Grad i smrt - Izložba radova studenata Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu inspirisanih životom i radom Bogdana Bogdanovića, arhitekte, urbaniste, profesora, pisca i društvenog radnika otvorena je u Muzeju 25. maj (Muzej istorije Jugoslavije) do 27. februara. Izložba je deo aktivnosti u okviru programa Public Art & Public Space, kojim se već godinama uspešno bave mlade kolege okupljene oko profesora Zorana Đukanovića. Stvaralaštvo Bogdana Bogdanovića obuhvata više od pola veka i danas uživa veliko priznanje u zemlji i inostranstvu. Najpoznatiji su Bogdanovićevi radovi memorijalne arhitekture – spomenici žrtvama fašizma, koji na mestima masovnih stradanja slave život, koristeći kao inspiraciju simbole i mitove različitih tradicija, slike iz snova i zabeleške antičkih filozofa. Širom bivše Jugoslavije nalazi se dvadeset jedinstvenih spomenika (u Beogradu, Prilepu, Mostaru, Kruševcu, Čačku, Beloj Crkvi, Jasenovcu (čuveni Kameni cvet)...). Bogdanovićevo književno delo bavi se temom grada, simboličkim i mitskim elementima istorije grada i urbanizma. On je stvorio pojam malog urbanizma, zalažući se za projektovanje i uređenje gradova po meri čoveka. Od 1964. do 1987. godine bio je profesor Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i osnivač Škole za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću. Od 1982. do 1986. bio je gradonačelnik Beograda. Sa dolaskom teških vremena, preselio se u Beč, gde je kao uvaženi umetnik živeo i radio sve do smrti. Prošle godine, posvetili smo mu kratak zapis, zapravo izbor fotografija i skica.

Animirani film Technotise – Edit i ja, autora Alekse Gajića, biće premijerno prikazan na otvaranju Festivala filma i medija Cinema City, u subotu, 6. juna, u 20h u velikoj sali Srpskog Narodnog Pozorišta u Novom Sadu.

Film je zanimljiv jer predstavlja grafički izuzetno prikazanu viziju Beograda budućnosti. Tim povodom, B92 je sproveo anketu o tome kako građani vide svoj grad 2074. godine, a odgovore možete videti na sajtu B92.

Ako kliknete na sledeću ilustraciju, možete pogledati kratak promotivni youtube video.

Ne zaboravite da se od 25. do 31. maja održava ovogodišnji Belgrade Design Week, i to u zaboravljenom prostoru RK Kluz (između Beograđanke i SKC-a).

Program konferencije i prateća dešavanja možete pronaći na zvaničnom sajtu, a mi ovde dajemo interesantnu ilustraciju sa portala BEOBUILD (što nema nikakve veze sa Belgrade Design Week-om, ali ima sa obnovom ovog bloka).

U spomen na nedavno preminulog Bogdana Tirnanića, najpoznatijeg hroničara života u Beogradu, navodimo odlomke iz njegovog teksta o Karađorđevoj ulici. Radi se, zapravo, o svojevrsnom programu urbane obnove, kome se ni danas nema šta zameriti. [1]

Jedna od najvećih lagarija koju ste ikada čuli jeste ona o tome kako će kad na vrbi rodi grožđe Beograd izaći na obale svojih reka. Kao što je poznato, taj je projekat opet odložen za malo sutra i sva je prilika da ni ova generacija neće doživeti ostvarenje utopije „Beograd, rečni grad“. Mišljenja smo da je to sjajno. Jer, istini na volju, koj će moj Beograd na rekama.
(...)
Ali...
Samo krajnje nerazuman odnos prema gradu (čitaj: mržnja) ne vidi da je Karađprđeva ulica, sada samo dno Beograda, njegova rugoba pred licem sveta, podzemlje i deveti krug istovremeno i njegova potencijalno najlepša avenija, jer se u njoj, i oko nje, nalazi bar desetak epohalnih građevina i bar još par tuceta dokaza da je ovaj kraj možda jedini singidunumski kvart kojim se Beograd uključuje u graditeljske tradicije evropskih gradova i njihove arhitekture. Treba li boljeg dokaza za to od zgrade „Zanatske zadruge“. Ipak, pomenimo još i hotel „Bristol“ i čitav blok oko njega, podnožje mosta iz Brankove ulice, te, na drugoj strani, zgrade od broja 41 na savskom pristaništu do onih na uglovima Zagrebačke i Kameničke ulice, gde je, u jednoj od kupola, svojevremeno stanovao slikar Ljuba Popović, i dalje, niz čvrstih, lepih građevina u tim i drugim poprečnim ulicama prema Gavrila Principa. Da i ne govorimo o stepenicama koje Karađorđevu povezuju sa Kalemegdanom i Pariskom ulicom, i preko Kosmajske sa Kosančićevim vencem, glavnim istorijskim jezgrima grada, takođe prepuštenim neumitnom propadanju.
Ovim, naravno, ne otkrivamo arhitektonsku Ameriku, niti naš apel predstavlja nešto apsolutno novo (...). Ali, pošto smo mi protiv (...) svakog radikalnog preuređenja rušenjem i malourbanističkom kozmetikom novodobijenih poljana, smatramo da ništa ne stoji na putu da se već sada, odmah, pristupi revitalizaciji ovog dragocenog gradskog jezgra.
(...)
Projekt pravog preuređivanja ove, kao i svake druge ulice, ne zahteva u prvom trenutku neke radikalnije zahvate u postojeći gradski život i njegove uslovnosti. Nikakva pešačka zona. Nikakve oaze rekreacije. Naprotiv. Treba poći obrnutim redom. Na primer, učiniti hotel „Bristol“ ugostiteljskim uzorom. Ili povećati do nerazumne granice gradske takse na prodajni prostor za kuglagere, štavljene kože, vasionske brodove u neispravnom stanju, staro gvožđe, linoleume, eksplozive i otrove, prljavu vodu i sve što se u ovom trenutku inače prodaje u Karađorđevoj ulici, a smanjiti namete i garantovati potrebnu policijsku zaštitu za sve delatnosti iz tzv. male privrede. Terati prostitutke na stalne lekarske preglede i posete frizeru.
Zatim, omogućiti realizaciju projekta grupe mladih pozorišnih radnika (...) koji žele da preurede jedan od magacina na savskoj obali, kako se to inače radi u Njujorku i drugde, gde istrošeni industrijski i privredni objekti služe sve više kulturnim sadržajima. Isto tako, podržati staru inicijativu da se jednom od beogradskih umetničkih fakulteta ustupi zgrada „Zanatske zadruge“. Usloviti finansiranje BITEF-a i sličnih manifestacija njihovom obavezom da se sve priredbe koje zahtevaju posebne ambijente održavaju u prostorijama oko ove ulice. Podržavati preseljenje grafičke industrije, njenih malih i srednjih kapaciteta zapravo, u taj deo grada, otvoriti knjižare u ulici Kraljevića Marka. Vršiti stalnu turističku propagandu tramvajske linije broj „dva“ koja prolazi kroz Karađorđevu ulicu i koja je, poznato je, jedan od najlepših beogradskih malih mitova za svakodnevnu upotrebu i lično sećanje. (...) Obnoviti prostor ispod mosta (...). Naći prostor za bioskop (...). Pomno održavati higijenu svih stepeništa iz Karađorđeve ulice prema Kosančićevom vencu i Pariskoj. (...) Sačekati dovršenje železničkog čvora i tada (...) pristupiti oživljavanju fasada. Staru stanicu ne rušiti (...), već je pretvoriti u tehnički muzej. Iskoristitit koloseke i otvoriti čelezničku prugu do Sajma i Adfe Ciganlije. Zasaditi drvored od Kameničke do Kraljevića Marka. I tako dalje. Rečju, voleti Karađeorđevu ulicu kao način da se dokaže kako nismo od juče i kako ne nameravamo da ovde ostanemo samo do jutra.
A reke? Reke služe da voda teče. Neka ih.

[1] Bogdan Tirnanić. Beograd za početnike (Beograd: Bogdan Tirnanić, Zoran Spasić i Miodrag Dramičanin, 1987), pp. 50-54.