Branka Prpa et al., eds., Živeti u Beogradu 1-6: Dokumenta Uprave grada Beograda (Beograd: Istorijski arhiv Beograda, 2003-2008). Naslov ovog teksta mogao je da bude i Kako sam pročitao 3.000 strana koje uopšte nisu pisane da bi ih neko čitao ili Priručnik za urbanizaciju orijentalnih varoši ili Šta sve nismo učili iz istorije ili... Da probamo tako:

Kako sam pročitao 3.000 strana koje uopšte nisu pisane da bi ih neko čitao

Za razliku od drugih publikacija koje smo predstavljali, ova se desila sasvim slučajno – ili barem neplanirano. Neko me zvao telefonom da mi kaže da je Istorijski arhiv Beograda na svojoj Fejsbuk stranici postavio obaveštenje, u kome, otprilike, piše: „Pozivamo gospodina da nam se javi, jer mu kao hiljaditom lajkeru naše stranice sleduje poklon.“ Možda ipak nije pisalo laj-ker, nego nešto pristojnije, ali nije važno. U komunikaciji sa ljubaznim službenicima Istorijskog arhiva saznao sam da zaista žele da mi poklone jednu od knjiga koje su izdali. Sa spiska, koji su mi pročitali, prepoznao sam i odabrao, sasvim kvarno, knjige o kojima sada pišem. Knjige – jer se, za razliku od drugih ponuđenih izdanja, radi o kompletu od šest tvrdo povezanih debelih knjiga. Ipak, sve dok od portira nisam preuzeo dve pune kese, nisam baš verovao da će mi pokloniti svih šest. Tako sam postao srećni dobitnik. A dobio sam odabrane dokumente iz arhive Uprave grada Beograda, koja obuhvata period od 1837. do 1940. Zbirka dokumenata predstavlja radikalni primer aktuelnog pristupa istoriji ne kao listingu datuma velikih bitaka, nego kao istoriji svakodnevnog života. U poslednje vreme objavljeno je par izuzetnih istraživanja koja su se bavila svakodnevicom Beograda u XIX veku – da pomenemo samo knjige Kaldrma i asfalt Dubravke Stojanović [1] i Bazari i bulevari Nataše Mišković [2] – ali ovo što sam dobio bilo je nešto drugo – izvorna građa. Dokumenti su obrađeni i prelomljeni zastrašujuće skromno, onako kako ih i danas u MS Word-u masovno proizvode savremeni birokrati. Ali upravo gruba forma, sa zavodnim brojevima i formalnim delovima koji nikome ništa ne znače, čini ove knjige romantičnim. Možemo da zamislimo brkate činovnike kako marljivo ispisuju dokumente – početak krasopisom, koji se do kraja dopisa pretvara u nečitljivu nit koja krivuda između fleka od mastila. Sadržaj tih dokumenata, baš kao i njihov izgled, osciluje od preciznih spiskova, preko kitnjastih, nušićevski ulagivačkih obraćanja višoj instanci, do nabrzaka ili lenjo nažvrljanih izveštaja o tome kako u varoši nije bilo vanrednih događaja. U krutu formu zvanične prepiske pisari, panduri, molioci, strogi upravnici, inženjeri-zanesenjaci i zabrinuti doktori uspeli su da upakuju svu životnost tadašnjeg Beograda, njegove probleme, mirise, promene. Kompletan sadržaj svih šest tomova pročitao sam redom (kao ludak telefonski imenik, rekao bi Bogdan Tirnanić). Stranice sam gutao užurbano, sa sumnjivim osmehom, kao školarac koji lista pornografiju – očaran onim što gleda i nestrpljiv da nauči nešto još zanimljivije na sledećim stranama.

Priručnik za urbanizaciju orijentalnih varoši

Među dokumentima uvrštenim u ovaj izbor, pored zabeleški o veselim ili morbidnim trivijalnim situacijama, nalazi se i značajna količina podataka o ljudima i događajima koji su suštinski uticali na razvoj Beograda i transformaciju njegovih delova, ulica i načina života u nešto nama prepoznatljivo. Ovo su najvredniji i ujedno za nas najzanimljiviji delovi. Promene se mogu pratiti na više nivoa kroz vreme – od promene jezika, odnosno postepenog zamenjivanja turskih reči novim, nama poznatim ili barem razumljivijim, do beležaka o stvarnim realizacijama tih novih ideja, označenih novim rečima (tramvaj, javna rasveta, popločanje, fotografija i telegraf potiskuju polako nekada tako važne pojmove kao što su sejmen, đumruk, harač). Iz ovih zapisa se može saznati mnogo o načinima rešavanja različitih problema sa kojima su se građani i gradska uprava susretali prilikom izgradnje i održavanja infrastrukturnih sistema, trasiranja i popločavanja ulica, rekonstrukcije gradskih četvrti, uvođenja komunalnog reda. Koliko god nam se neke opisane situacije danas činile smešnim, zapanjujuće je koliko se mnogo toga u stvari i nije promenilo. U tom smislu, pribeležena iskustva pandura i indžilira sa početka XIX veka možemo posmatrati i kao smernice za predupređivanje ili prevazilaženje savremenih izazova u planiranju i upravljanju gradskim prostorom.

Šta sve nismo učili iz istorije

Knjige kao što je ova skreću nam pažnju da smo u školi učili svašta, a da zapravo nismo naučili ništa, odnosno ništa što nam stvarno nešto znači ili što možemo da primenimo. Dokumenti gradske uprave od pre stotinu godina ponekad sadrže i konkretne korisne podatke, ali nam mnogo više govore o duhu vremena i duhu grada, kao i o vrednostima koje su neki raniji Beograđani pokušavali da dostignu ili sačuvaju, a za koje su se nadali da ćemo ih i mi čuvati.   [1] Dubravka Stojanović, Kaldrma i asfalt: Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914. (Beograd: Udruženje za društvenu istoriju, 2009). [2] Nataša Mišković, Bazari i bulevari: Svet života u Beogradu 19. veka (Beograd: Muzej grada Beograda, 2009). Tekst: Goran Petrović.

Tema ovogodišnje Beogradske Internacionalne Nedelje Arhitekture su Prostori javnosti, gde će se posetioci i predavači kroz niz različitih programa baviti sadržajem, značenjem, interaktivnim odnosom sa okolinom i oblikovnim vrednostima koje definišu suštinu urbanih prostora. Centar za arhitekturu Beograd učestvuje na ovogodišnjoj BINI sa tri događaja. U petak 16. maja u prostoru galerije Artget Kulturnog Centra Beograda održana je prezentacija Zašto javni prostor?, predstavljanje Evropske nagrade za urbani javni prostor. Ova nagrada dodeljuje se svake druge godine sa ciljem da se podrže i prepoznaju stvaranje, oporavak i unapređenje javnog prostora, polazeći od činjenice da je stanje javnog prostora jasan pokazatelj građanskog i kolektivnog zdravlja naših gradova. Nagradu dodeljuje Centar za savremenu kulturu Barselone (CCCB). U okviru BINE Evropsku nagradu za urbani javni prostor predstavili su David Bravo Bordas iz CCCB-a i Darko Polić iz CAB-a. Prezentaciju je moderirao Ivan Kucina. Kao deo BINA radionica Milena Zindović iz CAB-a i Katarina Aleksić, nastavnica informatike, održaće radionicu Graditeljke Beograda za decu od 10 do 12 godina. Radionica će biti održana u dva termina: prvi je u četvrtak 29. maja od 10:00 do 11:30, a drugi u petak 30. maja od 10:30 do 12:00 časova, u prostoru Centra za promociju nauke u Knez Mihailovoj 5. Učesnici radionice će u grupama, koristeći jednostavne web alatke, istraživati elemente javnih gradskih prostora i prezentovati svoja saznanja pomoću interaktivnih slika, interkativnih vremenskih osa i interaktivnih dijagrama. U radu i razgovoru sa moderatorkama, deca će se upoznati sa istorijom Beograda i njegovih javnih prostora, značajem arhitekture i urbanizma u razvoju grada i delima žena autora u našoj arhitekturi. Radionica će imati i elemente vršnjačke edukacije jer će deci pomagati njihovi vršnjaci iz OŠ "Branislav Nušić", koji su uspešno uradili slične zadatke radeći na nastavnom projektu Graditeljke Beograda. Svi dečiji radovi nastali kao rezultat ovih radionica biće objavljeni na blogu projekta. U saradnji i na poziv Do.Co.Mo.Mo Srbija, Milena Zindović će zajedno sa Marijom Martinović voditi BINA šetnju Savske obale i ono što ih spaja. U nedelju 1. juna sa početkom u 14 časova kod Beton hale grupa će se ukrcati na brodić i ploviti rekom Savom naizmenično pričajući o  njenim obalama, značajnim ambijentalnim celinama poput Savamale, Savskog amfiteatra i Starog sajmišta i objektima poput SC "25. maj", Beogradskog sajma, BIGZ-a itd.

CAB je predstavio rad o informacionoj platformi Centra za arhitekturu na međunarodnoj konferenciji On Architecture. Konferencija je održana u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu, od 9. do 11. decembra 2013. Rad Gorana Petrovića, pod nazivom Integrated Information System of the Centre for Architecture Belgrade, može se pronaći u zborniku radova publikovanom na CD-u. Rad daje pregled rezultata višegodišnjeg rada na unapređenju komunikacije među arhitektima i o arhitekturi uopšte. U savremenom svetu digitalne komunikacije u realnom vremenu, naš pristup je bio da pokrećemo i promovišemo priče o arhitekturi i gradskom prostoru kroz maksimalnu upotrebu novih medija. Prvi korak ka realizaciji ove ideje je bio osnivanje internet-bloga o urbanom dizajnu 2008. godine. U tom trenutku, ideja da svako može nešto da napiše i objavi celom svetu je bila in, pa smo se i mi priključili digitalnom talasu hiljada blogera. Par godina kasnije, fokus internet komunikacije se pomerio ka društvenim mrežama, kao demokratskijem mediju. Mnogi blogeri su odustali, a mi smo upotrebili Facebook i Twitter i pretvorili našu priču u otvoreni razgovor svih zainteresovanih za arhitekturu i grad. Za ozbiljnu komunikaciju, upotrebili smo i strogu poslovnu mrežu LinkedIn. Danas, uporedo sa aktivnostima na svim pomenutim društvenim mrežama i izdavanjem periodičnog newsletter-a, održavamo Web sajt koji integriše ceo naš sistem. Blog postovi o različitim temama vezanim za arhitekturu i informacije o našem radu se mogu pronaći na adresi www.cab.rs. Naš sledeći korak će biti da omogućimo arhitektima i svim ostalim profesionalno ili emotivno vezanim za grad da pristupe i koriste različite resurse Centra za arhitekturu preko ovog sajta.

Prva međunarodna akademska konferencija Places and Technologies 2014 biće održana 3. i 4. aprila 2014. godine na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, sa ciljem da se istraže i prezentuju naučni radovi, studije i projekti koji se bave unapređenjem prostora gradova korišćenjem visokih tehnologija. Konferenciju partnerski organizuju Arhitektonski fakultet,  UrbanLab Beograd i Filozofski fakultet, a zvanični medijski partner konferencije biće Centar za arhitekturu Beograd. Na konferenciji Places and Technologies 2014 biće predstavljeni radovi iz oblasti urbanog dizajna, urbanističkog planiranja, projektovanja i menadžmenta, industrijskog i arhitektonskog dizajna i tehnologija. Sa društvenih aspekata razmatraće se i istorijska i filozofska komponenta visokih tehnologija, sociologija u gradovima, inovacije, ICT, kao i elementi transporta unapređeni visokih tehnologijama sve do geodezije i kartografije odnosno načina kako visoke tehnologije unapređuju i tu granu (GIS). U fokusu konferencije biće održivost u dizajnu gradova, a govoriće se i o društvenim mrežama i mikroblogovima, upotrebi tehnologija na urbanom moblijaru u gradovima, novim, inovativnim materijalima i High tech i high touch rešenjima. Predviđeno je stotinak učesnika, a svoj dolazak potvrdilo je 30 eksperata iz Evrope koji se bave visokim tehnologijama  na naučnom i stručnom nivou, kao i specijalni gosti iz struke. Učesnici konferencije imaće priliku da čuju izlaganja dr Milice Bajić Brković redovnog profesora, predsednice ISOCARP - Svetske asocijacije planera i  eksperta za prostorno planiranje i održivi razvoj; potom dr Jana Belisa iz Belgije koji je ekspert za najnovije strukture od stakla i predsednik COST projekta; dr Stefana van der Špeka iz Holandije, koji se bavi dizajnom enterijera i temama poput intermodal transferpoints i  human hub;  dr Manfreda Šrenka iz Centralnoevropskog instituta za tehnologiju, Austrija, prostornog planera i eksperta za GIS; i prof. Fila Džonsa iz Velike Britanije, koji je ekspert za energetsku efikasnost  i profesor na univerzitatima u Maleziji, Kini  i Hong Kongu. Pored ključnih predavača na konferenciji će učestvovati i specijalni gosti iz struke poput Žan Luj Frešana iz vodeće francuske dizajnerske kompanije noDesign koja se bavi visokim tehnologijama i angažovana je na projektima francuske Vlade, za Sitroen, Reno itd; dr Marije Todorović, elektroinženjera i redovnog profesora, čije je polje istraživanja održiva energija i zelene zgrade sa korišćenjem solarne energije; dr Andjelke Mihajlov, eksperta za održivi razvoj, naučnice i redovnog profesora na Univerzitetu u Novom Sadu, koja u Ministarstvu za održivi razvoj i prostorno planiranje vodi sekciju zaduženu za Uključenje zapadnog Balkana u evropske tokove na nivou održivosti ; i Radeta Milića, arheologa i predsednika Centra za urbani razvoj koji realizuje inovativne projekte u Beogradu i Srbiji za zaštitu kulturnog nasleđa. Tehnički direktor konferencije je dr Eva Vaništa Lazarević, redovni profesor Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Izborom govornika, gostiju i učesnika konferencije, organizatori teže da omoguće umrežavanje i saradnju između institucija, korporacija i eksperata, formiraju potencijal za buduće bilateralne međunarodne saradnje, otvore aktuelne teme mladim istraživačima i stvore poligon za razmenu znanja. Rok za predaju apstrakta za učešće na konferenciji je 10. decembar, a detaljnije o uslovima možete pročitati na zvaničnom sajtu konferencije.

U sklopu akcije CAB: Žene u arhitekturi, sa Ljiljanom Bakić, arhitektom i ženskom polovinom čuvenog arhitektonskog dua Bakić & Bakić, o arhitekturi, o ženama i o Beogradu razgovarala je Milena Zindović. O ženama u arhitekturi u Srbiji svakako ne možemo razgovarati bez pomena Ljiljane Bakić, autorke koja je, što samostalno, što u saradnji sa svojim mužem Dragoljubom Bakićem, projektovala i realizovala ogroman broj objekata u Beogradu, drugim gradovima Srbije, ali i u inostranstvu.  Danas bračni par Bakić živi u svojoj kući u Višnjičkoj Banji, koju su i projektovali, i raduje se pre svega uspesima svojih unuka u Americi i Poljskoj. Prošle godine, Ljiljana Bakić je objavila knjigu Anatomija B&B arhitekture  - obimno izdanje u kome se osvrće na svoju i Dragoljubovu bogatu karijeru. Za razliku od drugih arhitektonskih izdanja, ova knjiga nije samo monografija dela autorskog tima Bakić & Bakić, već detaljan pregled i analiza svih elemenata koji su uticali na njihove karijere i njihovu arhitekturu. Društveni i ekonomski uslovi u SFRJ, turbulentne godine raspada zemlje, ali i lična iskustva, kontakti i putovanja – su svi uticali na arhitekturu i specifičan autorski izraz Ljiljane i Dragoljuba Bakića. Bogata arhivska građa, prikazana u ovoj publikaciji, obuhvata fotografije i crteže objekata sa detaljnim objašnjenjima ne samo koncepta i ideje, već i svih aspekata realizacije objekata, problema i poteškoća, ali i uspeha koje su doživljavali kao projektanti. Pored toga, knjiga sadrži i objavljene stručne tekstove i članke, lične i profesionalne prepiske, porodične fotografije, svedočenja i sećanja o kolegama, profesorima, mentorima, investitorima. Slika 2: Ljiljana i Dragoljub Bakić na otvaranju hale Pionir U svojoj knjizi, Ljiljana se osvrće i na godine pauziranja svog rada kao arhitekte. Nakon povratka iz Kuvajta, gde je Dragoljub radio za Energoprojekt, a ona za lokalni arhitektonski biro Said Breik & Marwan Kalo Consulting Engineers , Ljiljana je rodila dve ćerke. Tempo rada u Energoprojektu bio je takav da je iziskivao veliko odricanje i duge sate, pa i čitave noći u kancelariji. Česti su bili i službeni putevi na gradilišta u inostranstvu. Shvatila sam da bi naš porodični život bilo nemoguće organizovati kada bih i ja bila, sa svojom arhitekturom, odsutna od kuće, nikad se ne zna koliko. Odlučila sam da se profesionalno angažujem tek kada nam ćerke budu stasale za obdanište. Ljiljana Bakić arhitekturi se vratila radeći uz supruga u preduzeću Energoprojekt – Arhitektura i Urbanizam. Milica Šterić me ja zaposlila jer sam joj se nešto dopala. Inače nije volela da prima žene u Energoprojekt. Bakić je radio neki konkurs i nije imao ko da im pomogne, pa je ona pozvala mene. Dopalo joj se kako to radim pa me je zaposlila u Energoprojektu. Bila je naša voljena direktorka dugo godina. Slika 3: Multifunkcionalna sportska dvorana Pionir Njihovo svakako najpoznatije delo je sportska dvorana Pionir, a uz nju i ledena dvorana Pionir. Ova dva objekta nisu samo omiljene destinacije Beograđana, već i arhitektonske ikone post-modernističkog Beograda 70-tih i 80-tih. Konkurs za idejno rešenje kompleksa i objekta hale Pionir raspisan je 1972. sa rokom od svega 9 dana. U Energoprojektu, Bakićima je poveren ovaj zadatak. Predvideli su da kompleks obuhvata multifunkcionalnu sportsku halu, plivalište i velodrom. Prva faza – multifunkcionalna dvorana, morala je da bude završena i otvorena do juna 1973. i početka Evropskog bokserskog šampionata. Glavni projekat razvijali su paralelno sa izgradnjom objekta, u, kako ga Ljiljana naziva “uraganskom” tempu. Mi nismo imali vremena za lutanje po lavirintu sopstvenih vijuga. Radio je samo naš disidentski  instinkt protiv svake vrste diktature, vladajućih klišea, okamenjenih u neprikosnovenim načelima moderne arhitekture. Poznato pravilo Moderne da forma treba da bude ekspresija volumena i sadržine unutrašnjeg prostora, što je na sportskim objektima uvek bio volumen dvorane, Pionirom nismo sledili. Hteli smo da njegov duh bude apoteoza sporta i igre, dinamičan protagonista urbane scene. Slika 4: Ledena dvorana Pionir Iako je hala Pionir bila predviđena i za hokej, vremenom u tu svrhu nije korišćena, a 1977. je odlučeno da u sklopu kompleksa bude izgrađena posebna dvorana za led. U odnosu na multifunkcionalu halu Pionir, ledena dvorana je jednostavnije i svedenije forme, koja uspostavlja zanimljiv odnos kako sa terenom u nagibu tako i sa postojećom halom. Kao i kada je u pitanju hala Pionir, ledena dvorana svoj uspeh pre svega meri zadoljstvom svojih korisnika. Oba objekta nagrađena su nagradama Salona arhitekture 1974. i 1978. godine. Slika 5: Zavod za rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja u Soko Banji Ljiljana Bakić samostalno je projektovala Zavod za rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja u Soko Banji 1974-1975. Na ovom objektu primenila je sopstevene ideje o psihološkom i sociološkom uticaju i aspektu arhitekture. Vodeći računa o potrebama pacijenata Zavoda, ali i u utičući na njihovo ponašanje tokom boravka u objektu, oblikovala je, i spolja i iznutra, primeren i uspeo objekat. O svom pristupu arhitekturi, Ljiljana kaže: Arhitektura je sociološki fenomen. Nikakve izmotancije sa ovakvim i onakvim detaljima, nego se mora misliti na onoga ko će to da koristi. Bez te note, sociološke i antropoške, ne možeš da budeš arhitekta uopšte. Ako ne setuješ svoj zadatak u određeno mesto, sa određenim stanovništvom, odnosno karakterom stanovništva, ako ne razumeš šta treba da postigneš sa tim objektom – propala je stvar. Slika 6: Naselje Nova Galenika u Zemunu Kreativni tim Bakić&Bakić poznat je i po dva velika stambena naselja u Beogradu: Nova Galenika u Zemunu i Višnjička Banja. Inspirisani brdovitom lokacijom, ali i svojim boravkom u Finskoj, u Višnjičkoj Banji su zamislili naselje gotovo „planinskog“ karaktera, u toplim bojama i sa izraženim kosim krovovima. Najpre su urbanistički projektovali kompleks koji je sadržao i kolektivno i individualno stanovanje i prateće centralne funkcije, školu, dva obdaništa i prateću infrastrukturu. Naselje je izvedeno u dva faze, a drugu fazu stambenih objekata Ljiljana je samostalno projektovala. Slika 7: Kuće u nizu u naselju Višnjička Banja Nažalost, planirani sadržaji nisu nikada izvedeni u potpunosti – ni stanovi, ali ni centralne i prateće funkcije. Po projektu Ljiljane Bakić  1986. izvedeno je jedno od predviđenih obdaništa, a naselje je školu dobilo tek prošle godine.  Centralne funkcije naselja s godinama su popunili su bespravno izgrađeni objekti, koji se ni na koji način ne uklapaju u karakterističnu estetiku i formu stambenih objekata i čitavog kompleksa.  Nikada nije bilo sredstava za takve stvari, ni u socijalizmu. Uvek je bilo u svim naseljima nedovršeno, sve na pola. Samo „nakokaš“ 500, 600, 700, 800 stanova i to je to. A  gde ćeš da kupiš hleb i mleko, gde će dete da ti ide u školu, to je ostavljeno. – kaže danas Ljiljana. Slika 8: Kongresni centar i hotel Šeraton, Harare, Zimbabve Arhitekturu i iskustvo bračnog para Bakić značajno su obeležili i boravci i rad u inostranstvu: u Finskoj, u Kuvajtu, Zimbabveu. I u Srbiji i u inostranstvu dobitnici su velikog broja nagrada i priznanja. Iako su svoja najbolja dela projektovali kao tim, Savez Arhitektata Srbije odlučio je da 1994. godine  Veliku nagradu arhitekture dodeli samo Dragoljubu Bakiću, u potpunosti ignorišući Ljiljanin rad.  Dragoljub se te nagrade odrekao i jednostavno nije hteo da je primi, što bi normalno svaki čovek sa karakterom uradio. Tu godinu su onda naknadno popunili našim imenima. Slika 9: Kongresni centar u Harareu, Zimbabve O ženama u arhitekturi Ljiljana Bakić kaže: Kada sam počela da radim 1962, ženama je bilo vrlo teško. Bilo je puno nipodaštavanja. Po mom misljenju žene u tadasnjim velikim biroima su uvek bile te koje su ideje razvijale, čak iako nisu od početka bila njihove. Nekada početna ideja i nije bila nešto, ali one bi je razvile do uspešnog projekta. Ljiljana ističe Ivanku Raspopović kao primer zapostavljanja žene autora, komentarišući njeno učešće u kreativnom timu sa Ivanom Antićem  - Ta dva muzeja  - ovaj na Ušću i ovaj u Kragujevcu – to je u stvari najbolje što je od njih izašlo. Cela konstelacija muzeja, to je sve Ivankino delo. Za sebe kaže : Moja priča je drugačija jer sam uvek radila sa Bakićem. On se više bavio akvizicijama, pronalazio posao, a ja sam više crtala. Nisam morala sama da se probijam kroz taj svet arhitekture. Slika 10. Konkursno rešenje za novi Akropoljski muzej u Atini Ljiljana se danas ne bavi aktivno projektovanjem, ali se i dalje bavi arhitekturom i gradom. Kroz svoju knjigu ona nam pokazuje mogućnosti jednog idealističnog pristupa arhitekturi, sa verovanjem da se na društvo može uticati dobrom arhitekturom. A danas je najviše brine nedostatak vizije i ideja, te nebriga za našu izgrađenu sredinu.  U suštini, moja jedina tema sada je koliko je Beograd jedan užasan grad, strašno zapušten. To uopšte ne mogu da oprostim. Time se naši arhitekti uopšte ne bave. Njima je samo stalo da dobiju zadatak da negde  „natakare “ nešto, a u suštini kakva je cela slika Beograda nikoga ne interesuje uopšte, a to je u stvari tragedija.  Autor teksta je Milena Zindović. Ilustracije su iz knjige Anatomija B&B arhitekture Ljiljane Bakić.

O istoriji i uspehu Energoprojekta ne može se govoriti bez osvrta na Milicu Šterić, osnivača i dugogodišnju direktorku njegovog arhitektonsko-građevinskog sektora. U sklopu aktuelnog projekta CAB: Žene u arhitekturi, arhitekta Marija Pavlović upoznaje nas sa bogatom karijerom Milice Šterić i njenim značajem za posleratnu arhitekturu u Jugoslaviji. Malo je poznato da je glavni arhitekta Energoprojekta u godinama njegovog razvoja i uzleta, kako su to naveli u monografiji za 60-godišnjicu postojanja, bila žena - Milica Šterić, arhitekta. Još je manje poznato da je ona projektovala neke od prvih elektrana toliko bitnih za razvoj industrije u posleratnim godinama. Naravno da nije bila sama, bila je ravnopravan član inženjerskih timova okupljenih oko zajedničkih zadataka izgradnje tadašnje zemlje, a bio joj je poveren i projekat prve poslovne zgrade Energoprojekta na Zelenom vencu. Slika 1. Prva zgrada Energoprojekta u Brankovoj ulici Rođena 1914.godine u Smederevu, Milica je po završetku gimnazije došla u Beograd na studije arhitekture na Tehničkom Fakultetu. Svoj talenat za crtanje i slikarstvo je preusmerila ka arhitekturi upoznavši se sa profesijom prvo preko zeta Božidara Trifunovića. Arhitekturu je diplomirala 1937. godine i pod uticajem profesora Milana Zlokovića, Bogdana Nestorovića i posebno Aleksandra Deroka, počela da projektuje prvenstveno podražavajući narodni stil.Međutim, Milica Šterić je svoj pravi i zreo pečat arhitekturi dala prateći CIAM-ove ideje i levičarski duh koji joj pak, nije dozvolio da se upusti u socrealistički pravac.Umesto toga, svoju ulogu u izgradnji novog, socijalističkog društva, originalnog samoupravnog socijalizma, počela je već u prvim godinama obnove radeći na projektima izgradnje zemlje. Stavljajući svoju karijeru u pogon za opšte dobro, 1947. se zapošljava u preduzeću Elektroistok, koga će naslediti Energoprojekt i u narednoj deceniji posvećuje se industrijskoj i infrastrukturnoj arhitekturi i izgradnji i projektuje elektrane. Slika 2. Posleratna izgradnja termoelektrane Mali Kostolac Već u prvim godinama posle Drugog svetskog rata donele su se odluke o osnivanju energetskih preduzeća opštedržavnog značaja i time otvorio put ka izgradnji elektrana širom Jugoslavije bez kojih ne bi bio moguć industrijski razvoj zemlje. Odmah nakon oslobođenja počelo se sa planiranjem novih energetskih kapaciteta. Kako su Nemci ostavili za sobom nedovršenu termoelektranu u Kostolcu, donosi se odluka da se stara termoelektrana u Beogradu sanira i prenese u Kostolac. Tako je već 1948.godine nastao Mali Kostolac, a građevinski projekat je uradila Milica Šterić. Zatim su usledile i druge, a naročito sa osnivanjem Hidro-Termo Elektroprojekta 1951, kasnijeg Energoprojekta. Najstarija i danas aktivna termoelektrana Kolubara A u Velikim Crljenima, pored istoimenog kopa, izgrađena je 1956.godine kao najveći srpski energetski kapacitet, a projekat potpisuju Milica Šterić i Božidar Petrović. Istih godina Milica je projektovala još i termoelektrane Kakanj u BiH, jugoistočno od Zenice i Velenje u Sloveniji, kao i nedovršenu termoelektranu Lukavac u BiH, blizu Tuzle. Godine 1957. odlazi u Holandiju zahvaljujući polugodišnjoj stipendiji holandske vlade, radi u birou Van den Bruka (Van den Broek) i Bakeme (Bakema) i usavršava svoj arhitektonski izraz na iskustvima Bauhausa. Čista strukturalna forma i kombinovanje čelika i staklene fasade ostaće trajan element njenog dela vidljiv na objektima poput poslovne zgrade u ulici Carice Milice 2 iz 1957, kao i zgrade Socijalnog osiguranja u Smederevu zajedno sa B.Petrovićem iz 1958. Slika 3. Poslovna zgrada u ulici Carice Milice Zgrada u ulici Carice Milice 2 je pod zaštitom jer predstavlja lep primer moderne, naglašene horizontalnosti trakastim prozorima i potpuno svedene fasade koja prati logiku oblikovanja iznutra ka spolja. Funkcionalno ova zgrada i danas služi kao poslovni prostor Javnom preduzeću Elektroprivreda Srbije. Bez obzira na spratnost objekta, arhitekta Šterić je iskoristila sve prednosti ove lokacije da zgradu sasvim otvori i omogući pogled na grad. Njen zakošeni ugao prema uglu sa Brankovom ulicom otvoren je ka Savskom amfiteatru. Skeletni sklop u dvotraktnoj organizaciji proteže se niz ulicu do njenog ugla i zatim zaseca pod tupim uglom u pravcu Brankove gde će Šterić tri godine kasnije projektovati nagrađivanu zgradu Energoprojekta, čime će i urbanistički oblikovati ovaj ugao. Prva poslovna zgrada Energoprojekta je izgrađena 1960. godine i predstavlja najuspešnije izveden projekat Milice Šterić za koji je dobila Sedmojulsku nagradu 1961. godine i koja takođe uživa zaštitu. Ova zgrada danas je nažalost skoro napuštena, jer se od njene revitalizacije i adaptacije za sada odustalo zbog finansijskih i konstruktivnih problema. Stoji, potpuno oljuštena, samo u skeletu i čeka da joj se povrati lice i život. Slika 4. Poslovna zgrada u Brankovoj ulici Nedaleko od ove uspešne zgrade, ali ne manje značajna, stoji još jedna poslovna zgrada koju je Šterić projektovala - na uglu Brankove 25 pred samim mostom, danas sedište Agencije za privredne registre. Tih godina Šterić je projektovala i stambenu zgradu u ulici Alekse Nenadovića u Beogradu , i nastavila u okviru Energoprojekta da radi na stambenim projektima za Smederevo 1965, zatim čitav kompleks 1975-1985, zatim u Boru, Bijeljini, Kladovu, Herceg Novom. U rodnom Smederevu projektuje nekoliko zgrada javne namene – Robnu kuću 1971. godine zajedno sa Aleksandrom Kekovićem, Dečju ustanovu 1978-80. i Dom kulture1978-90. Slika 5. Centar za kulturu u Smederevu Kao glavni arhitekta i kasnije direktor sektora za arhitekturu i urbanizam u Energoprojektu u vreme građenja njegove međunarodne reputacije , Milica Šterić je učestvovala na mnogim međunarodnim konkursima i radila na projektima kao što su kompleks ministarskih zgrada u Kanou u Nigeriji zajedno sa Z.Bojovićem 1970-72, zatim beduinsko naselje u Kuvajtu sa 5.000 kuća sa D.Bakićem i Z.Jovanovićem 1971-74, Vojno naselje Čimpata u Zambiji 1970. i druga. Povodom izložbe Muzeja savremene umetnosti Beograd  Tri tačke oslonca: Zoran Bojović, arhitekta Zoran Bojović se u razgovoru sa kustosima izložbe Andrejom Dolinkom, Katarinom Krstić i Dubravkom Sekulić priseća svoje saradnje sa Milicom Šterić: Milica Šterić bila je stvarno veliki čovek i arhitekta. Bila je puna energije, strašno ambiciozna i sugestivna. Umela je da vas opčini, uvede u posao, usmerava. Radili smo zajedno. Iako sam još uvek bio početnik, ona mi je dala odrešene ruke. Ona je bila motor inspiracije. Odigrala je veliku ulogu u proboju arhitekture u Energoprojektu. Čak je i osnovala AG, Arhitektonsko-građevinski sektor. Zahvaljujući njoj se desio veliki nastup u inostranstvu, ona je to stimulisala. Za nju je arhitektura bila posebna. Čak je jednom, kada su je pitali šta je arhitektura, izjavila: Drugovi, arhitektura, to vam je avangarda. Tako se i ponašala. Bila je neponovljiva, posle nje više nije bilo takvih direktora. Slika 6. Kompleks ministarskih zgrada u Kanou u Nigeriji sa Z. Bojovićem U istom intervju Zoran Bojović iznosi i simpatičnu anegdotu sa njihovo zajedničkog rada na projektu za kompleks ministarskih zgrada u Kanou u Nigeriji: Kada smo završili projekat ministarstva države Kano, napravili smo malu izložbu u guvernerovoj palati, s namerom da mu prikažemo projekat. Dok smo pripremali izložbu, koja je bila na ozalidu koji smo lepili na zidove, Madam je bila strašno uzbuđena. Nije znala engleski i napamet je naučila tekst kojim je trebalo da objasni projekat guverneru. Išla je od jednog do drugog crteža i preslišavala se naglas. A tu se muvao neki policajac. U jednom trenutku, kad smo sve zalepili, Madam kaže: Pa, dobro, gde je taj guverner? Da li će se on već jednom pojaviti? A onaj policajac kaže: Ja sam guverner. Projekat je prihvaćen. Ona zgranuta: Pa nisam stigla ništa da kažem! On: Sve ste rekli, Madam. Slika 7. Konkursno rešenje za Slaviju sa D. Jovanovićem i M. Milovanovićem Od domaćih konkursa, možda je interesantan njen koautorski rad sa Draganom Jovanovićem i Momčilom Milovanovićem na konkursu za arhitektonsko-urbanističko rešenje Trga Slavija iz 1978.godine. Još jedno od njenih dela jeste i toplana Novi Beograd iz 1965, oštećena u NATO bombardovanju 1999. Milica Šterić dobitnila je i SAS-ovu Veliku nagradu arhitekture 1984.godine, a takođe je jedina žena kojoj je SAS posvetio specijalnu publikaciju 1991. godine. Umrla je 1998. na Božić u Beogradu. Zahvaljujemo se Dubravki Sekulić na ustupljenom materijalu iz intervjua Sve je to arhitektura! koji su u sklopu izložbe Tri tačke oslonca: Zoran Bojović pripremili Andrej Dolinka, Katarina Krstić i Dubravka Sekulić. Istoimena knjiga, sa celokupnim intervjuom, izaćiće krajem godine. Autor teksta, Marija Maša Pavlović, diplomirala je arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Na Fakultetu Političkih Nauka upisuje Master, a zatim i doktorske studije kulture i medija, gde svoju naklonost ka razumevanju društvenih i političkih ideja i kretanja povezuje sa arhitekturom i razvojem grada. Sa druge strane, praktičnost u pristupu i realnost naše graditeljske sredine ju je vodila kroz projektovanje, preko investitorskog graditeljstva, do surovih cifara stranih investitora. Putujući kroz društvenu realnost Srbije i Beograda, okušala se i u medijskim vodama radeći u odnosima s javnošću najvećeg preduzeća u zemlji, ali i učeći o planiranju energetskih sistema i njihovom upravljanju. Arhitektura bez zvuka i bez muzike za nju nije arhitektura.

Oktobarski salon sa tradicijom dugom četiri decenije, predstavlja referentnu tačku srpske kulture. To je reprezentativna smotra stvaralaca u oblasti vizuelnih umetnosti i velika autorska izložba čiji su selektori i kustosi stručnjaci u ovoj oblasti. Tokom svoje istorije menjao je koncepciju i oblike organizovanja, ali je ostao snažan izazov kreativnoj svesti. Salon predstavlja značajan segment u proučavanju moderne srpske umetnosti druge polovine 20. veka. Nekoliko godina unazad dobio je i međunarodni karakter – što je doprinelo da domaća scena oživi, mogućnošću zajedničkog izlaganja i neposrednog upoređivanja sa međunarodnim umetničkim tokovima i produkcijom. Ovogodišnji Salon, pod nazivom  ГУД ЛАЈФ / GOOD LIFE, održava se pod pokroviteljstvom Grada Beograda u jednoj od najlepših ali i najzapuštenijih reprezentativnih istorijskih objekata u Beogradu - zgradi Beogradske zadruge (bivšeg Geodetskog zavoda). Istorija ove zgrade – izgrađene početkom XX veka za berzanske i bankarske poslove Beogradske zadruge, a danas prepuštene postepenom propadanju – predstavlja istoriju dvadesetovekovne Srbije u malom. Neispričana priča o ovoj zgradi polazišna je tačka za reflektovanje društvenih procesa, ambicija, obećanja i zabluda, koji su karakterisali ovdašnji “slučaj” pokušaja, napretka, zastoja i sloma društvene modernizacije.Takav fizički okvir predstavlja intrigantan kontekst za umetničke intervencije i za stvaranje jednog specifičnog prostornog i konceptualnog iskustva, suprotstavljenog poražavajućim i ponižavajućim efektima savremene društvene, političke i ekonomske krize. Ova inspirativna lokacija neće biti tretirana kao prosti „galerijski prostor“, niti će biti na bilo koji način renovirana kako bi „ugostila” izložbu, već će biti iskorišćena kao prostor ad hoc transformacije, gde će radovi biti „implantirani“ u njeno trenutno stanje i njen postojeći istorijski narativ i arhitekturu. Projekat će nastojati da uspostavi odnose između poimanja prostora (fizičkog i društvenog) kao zatečenog i statičnog stanja, i mesta kao privremenog, promenljivog i zavisnog od društvenih procesa. Kustosi ovogodišnjeg Salona, Branislav Dimitrijević i Mika Hannula, okupili su oko četrdeset učesnika iz Finske, Nemačke, Švedske, Slovačke, Turske, Bugarske, Hrvatske, Estonije, Holandije, Velike Britanije i Srbije. U žiži interesovanja kustosa i umetnika je odnos između prostorne i društvene imaginacije, mogućnost transformacije prostora u mesto, ali i refleksivne naracije u aktivno fizičko prisustvo.  Arhitektonska datost zgrade Geozavoda i narativi koji sačinjavaju njenu istoriju predstavljaju početne tačke za refleksije na temu društvenih vizija, obećanjâ i obmana, prevashodno tipičnih za lokalnu „verziju” pokušaja, postepenog napretka i konačnog zastoja na putu modernizacije društva. Doba modernosti karakterisala je sposobnost da se stvori vizija budućnosti, koja se danas uglavnom odbacuje sa relativizujućih stanovišta skeptizicma i ironije. Ipak, osnovna premisa modernosti, koja se se u suštini svodi na „dobar život za sve”, ostaje nesvodljivo mesto na kome se mogu spojiti želje pojedinca i društvena imaginacija u procesu kontinuiranog kruženja. Izložba će biti otvorena u subotu, 22.9.2012. i trajaće do 4.11.2012. godine, u zgradi bivšeg Geodetskog zavoda, Karađorđeva 48, Beograd.

Prošle nedelje u Beogradu održana je četvrta po redu BLOK konferencija, u organizaciji kompanije Projmetal iz Beograda. U prijatnom ambijentu Hotela Zira, u tri konferencijske sale, tokom dva dana konferencije smenjivali su se predavači iz zemlje i sveta sa kojima smo prošli kroz zanimljiva pitanja i teme kao što su vertikalni grad, arhitektonski konkursi kao deo prakse i arhitektura kao forma političkog aktivizma.  Ova konferencija je bila odlična platforma za razmenu ideja i znanja, prilika za susrete sa novim i starim poznanicima i diskusiju sa kolegama, kako tokom formalnog dela konferencije kroz diskusije i panele, tako i tokom neformalnih pauza kada se predavači i publika, gosti i domaćini, druže uz kafu ili ručak. Prvi dan bio je tematski posvećen visokim objektima. Počelo je predavanjem Marka Hemela (Mark Hemel) , suosnivača i direktora holandskog studija Information Based Architecture (IBA), čiji je svakako najznačajniji projekat Canton TV kula u kineskom gradu Guangzhou.  Jednostavnost forme ovog projekta i kompleksnost njegovog konstruktivnog sistema i programskog rešenja,  ilustruju Hemelovu teoriju da je neophodno da arhitektura i njene forme budu rezultat integracije različitih aspekata dizajna i planiranja, kako bi i njihov efekat na globalnu kulturu bio značajniji. Vinka Dubeldam (Winka Dubbeldam) predstavila je radove svog studija Archi-Tectonics koji od 1994. radi na istraživanju i praktičnoj primeni energetski-efikasnih, optimalnih i održivih arhitektonskih rešenja.  Prvo kroz niz stambenih projekata, a potom i kroz nerealizovane aktuelne projekte, Dubeldam je prikazala mogućnosti kompleksnih geometrija koje primenjuje u svojoj praksi i ilustrovala kompleksnu vezu izmedju funkcije i forme, značenja i geometrije koja odlikuje njeni objekti. Tokom prezentacije sistema staklenih fasada za visoke objekte firme Guardian, predstavnik ove američke kompanije, gospodin Vladimir Lazić, naveo je primere projekata iz regiona, iz Sofije, Bukurešta i Prištine, gde su se i u sadašnjim kriznim uslovima našla sredstva za izgradnju visokih objekata.  On je postavio i pitanje kada će biti izgrađena Beogradska kula. Na ovo pitanje gosti su pokušali da daju odgovor na završnoj diskusiji prvoga dana. O pitanju potencijala Beograda za izgradnju visokih objekata govorila je direktorka Urbanističkog Zavoda Beograda Žaklina Gligorijević, koja je prikazala “Studiju Visokih objekata Beograda” . Ovu studiju Zavod je načinio nakon što se u Beogradu u periodu od 2006-2008. na inicijativu privatnih investitora pojavilo nekoliko predloga za izgradnju visokih objekata, kako bi se definisali urbanistički parametri i kriterijumi i omogućila evaluacija potencijala različitih lokacija u gradu i na Novom Beogradu za potrebe ove vrste projekata.  Za lokacije poput Hotela Jugoslavija, bloka 26 na Novom Beogradu, Marine Dorćol i Saveznog MUPa u ulici Kneza Miloša, kroz ubedljive fotomontaže prikazan je i  prostorni efekat tih inicijativa. Ove prezentacije bile su uvod u diskusiju “Vertikala Beograda” u kojoj su učestovali Vinka Dubeldam, Mark Hemel, prof. Ružica Božović-Stamenović, Žaklina Gligorijević i gradski arhitekta Dejan Vasović.  Na ovom zanimljivom panelu izneto je nekoliko zanimljivih činjenica i mišljenja. Gradski arhitekta ocenio je dosadašnja iskustva Beograda sa visokim objektima kao negativna, misleći pre svega na poteškoće prilikom održavanja stambenih kula, al i nedostatak parking prostora kada je reč o kulama sa poslovnom namenom. Gosti iz inostranstva upozorili su pre svega na potrebu definisanja  jasne vizije budućeg razvoja Beograda pre donošenja urbanističkih pravila, regulacija i ograničenja.  Iako je zaključeno da Beograd ima potencijala da u budućnosti  izgradi ikonične visoke objekte,  postavlja se pitanje motivacije za takav korak. Različiti evropski gradovi  imaju različite stavove prema ovom pitanju, a beogradskoj gradskoj upravi, planerima i arhitektama ostaje da prvo definišu kakav to grad Beograd treba da postane, a tek onda da li su izuzetno visoki objekti deo tog identiteta. Diskursu o vertikalnom gradu pripada i jedan od predavača koji se zbog tehničkih problema pojavio drugog dana konferencije. U pitanju je Dejvid Fišer (David Fisher), firentinski arhitekta, koji je publici predstavio svoj koncept Dinamične arhitekture. Po njegovom mišljenju Dizajn je rezultat Tehnologije a arhitektura danas ne koristi dovoljno njena dostignuća. Rezultat njegovih promišljanja su projekti za visoke stambene objekte čiji se spratovi rotiraju 360 stepeni . Ovi objekti primenjuju iskustva i iz različitih grana industrije i industrijskog dizajna,  kako bi se dobilo tehnički i funkcionalno optimalno i energetski efikasno rešenje.  Ovi objekti koje, prema rečima arhitekte, oblikuje vreme, deluju nestvarno i futuristički u siluetama Pariza, Londona, Dubajija, Menhetna. Fišer je najavio početak izgradnje prvog ovakvog objekta na lokaciji koju nije želeo da otkrije, a neki će se setiti da se nedavno takav predlog pojavio i za Novi Beograd. Usledila su dva zanimljiva predavanja koje povezuje odnos prema arhitekturi kao političkom sredstvu. Veronika Valk (Veronica Valk) iz Estonije predstavila je koncept Kompaktnog grada (Compact City) kroz svoje 13-ogodišnje iskustvo i praksu u Talinu u okviru studija Zizi&Yoyo. Njen najveći projekat svakako je revitalizacije priobalja u Talinu koje je, pošto je 50 godina bilo vojna zona, ponovo dostupno građanima. Njen angažman izlazi van okvira arhitekture i prelazi u aktivizam, po ugledu na Njujorški model revitalizacuje High-line, kroz formiranje nevladinih organizacija za zaštitu postojećih struktura ili organizovanje festivala koji građane Talina ponovo dovode u njegovo priobalje. Kritikujući gradske vlasti Talina, Valk je naglasila da održivi razvoj, osim energetski efikasnih objekata, znači i revitalizaciju i „reciklažu“ već postojećih gradskih struktura.  Ona je navela primer stare sovjetske sportsko-muzicke dvorane u Talinu koja se sa svojih 35000m2 danas koristi kao policijski i vojni poligon, dok je na susednoj parceli gradska vlast organizovala arhitektonski konkurs za svoju novu upravnu zgradu sličnog kapaciteta. Valk je podvukla sličnosti između Beograda i Talina, a to su pre svega nestabilna politička situacija koja otežava napredak projekata i inicijativa, kao i veliki broj napuštenih i zapuštenih prostora kojima je potreba revitalizacija i prenamena. Na završnom predavanju konferencije, španski arhitekta Alehandro Zaera-Polo (Alejandro Zaera-Polo) izlagao je svoje istraživanje na temu Omotača (Envelopes). Definišući omotač kao kompleksan i politički značajan element objekta, Zaera-Polo kroz niz primera iz svoje prakse ilustruje mogućnosti njegove manipulacije i transformacije. Za njega omotač više nije samo fasada već i tehnološko, političko i ekološko sredstvo koje u svojoj višeznačnosti postaje osnovni arhitektonski element njegovih objekata. Ovim inspirativnim predavanjima i najavom novog susreta za sledeću godinu zaključena je konferencija BLOK 2012. U sledeća dva dana posetioci konferencije, ali is vi zainteresovani građani Beograda, mogli su da besplatno posete Filmski maraton arhitektonskih filmova koji  je organizovan u saradnji sa Jugoslovenskom Kinotekom. Foto:  Rade Kovač

Četvrta međunarodna Konferencija BLOK 2012 počinje u četvrtak, 10. maja  u ZIRA Centru, a od ove godine po prvi put svoju ponudu dopunjuje Filmskim maratonom koji će se tokom vikenda, 12. i 13. maja održati u Jugoslovenskoj Kinoteci.  Na filmskom maratonu posvećenom žanru filmske arhitekture sa nezvaničnim sloganom "Režiranje života", biće prikazani kultni filmovi poput Metropolisa, Alphaville, Blade Runner i savremeni hitovi kao što su 12 majmuna, Gattaca, Kocka. Ulaz za sve posetioce je besplatan.