U okviru seminara Iskustva iz prakse u implementaciji Zakona o uređenju prostora i izgradnji, koji se u organizaciji Ministarstva uređenja prostora i zaštite životne sredine Crne Gore i kancelarije UNDP u Crnoj Gori održava u Baru od 9. do 11. decembra 2009. godine, predstavljen je Priručnik za urbani dizajn. Primerci priručnika uručeni su učesnicima seminara.

U kulturnom dodatku lista Politika od 25.4. ove godine objavljen je intervju sa arhitektom Miodragom Mitrašinovićem, šefom katedre za urbani i transdisciplinarni dizajn Parsons škole za dizajn u Njujorku. Profesor Mitrašinović je govorio o savremenim gradovima i sopstvenim istraživanjima, koja je objavio u dve knjige: Totalni pejsaž, tematski parkovi, javni prostor i Putovanje, prostor, arhitektura. Navodimo neke posebno interesantne stavove iz intervjua: (...) savremene gradove je nemoguće planirati u konvencionalnom smislu. Beograd je odličan primer da je to tako, ali i većina savremenih gradova širom sveta. Urbanisti danas koriste znanja i praktične odrednice koji su bile primereni vremenu pre 20, 30, a možda i 50 godina. Danas više od tri milijarde ljudi živi u oko 400 gradskih regiona širom sveta. Veštački horizont sve moćnije određuje ljudsko iskustvo, a kriza životne sredine je istorijskih razmera. Planiranje u tradicionalnom smislu više nije moguće. Savremena arhitektura je, s druge strane, ograničena na domen zgrade, iako mnogi arhitekti imaju iluziju da to nije tako. Savremene gradove je nemoguće planirati kao jedinstvene homogene celine, ali se mogu osmisliti kao mreža mnogobrojnih, relativno autonomno povezanih slika i celina. Razmera u kojoj se danas može intervenisati nije razmera arhitekture i urbanog planiranja, već dizajna. Urbani dizajn povezuje pokidano gradsko tkivo. Jedino dizajnom može da se izbegne ova zamka i gradovi učine humanijim. Prostori javne namene su u procesu agresivnog prisvajanja i privatizacije. To nije čudno, jer država nema sredstava da javne prostore održava, nema interesa da ih planira jer više ne može da ih kontroliše i prepušta ih privatnim investitorima na brigu kroz različite mehanizme, od kojih je jedan javno-privatno partnerstvo. Njujork je, recimo, u tom procesu već decenijama i taj sistem nije odraz nekakve privremene krize. (...) arhitektonske zvezde predstavljaju simbol poverenja koje naturalizuje nove forme potrošnje. Drugo, još važnije: američko iskustvo pokazuje da se samo komercijalne urbane lokacije privatizuju. Veći deo gradske teritorije ne samo da neće biti nikada privatizovan, nego će grad imati sve manje sredstava da ih održava jer će trošiti sve više i više sredstava da bi održao iluziju partnerstva u centru. Zašto mi se čini da je proces samoorganizacije građana jedna od realnih mogućnosti u narednim decenijama. Više o radu Miodraga Mitrašinovića možete pronaći na adresi www.thetotallandscape.net.

Inženjerska komora Srbije - Matična sekcija urbanista organizuje predstavljanje Priručnika za urbani dizajn u petak, 10. aprila 2009. godine, u Čačku, Zelena sala Elektrodistribucije Čacak, Krenov prolaz bb, V sprat, sa početkom u 14:00 časova.

Inženjerska komora Srbije - Matična sekcija urbanista organizuje predstavljanje Priručnika za urbani dizajn u ponedeljak, 06. aprila 2009. godine, u Novom Sadu, u zgradi "Voda Vojvodine", Bulevar Mihajla Pupina 25, IV sprat, sa početkom u 13:00 časova. Dodatne informacije i prijavljivanje preko sajta Inzenjerske komore Srbije.

Inženjerska komora Srbije - Matična sekcija urbanista organizuje predstavljanje Priručnika za urbani dizajn u petak, 03. aprila 2009. godine, u Kraljevu, Velika sala Regionalne privredne komore, Omladinska 2, II sprat, sa početkom u 14:30 časova. Dodatne informacije i prijavljivanje preko sajta Inzenjerske komore Srbije.

Skrećemo pažnju na novu, sasvim izuzetnu knjigu, upravo izašlu iz štampe: Aleksandra Stupar. Grad globalizacije – izazovi, transformacije, simboli. Beograd: Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu i Orion Art, 2009. U ovoj sveobuhvatnoj studiji autorka izuzetno ubedljivo navodi i analizira uticaje procesa globalizacije na razvoj i različite pravce transformacije gradova i gradskih prostora danas, posebno naglašavajući umreženost (i globalnu međuzavisnost) na različitim nivoima. Upućujući nas na veliki broj autora i izvora o svakom od istraživanih aspekata, autorka ipak jasno ostaje u izvesnoj meri rezervisana, skrećući na taj način pažljivom čitaocu pažnju na globalnu neizvesnost i ne sasvim sigurno srećno ishodište savremenih trendova. Navodimo, skoro nasumično, nekoliko rečenica iz različitih delova knjige, isključivo u nameri da zaintrigiramo buduće čitaoce: (...) globalizacija se može shvatiti kao proces proširivanja, produbljavanja i ubrzavanja globalne međupovezanosti koja posledično dovodi do prostorno-vremenske kompresije i delovanja na daljinu. Mogućnost izbora i ubrzan ritam događanja formiraju nove društvene obrasce koji polako postaju univerzalni. Globalizacija sveta svakako nosi predznak ’urbanog’ stila života, čije se osnovne karakteristike šire i van gradskih teritorija. Prostor više ne predstavlja prepreku, a novi sistemi vrednosti osvajaju svet brzinom elektronskih impulsa. Gradski prostor i njegova fizička dimenzija, bez obzira na haotičnost današnjice koju verno prenose i oslikavaju, za sada su jedini opipljivi oslonac – sklonište od nepoznatog i često zastrašujućeg sveta potisnute iracionalnosti. Njegova uloga i simbolika i dalje nose pečat milenijumskog trajanja, ali garant opstanka, ako i uvek, predstavlja neprestano prilagođavanje. Paradoksalno, (...) postajemo zarobljenici sopstvenih sećanja, koja nam omogućavaju da grad doživljavamo ne samo kao prostor za život i manifestaciju različitih vidova moći, već i kao kaleidoskop imaginacija koje se aktiviraju na svakom koraku, dozivajući našu prošlost, izazivajući sadašnjost, preispitujući budućnost. Tajnu istinske prirode globalizacije takođe možemo pročitati iz tradicionalne simbolike po kojoj globus, kao slika sveta (tj. celine), predstavlja večnost, samodovoljnost, univerzalnu vlast i totalnu dominaciju. Boreći se sa umnoženim strepnjama koje ni najsavremenije tehnologije ne mogu sprečiti, mi iznova uspostavljamo luk arhetipskih sećanja i susrećemo se sa novim izazovima. Svet je i dalje pun misterija.

U okviru programa Permanentnog usavršavanja članova Inženjerske komore Srbije, u četvrtak, 19. marta tekuće godine, od 16:30, u Beogradu, u zgradi Saveza inženjera i tehničara Srbije, Kneza Miloša 9, III sprat, održaćemo predavanje na temu: Primena Priručnika za urbani dizajn u praksi Priručnik za urbani dizajn, kroz skup uputstava, smernica, pravila i primera, promoviše održivi urbani razvoj sa ciljem stvaranja kvalitetno oblikovanih javnih prostora. Predavanje obuhvata prikaz ove publikacije i razgovor o mogućnostima i načinima primene Priručnika u praksi. Predavači: Goran Petrović, dipl. inž. arh. i Darko Polić, dipl. inž. arh. Prijavljivanje za prisustvovanje predavanju se vrši preko sajta Inženjerske komore Srbije.

U broju 47 časopisa DaNS objavljen je tekst Vladimira A. Milića o razumevanju predmeta i samog pojma urbanog dizajna. Navodimo odlomke: [1]

Posledice konfuzne percepcije urbanog dizajna dobrim delom su zasluga njegove arhitektonske ili, bolje, arhitektonične prirode. Zaista nije lako ubediti u suprotno većinu onih koji veruju da urbani dizajn nije osobita, autonomna osobina i delatnost, nego je samo sinonim za arhitektonsko projektovanje u „gradskim“ razmerama, dakle pored kuća ima tu i ulica, trgova, parkova i tako… sve to se isprojektuje. I sve je to arhitektonsko istrajavanje na ovakvom razumevanju i, shodno tome, upražnjavanje urbanog dizajna u gradovima i naseljima, ne odstupa bitno od prethodno pomenutu „proste“ definicije urbanog dizajna. A ako je to tako, onda je urbani dizajn jedno utopijsko, uređivačko i normativno oruđe, koje grad tretira kao građevinu. Poistovetiti, pa čak i svesti svemirski komplikovan fenomen grada na fizičku suštinu građevine, a time i društvenu i kulturnu suštinu urbane zajednice redukovati na artefakt, poput skupa ili sklopa zgrada i neizgrađenih prostora, intencija je opasna za grad i građane.
Iz utopijske prirode urbanog dizajna, koja se lako može pratiti kroz njegovu istoriju (istovremeno i kroz istoriju gradova i istoriju ideja o gradovima!), proističe nekoliko neugodnih predrasuda:
1. Urbani dizajn je prioritetno umetnički kreativna disciplina (…)
2. Urbani dizajn determiniše urbanu formu (…)
3. Developerima je neophodan urbani dizajn. (…) Developeri, ništa manje nego gradska zajednica sklona da brani i upražnjava pravo da bira formu, karakter i kvalitet prostora koji gradi i koristi za svoje pare, potrebe, interese prema sopstvenom sistemu vrednosti
4. Urbani dizajn usmerava ponašanje korisnika prostora (…)
5. Urbani dizajn treba da prati sopstvene savremene trendove.

[1] Vladimir A. Milić, "Odnegovane predrasude i zapušteni aspekti urbanog dizajna", DaNS 47 (septembar 2004) p. 18.

U spomen na nedavno preminulog Bogdana Tirnanića, najpoznatijeg hroničara života u Beogradu, navodimo odlomke iz njegovog teksta o Karađorđevoj ulici. Radi se, zapravo, o svojevrsnom programu urbane obnove, kome se ni danas nema šta zameriti. [1] Jedna od najvećih lagarija koju ste ikada čuli jeste ona o tome kako će kad na vrbi rodi grožđe Beograd izaći na obale svojih reka. Kao što je poznato, taj je projekat opet odložen za malo sutra i sva je prilika da ni ova generacija neće doživeti ostvarenje utopije „Beograd, rečni grad“. Mišljenja smo da je to sjajno. Jer, istini na volju, koj će moj Beograd na rekama. (...) Ali... Samo krajnje nerazuman odnos prema gradu (čitaj: mržnja) ne vidi da je Karađprđeva ulica, sada samo dno Beograda, njegova rugoba pred licem sveta, podzemlje i deveti krug istovremeno i njegova potencijalno najlepša avenija, jer se u njoj, i oko nje, nalazi bar desetak epohalnih građevina i bar još par tuceta dokaza da je ovaj kraj možda jedini singidunumski kvart kojim se Beograd uključuje u graditeljske tradicije evropskih gradova i njihove arhitekture. Treba li boljeg dokaza za to od zgrade „Zanatske zadruge“. Ipak, pomenimo još i hotel „Bristol“ i čitav blok oko njega, podnožje mosta iz Brankove ulice, te, na drugoj strani, zgrade od broja 41 na savskom pristaništu do onih na uglovima Zagrebačke i Kameničke ulice, gde je, u jednoj od kupola, svojevremeno stanovao slikar Ljuba Popović, i dalje, niz čvrstih, lepih građevina u tim i drugim poprečnim ulicama prema Gavrila Principa. Da i ne govorimo o stepenicama koje Karađorđevu povezuju sa Kalemegdanom i Pariskom ulicom, i preko Kosmajske sa Kosančićevim vencem, glavnim istorijskim jezgrima grada, takođe prepuštenim neumitnom propadanju. Ovim, naravno, ne otkrivamo arhitektonsku Ameriku, niti naš apel predstavlja nešto apsolutno novo (...). Ali, pošto smo mi protiv (...) svakog radikalnog preuređenja rušenjem i malourbanističkom kozmetikom novodobijenih poljana, smatramo da ništa ne stoji na putu da se već sada, odmah, pristupi revitalizaciji ovog dragocenog gradskog jezgra. (...) Projekt pravog preuređivanja ove, kao i svake druge ulice, ne zahteva u prvom trenutku neke radikalnije zahvate u postojeći gradski život i njegove uslovnosti. Nikakva pešačka zona. Nikakve oaze rekreacije. Naprotiv. Treba poći obrnutim redom. Na primer, učiniti hotel „Bristol“ ugostiteljskim uzorom. Ili povećati do nerazumne granice gradske takse na prodajni prostor za kuglagere, štavljene kože, vasionske brodove u neispravnom stanju, staro gvožđe, linoleume, eksplozive i otrove, prljavu vodu i sve što se u ovom trenutku inače prodaje u Karađorđevoj ulici, a smanjiti namete i garantovati potrebnu policijsku zaštitu za sve delatnosti iz tzv. male privrede. Terati prostitutke na stalne lekarske preglede i posete frizeru. Zatim, omogućiti realizaciju projekta grupe mladih pozorišnih radnika (...) koji žele da preurede jedan od magacina na savskoj obali, kako se to inače radi u Njujorku i drugde, gde istrošeni industrijski i privredni objekti služe sve više kulturnim sadržajima. Isto tako, podržati staru inicijativu da se jednom od beogradskih umetničkih fakulteta ustupi zgrada „Zanatske zadruge“. Usloviti finansiranje BITEF-a i sličnih manifestacija njihovom obavezom da se sve priredbe koje zahtevaju posebne ambijente održavaju u prostorijama oko ove ulice. Podržavati preseljenje grafičke industrije, njenih malih i srednjih kapaciteta zapravo, u taj deo grada, otvoriti knjižare u ulici Kraljevića Marka. Vršiti stalnu turističku propagandu tramvajske linije broj „dva“ koja prolazi kroz Karađorđevu ulicu i koja je, poznato je, jedan od najlepših beogradskih malih mitova za svakodnevnu upotrebu i lično sećanje. (...) Obnoviti prostor ispod mosta (...). Naći prostor za bioskop (...). Pomno održavati higijenu svih stepeništa iz Karađorđeve ulice prema Kosančićevom vencu i Pariskoj. (...) Sačekati dovršenje železničkog čvora i tada (...) pristupiti oživljavanju fasada. Staru stanicu ne rušiti (...), već je pretvoriti u tehnički muzej. Iskoristitit koloseke i otvoriti čelezničku prugu do Sajma i Adfe Ciganlije. Zasaditi drvored od Kameničke do Kraljevića Marka. I tako dalje. Rečju, voleti Karađeorđevu ulicu kao način da se dokaže kako nismo od juče i kako ne nameravamo da ovde ostanemo samo do jutra. A reke? Reke služe da voda teče. Neka ih. [1] Bogdan Tirnanić. Beograd za početnike (Beograd: Bogdan Tirnanić, Zoran Spasić i Miodrag Dramičanin, 1987), pp. 50-54.