Za uspeh je potrebna posvećenost

Jedna od najuspešnijih arhitekata mlađe generacije, Grozdana Šišović iz arhitektonskog studija re:act, u sklopu aktuelnog projekta CAB:  Žene u arhitekturi govori o ženskom doprinosu u timskom radu i posvećenosti potrebnoj za uspeh.  

O timskom radu

Naš arhitektonski studio Re:act partnerski vodimo arhitekta Dejan Milanović i ja. Timski rad je ono što obeležava moje bavljenje arhitekturom, od samog početka, još od studentskih dana. Mi smo kao autorski tim uvek težili da puno radimo, da budemo hiper-aktivni i onda kada nema posla u vidu narudžbina – a to nas je usmerilo ka konkursima, kojih smo do sada uradili mnogo. Tako da kada se sve zajedno pogleda, sada je već jako puno projekata iza nas. Najznačajnija su sigurno izvedena dela, ali i nekoliko drugih projekata kojima smo veoma zadovoljni.

Nisam sigurna na koji način se žensko učešće vidi u toj arhitekturi. Ja mislim da u projektu i objektu svakako mora da ispliva kvalitet procesa koji stoji iza njega. U našem slučaju, to je jedan dinamičan i posvećen partnerski rad, često i kolektivni rad, sa našim saradnicima i saradnicama.

Slika 1. Stambeni objekat u Bloku 61

O počecima

Nisam se rano opredelila za arhitekturu. Kao dete sam mislila da ću biti naučnica kada porastem. U školi mi je sve bilo lako, nisam mogla da se odlučim u kom polju se najbolje osećam. Završila sam matematičku gimnaziju u kojoj čak nisam imala likovno niti druge umetničke predmete, ali već negde na pola srednje škole poželela sam da se udaljim od matematike, interesovalo me sve i svašta.

Išla sam prvo na prijemni na filmskoj režiji, posle treće godine srednje, jer nisam mogla da dočekam da uđem među neki novi, kreativni svet. Sledeće godine sam upisala arhitekturu i prilično se razočarala. Posle prve godine studija nisam bila sigurna da želim tu da ostanem, upisala sam filozofiju, i malo je falilo da se ispišem sa arhitektonskog fakulteta.

Tek pred kraj druge godine, kada sam projektovanje shvatila kao dostojan i provokativan izazov, i nakon jedne radionice na letnjoj školi arhitekture u Petnici, koju je fakultet organizovao tih godina, našla sam neku novu iskru, napokon je nešto kvrcnulo, počela sam polako da razumem stvari i da razmišljam o arhitetkuri na dobar način. To je sidro koje me je zadržalo – tajna i lepota arhitekture, novi horizonti u svakoj novoj temi, ta bliskost života i umetnosti.

Slika 2. Konkurs za stambeni objekat Rasadnik u Lazarevcu  - prva nagrada

O pristupu poslu

Lično, imam jaku potrebu da razumem stvari. Prihvatila sam svoje bavljenje arhitekturom kao proces permanentnog učenja. Verujem da ima nade za napredak sve dok traje taj entuzijazam. On me istovremeno ohrabruje da prihvatam promene i da se angažujem na nove načine. Poslednjih nekoliko godina osim projektovanjem, bavim se i naučnim i pedagoškim radom. Entuzijazam pomaže da se energija rasporedi na zdrav način i da se postepeno dođe do nekog oblika sinteze znanja. Opet, s druge strane, proces je dug i spor. Moj lični osećaj mi kaže da sam tek ponešto zagrebala, da je znanje krhko i da se mora stalno preispitivati.

Slika 3. Neckom poslovni i izložbeni prostor u Nikšiću

O ženskom principu

Ako postoji nešto kao ženski princip, ne mislim da bi ga trebalo vezivati  obavezno ili isključivo za stvaralaštvo žena, nego ga pre razumeti kao metaforu za svaki pristup koji oponira autoritarnosti u arhitekturi, favorizovanju arhitekture kao reprezentacije, kao reprodukcije sistema dominacije.

Ne bih mogla reći da razmišljam o svom radu kao o specifičnom ženskom doprinosu, bilo u procesu, bilo u odnosu na rezultat. Mislim da je dinamika zajedničkog rada, izgradnja partnerstva, otvorenost da se o idejama debatuje i da se koncepti razvijaju zajednički bitnije uticala na naše projekte. Ali taj uticaj ženske perspektive sigurno da postoji, možda kao neka fina razlika u nekom intimom osećaju prema temi, pre svega.

Žene često imaju specifičan odnos brige oko nekih stvari u projektu – ja kod sebe primećujem dosta sekiracije oko bezbednosti, udobnosti korišćenja i trajnosti rešenja koja predlažemo. Mislim da generalno žensko delovanje u arhitekturi ima potencijal da projektovanje pomeri bliže ka korisniku. Pitanje je da li je to uvek slučaj.

Dejan i ja dugo radimo zajedno i toliko smo navikli na tu muško-žensku dinamiku u timu, da nisam sigurna da iznutra mogu da sagledam svoj deo rada kao nekakav tipično ženski -  pre mislim da je realan doprinos u tom mešanju i kombinovanju perspektiva, kroz neki sada već često prećutni dogovor. Počeli smo davno da razmišljamo veoma slično.

Slika 4. Terazijska terasa – razrada prvonagrađenog konkursnog rešenja

O uzorima

Dok smo studirali, na mene i moju ekipu su jako uticala dela Misa i Korbizjea, a zatim najviše Kolhas i H&deM u tom nekom periodu devedesetih. Jako smo uticali i jedni na druge – zarazili smo se arhitekturom međusobno. Među ženskim arhitektima, volela sam rad Line Bo Bardi.

Danas dosta pratim različite autore. Među ženama mi se jako dopadaju japanke – Seđima san i Kumiko Inui.

O savetima

Posebno je teško dati savet za karijeru u Srbiji, gde je jako teško bilo šta planirati. Čini mi se da je najteže pronaći vreme za sve što želite da postignete i istrajati u svojim ambicijama. Za stvarni uspeh, ne onaj medijski, da budete poznati i eksponirani, nego onaj u kvalitetu arhitekture, neophodno je da se bude iskreno zagrejan za arhitekturu i jako posvećen. A za žene je dodatno posebno bitno da veruju u svoje mogućnosti. Mislim da muškarci ređe imaju problem sa samopuzdanjem, jednostavno  zato jer obično imaju bolju podršku, ohrabrenje i odobravanje i društva i porodice.

Budite uporni i posvećeni. Nemojte prestati da verujete u sebe i stalno učite.

Slika 5. Terazijska terasa – razrada prvonagrađenog konkursnog rešenja

O arhitektonskoj praksi

Arhitektura je u praksi jako kompetitivna. Takva je i u školi, s tom razlikom što u realnom životu na utakmicu utiču i neki drugi faktori, a ne samo vaš talenat i posvećenost. Da biste postali prepoznati autor obično morate imati dela, odnosno priliku da gradite. Izgraditi samostalnu karijeru arhitekte nije lako ni za muškarce, a ženama je svakako teže da se nametnu kao autori i stvaraci u sistemu gde takođe nema mnogo žena ni u politici niti na bitnim rukovodećim pozicijama, svuda tamo gde su poluge moći i odlučivanja.

Bez obzira na to što se veruje u kompetencije i odgovornost ženskih stručnjaka, mislim da društvo u velikoj meri ne priznaje ženski stvaralački autoritet. Jedina demokratska procedura koja ženama u arhitekturi ide na ruku je javni otvoreni arhitektonski konkurs.

Karijera arhitekte se gradi permanentno kroz ceo radni vek i traži izuzetnu posvećenost, veću nego u mnogim drugim profesijama. Žene sa porodicom najčešće imaju mnogo manje vremena za izgradnju karijere nego muškarci, i to je drugi i ne manje važan razlog što broj eksponiranih ženskih autora nije veći.

Grozdana Šišović pre desetak osniva Studio re:a.c.t  sa Dejanom Milanovićem,  svojim profesionalnim i životnim partnerom. Dobitnici su velikog broja stručnih priznanja i nagrada na domaćim i međunarodnim arhitektonskim konkursima, uključujući i prve nagrade na konkursima za Slaviju iz 2004,Terazijsku terasu iz 2007. i stambeni kompleks u Lazarevcu iz 2012. godine. Iza njih je i više izvedenih projekata Njihovi radovi redovno su predstavljeni  u domaćim i stranim arhitektonskim časopisima i publikacijama.
Grozdana Šišović se pored projektovanja bavi i istraživanjem i radi kao asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, gde završava doktorske studije. 


MZ
16-Sep-2013

Architects, Architecture, Grozdana Šišović, Re:act, Women in architecture

Leave a Reply