn degustaciju i Rasadnik mode. U okviru celomesečnog Dizajna v mestu posetite više od 50 izložbi i događaja na različitim lokacijama u centru Ljubljane. Ovogodišnju konferenciju odlikuje vizionarstvo i interdisciplinarnost. Ove godine organizatori žele da povežu budućnost sa večnošću, u cilju motivacije posetilaca da im se i sami pridruže u toj nameri i počnu da razmišljaju o svojoj budućnosti.Naime, budućnost nije nešto kuda idemo, već nešto što sami stvaramo. Stoga nije slučajno što je ovogodišnja konferencija organizovana u saradnji sa časopisom Scenario i stručnjacima iz Instituta za studije budućnosti i Kopenhagena. Mesec dizajna u brojevima: 200 izlagača / 150 izvođača / 10.000 m2 izložbenog prostora. Pozivamo Vas da sa nama osmislite budućnost! Preko Centra za arhitekturu možete ostvariti popust od 50% na kotizaciju za ovaj festival. Foto: © NASA arhiva i Milena Zindović

Izložba POSSIBLE GREENLAND, postavljena od strane danskog Centra za arhitekturu, teži da predstavi Grenland kao značajnu političku, kulturnu i poslovnu silu globalizovanog sveta. Izložba u Danskom paviljonu omogućava spektakularan doživljaj Grenlanda kroz slike, film i predmete. Kroz nekoliko centralnih tema, uključujući Kultivacija, Povezivanje, Naseljavanje i Migriracije, POSSIBLE GREENLAND istražuje osnovne izazove i prilike sa kojima se danas susreće Grenland. Kao deo izložbe POSSIBLE GREENLAND u danskom paviljonu, danski arhitektonski studio BIG u saradnji sa TENU predstavio je projekat Connecting Greenland: AIR+PORT. Na političkoj sceni Grenlanda danas dominira diskusija o globalnom interesovanju za njegove prirodne resurse koje zahteva bolju dostupnost ove zemlje, pre svega izgradnjom međunarodnog aerodroma u Nuuku i rekonstrukcijom njegove postojeće industrijske luke. Neefikasan domaći vazdušni saobraćaj i mnoštvo resursa i uticaja koje donose klimatske promene, postavljaju Grenland na centralno mesto buduće pomorske mape sveta. Saobraćajna komisija Grenlanda locirala je ostrvo Angisunnguaq, južno od glavnog grada Nuuka, kao potencijalni epicenter buduće povezanosti i dostupnosti Grenlanda. Umesto da ova dva velika infrastrukturna projekta posmatra kao odvojene investicije, BIG predviđa simbiozu dva saobraćajna sistema: aerodroma i luke. Time se umesto projektovanja novog jednoznačnog infrastrukturnog objekta, kroz ovaj projekat istražuje potencijal susreta različitih programskih celina koje stvaraju novu strukturu za efikasniji saobraćaj i posećene javne prostore, a u cilju poboljšanja života u Nuuku i celoj zemlji. “Grenland ima potencijal da se sa periferije svetske ekonomije postavi na njeno centralno mesto. Danas stanovnici Grenlanda zavise isključivo od vazdušnog saobraćaja koji se bori sa praznim a preskupim letovima. Novi Air+Port postaće saobraćajni čvor između Evrope i Amerike i time u isto vreme povećati priliv turista i onih koji kroz Grenland samo prolaze, i smanjiti cene avio-prevoza za domaće korisnike. Preklapanjem morskog i vazdušnog saobraćaja u Air+Port želimo da putem globalne investicije pomognemo lokalnu zajednicu. Bio bi to deo globalne infrastrukture sa pozitivnim društvenim efektom – Društvena Infrastruktura.” – kaže Bjarke Ingels, osnivač BIG-a.

Donosimo jos jedan isečak iz nedavno pominjanog broja 50 časopisa Komunikacija: Nema sumnje da je iskrivljeno samoopažanje arhitekture posledica njene neopaženosti od strane kratkovidog društva. Arhitekti, prirodom svog zanata, nisu ljudi od pisane reči. Oni se bave crtanjem i ispisivanjem objašnjenja za nacrtano. Od njih se očekuje uslužna inteligencija, tehničko razrešavanje zadatih im problema, traganje za sredstvima ostvarenja unapred postavljenih ciljeva. Od njih se očekuje da gledaju svoja posla, da pripadaju "poštenoj inteligenciji" (onoj koja obožava "status kao vo"), da se ne odaju krivici reči (iliti verbalnom deliktu) i da, posledično, ne podstiču "uznemiravanje javnosti" (čak i pre dokazivanja da ta javnost postoji, ili da neko drži do njenog suda). Živojin Kara-Pešić, "Pisanje je manastir nezadovoljnih sobom",  Komunikacija, Centar za planiranje urbanog razvoja, Beograd, 50 (1986).