Centar za arhitekturu Beograd je projekat Žene u arhitekturi realizovao tokom 2013. godine. Ova knjiga, kao njegov rezultat, prikazuje rad i iskustva žena arhitekata u Srbiji od početka 20. veka do danas. Na 160 strana sakupljeni su autorski tekstovi i intervjui, praćeni ilustracijama, koji prikazuju najznačajnije ženske autore i njihove projekte. Cela publikacija je dvojezična, na srpskom i engleskom jeziku.

Postavljajući pitanja o položaju i ulozi žena u arhitektonskoj praksi nekad i sad, nadamo se da ćemo obogatiti našu profesiju u Srbiji, a globalnoj zajednici pružiti prikaz lokalne arhitekture kroz prizmu njenih ženskih stvaralaca.

Centar za arhitekturu Beograd se posebno zahvaljuje koleginici Mileni Zindović, na velikom trudu i entuzijazmu u realizaciji naših ideja.

Zahvaljujemo se i Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije, koje je finansijski pomoglo izdavanje ove publikacije.

Do svog primerka knjige ćete najlakše doći ako kontaktirate direktno Centar za arhitekturu na books@cab.rs.

Radionica Graditeljke Beograda koju je Centar za arhitekturu Beograd realizovao u saradnji sa OŠ “Branislav Nušić” iz Beograda uspešno je završena, a njen kraj obeležili smo obilaskom predmetnih lokacija sa učenicima VI/2.

Tokom ove šetnje učenici su, vođeni Milenom Zindović i Katarinom Aleksić, obišli objekte arhitekti Jelisavete Načić, Milice Šterić i Milice Krstić u centru Beograda. Obilazak smo započeli ispred OŠ “Kralj Petar Prvi” Jelisavete Načić gde smo razgovarali o elementima stila ovog objekta i osnovnim arhitektonskim elementima uopšte. Ispred Jelisavetinih Malih stepenica na Kalemegdanu učenici su predstavili život i delo naše prve žene arhitekte. Pričali smo i o arhitekturi kao profesiji i okviru svakodnevnog života.

Obilazak smo nastavili prema Zelenom Vencu i objektima Milice Šterić, uz usputno zaustavljanje ispred Kafane “?” i Konaka kneginje Ljubice, kao primera tradicionalne balkanske arhitekture. Sa učenicima smo razgovarali o značaju planiranja gradova i urbanizma kao discipline.

U ulici Carice Milice zastali smo ispred poslovne zgrade EPS-a Milice Šterić i popričali o estetici modernizma, proporcijama i životu i delu arhitekte Milice Šterić, dugogodišnje direktorke Energoprojekt Arhitekture i Urbanizma.

Obilazak je završen posetom ETŠ Nikola Tesla, nekadašnje Druge ženske gimnazije arhitekte Milice Krstić. Ljubaznošću profesorki i sekretara ove škole obišli smo i unutrašnjost ovog kompleksnog zdanja – biblioteku, svečanu salu, terasu i laboratorije. Tokom obilaska škole učenici su predstavili svoja zapažanja i radove na temu elemenata srpsko-vizantijskog stila, života i dela Milice Krstić, kao i položaja žena u Srbiji u 19. i početkom 20. veka.

Radovi svih učenika i detaljniji prikaz obilaska dostupni su na blogu Graditeljke Beograda, a biće prezentovani i na dve lokacije u toku održavanja predstojeće Beogradske Internacionalne Nedelje Arhitekture od 8. do 31. maja 2014.

Centar za arhitekturu zahvalnost za uspešnu realizaciju ove radionice duguje entuzijazmu i kreativnosti nastavnice Katarine Aleksić, spremnosti na saradnju OŠ Branislav Nušić, i podršci Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda.

Fotografije: Katarina Aleksić

Prenosimo u izvodu tekst o dijagramu u funkciji arhitekture – i obrnuto, autora Nevene Novaković, ranije objavljen u časopisu Prostor pod naslovom Dijagramatična arhitektura.

Promjenu u poimanju vremena možemo nazvati jednom od osnovnih karakteristika industrijskog društva. Sanford Kvinter (Sanford Kwinter) ovu promjenu slikovito opisuje: Nekad neopaživo spor i stabilan ritam istorije, koji je formirao nepomjerljivo tlo za labilniju i fluidniju ljudsku pojavu, počeo je da oscilira i varira u sve kraćim obrascima, utičući na epohalni preokret u doživljavanju društva. Ono što se smatralo za fiksan i globalan kontinuum koji okviruje iskustvo vremena – istorijsko-prostorni asemblaž, poznat pod nazivom grad – počeo je da se multiplicira, mutira, i dijeli tako brzo da se konačno ne može spoznati drugačije nego kao turbulentan i isprekidan fluid. [1]

Današnje urbane sredine, osim ubrzanog ritma vremena koji se nameće kao neizostavan dio savremenog života, karakteriše i fenomen “oluje podataka”, odnosno, neprekidan protok informacija koje mjenjaju društvene obrasce, uobičajene aktivnosti u gradu i način na koji su gradovi organizovani. [2] Sve navedene promjene u poimanju i doživljavanju prostora i vremena postavljaju značajna pitanja pred aktere koji se bave promišljanjem, oblikovanjem i planiranjem gradova. Na koji način djelovati u ubrzano promjenjivom društvenom i prostornom kontekstu? Ovo pitanje je dobro mjesto za početak priče o relaciji arhitekture i dijagrama.

Termin dijagramatična arhitektura (diagrammatic architecture) upotrijebio je 1996. godine japanski arhitekta Tojo Ito (Toyo Ito) u tekstu u kojem objašnjava arhitektonske radove čuvene Kazujo Sedžima (Kajuyo Sejima). Ito navodi da snaga i senzibilitet arhitekture koju kreira Sedžima dolaze od velike sličnosti objekta i redukovanih crteža kojima je objekat predstavljen. Arhitektura u ovom slučaju postaje pridružena svom dijagramu, pri čemu se dijagram prostorne funkcije transformiše u izgrađenu prostornu formu. [3]

Slika 1. Kazujo Sedžima, Prototip za projekat stambenog objekta srednje visine, osnove, 1995.

Nekoliko godina kasnije, nakon Itovog uvoda u savremeni diskurs o dijagramu, arhitekta Piter Ajzenman (Peter Eisenman) objavljuje knjigu pod naslovom Diagram Diaries. Knjiga je pregled Ajzenmanovih projekata od 1970, uz objašnjenje procesa arhitektonskog dizajna. [4] Ajzenmanovi eseji dopunjeni su ekstenzivnim grafičkim prikazima, koji zajedno objašnjavaju njegov dijagramski pristup arhitekturi u kojem se arhitektonska struktura i njen kontekst mjenjaju u iteracijama kroz dijagram. Predgovor knjige napisao je Robert Somol (Robert Somol) za kojeg dijagram prvi put postaje stvar same arhitekture, a ne njene reprezentacije. Prema Somolu dijagram je sredstvo arhitektonske proizvodnje i stvaranja diskursa, operišući između forme i riječi, prostora i jezika. Tako je dijagram mnogo više performativan nego reprezentativan. [5]

Slika 2. Peter Eisenman, Dijagrami transformacije Kuće IV, 1971.

Robert Somol aktuelizaciju dijagrama u arhitektonskoj teoriji i praksi povezuje sa 1960-tim godinama i početkom nove faze u razumjevanju profesije arhitekte. Somol tvrdi da su se osnovne tehnike i metode arhitektonskog znanja promjenile u drugoj polovini dvadesetog vijeka, tačnije, transformisale iz crteža u dijagram. [6] Dijagram dobija svoju apoteozu u vremenu koje možemo nazvati doba informacija. Arhitekta se unutar plime informacija suočava sa pitanjem njihove selekcije, definisanja prioriteta i načina na koji da upotrijebi informacije. Informacija koja je oduvijek bila podkategorija sadržaja projekta, postaje direktan sadržaj.

Slika 3. www.chora.org

Antoni Vidler (Anthony Vidler) prepoznaje dijagram kao zajedničku karakteristiku radikalno različitih projekata arhitekture i urbanizma. Projekti na papiru, projekti u digitalnom prostoru i izvedeni projekti sa kojima se povezuju riječi kao što su topografija, mapa, prostor-događaj, morfogeneza i proces, imaju zajedničku karakteristiku proizvodnje i reprezentacije u digitalnim tehnologijama. Dijagram je njihova druga zajednička osobina, koju još dijele, prema riječima Vidlera, sa svojom prethodnicom, avangardom modernizma. [7] Za razliku od Somola, Vidler porijeklo dijagrama traži mnogo ranije. Pronalazi ga na početku modernog doba sa kojim dolazi i do apstrakcije arhitektonskog crteža, čija geometrijska linearnost i jednostavnost teže ka dijagramatičnoj reprezentaciji. Ranu upotrebu dijagramatičnog crteža Vidler ilustruje pomoću Diranovih (Jean-Nicolas-Louis Durand) novih metoda reprezentacije koje je primjenjivao u novoosnovanoj Politehničkoj školi u Parizu 1785. godine. Diranov crtež se sastojao od sistema linija, tačaka i ravni, bez detalja dekoracije. Jednostavnost crteža trebala je da uputi na suštinu arhitektonskog principa. [8]

Razvoj Vidlerovog narativa vodi nas do moderne arhitekture dvadesetog vijeka, tačnije do Le Korbizijea (Le Corbusier), koji objašnjava svoje arhitektonske koncepte kao nastavak klasicizma – formalnog grčkog reda, institucionalnog i tipološkog naslijeđa rimljana i proporcionalnog sistema modernih francuskih klasicista šesnaestog i sedamnaestog vijeka. [9] Na taj način dijagramtična arhitektura dostiže svoju zrelost u modernizmu. Apstraktna forma moderne arhitekture koja izbjegava svaku vrstu dekoracije, optužena je tokom šesdesetih za sterilnost i pretjeranu redukciju, za otuđenje od čovjeka. Vidler pronalazi zajedničko polje na kojem se zasniva kritika modernističke arhitekture, a to je suviše doslovan prevod novih grafičkih tehnika u fizičku formu. Arhitektura je doslovno izgledala kao geometrija pomoću koje je projektovana i vizuelizovana na papiru. [10] Postavlja se pitanje, da li modernu arhitekturu na osnovu navedenog možemo nazvati dijagramatičnom arhitekturom? Ili, dali se u tom slučaju arhitektura Kazujo Sedžima može nazvati modernističkom? Da li crtež modernizma zaista ima sve odlike dijagrama, ili se njegova sličnost sa dijagramom završava na apstrakciji?

Dijagram se može koristiti i kao sredstvo razumjevanja već ustanovljene arhitekture ili kako to Daglas Graf (Douglas Graf) kaže, kao sredstvo prevoda. Pri tome, objekat nikad nije moguće u potpunosti upoznati i sagledati. Arhitektonski objekat možemo razumjeti kao grupu apstrakcija, redukcija, seriju fragmenata i granica koji se simultano manifestuju i imaju tendenciju da se šire i skupljaju, zahtijevajući od oka konstantnu reviziju. [11] Za analizu arhitektonskog objekta, bilo bi od velike pomoći da imamo alat koji može simultano da pregovora između suprotstavljenih pozicija – između tipologija koje identifikuju program i tipologija koje identifikuju formu, između specifičnih kvaliteta objekta i generalnih kvaliteta arhitekture, između procesa saznanja i procesa percepcije, između dinamizma funkcije i statičnosti kompozicije. Tu funkciju ima dijagram. Dijagram na taj način razvija svoje karakteristike kroz aspekte suprotstavljenih dualizama. Sadržaj koji predlaže dijagram je preliminaran i privremen. Kroz konstantan dijalog suprotstavljenih domena, dijagram otkriva slabosti, nesigurnosti i originalnosti, dobijajući tako i revizijsku ulogu u interpretaciji. [12] Ako grafičke reprezentacije modernizma imaju odlike dijagrama, onda se dijagramatična vrijednost, tačnije, potencijal velikog broja mogućnosti i kombinacija arhitektonskih pozicija, gubi u doslovnom preslikavanju grafičke prezentacije dijagrama u fizički prostor.

Slika 4. Plan dijagram – struktuiranje događaja u prostoru. Rem Kulhas (Rem Koolhaas), urbanističko rješenje za Melun Senart (Melun-Senart), 1987.

Toilet groups mutate into Disney Store then morph to become meditation center: successive transformations mock the word plan. The plan is a radar screen where individuals pulses survive for unpredictable periods of time in a Bacchanalian free-for-all…In this standoff between the redundant and the inevitable, a plan would actually make matters worse, drive you to instant despair. Only the diagram gives a bearable version. There is zero loyalty – and zero tolerance – toward configuration, no original condition; architecture has turned into a time-lapse sequence to reveal a permanent evolution… [13]

Konačno, zašto arhitekti vole dijagram? Tema dijagrama u savremenoj arhitekturi objedinjuje nekoliko suštinskih pitanja: pitanje odnosa arhitektonske reprezentacije i procesa oblikovanja i pitanje strategije arhitektonsko-urbanističkog dizajna u kontekstu kontinualnih i brzih promjena svih nivoa i aspekata urbane sredine, kako gore slikovito objašnjava Kulhas. Suština aktuelizacije dijagrama u savremenoj arhitekturi i urbanizmu nalazi se u kontekstu pristupa velikom broju informacija koje arhitekta treba da sagleda i formatira. Već pomenuta dualnost dijagrama, koji istovremeno stvara reference u domenu specifičnog i generalnog, izdvaja dijagram kao važan aparat mišljenja u oblasti arhitekture. Dijagram omogućava arhitekti, istraživaču, da identifikuje i vizuelno analizira pojedinačne elemente problema, teorije, ideje ili fizičkog objekta, pri tome ne gubeći iz vida ideju cjeline.

Dijagram je vizuelizacija misaonog procesa, u kojoj jedna slika nije prikaz fiksnog intelektulanog ili fizičkog stanja, već velikog broja mogućnosti i kombinacija između atributa koje dijagram suprotstavlja. Sa jednim grafičkim prikazom, dijagram omogućuje uvid u veliki broj kombinacija i relacija, odnosno obuhvata niz mogućnosti u procesu mišljenja, omogućavajući arhitekti delikatno balansiranje između misaonog i vizuelnog, dinamičnog i statičnog.

…the diagram is the possibilty of fact - it is not the fact itself. [14]

REFERENCE

1. Stanford Kwinter, “The Reinvention of Geometry”, Introduction to “Urbanism after Innocence: Four Projects,” by Rem Koolhaas, Assemblage 18 (1992): 83. 

2. Raoul Bunschoten, “Urban Gallery, Urban Curation”, CHORA – Urban and Architectural Research Laboratory.

http://www.chora.org/1990/Interview2.pdf 

3. Anthony Vidler, “Diagrams of Diagrams: Architectural Abstraction and Modern Representation”, Representations 72 (2000): 1-20.

4. Ibid, 17.

5. R.E. Somol, “Dummy Text, or the Diagrammatic Basis of Contemporary Architecture”, Introduction to Diagram Diaries, by Peter Eisenman, 7-25. (New York: Universe Publishing, 1999).

6. R.E. Somol, “Dummy Text, or the Diagrammatic Basis of Contemporary Architecture”.

7. Anthony Vidler, “Diagrams of Diagrams: Architectural Abstraction and Modern Representation”.

8. Ibid.

9. Ibid.

10. Ibid.

11. Douglas Graf, “Diagrams”, Perspecta 22 (1986): 42-71.

12. Ibid.

13. Rem Koolhas, AMOMA and &&&, Content, 167. (Tachen, 2004).

14. Gilles Deleuze, “The Diagram”, in The Deleuze Reader, Constantin V. Boundas, ed.: 199. (New York: Columbia University Press, 1993).

IZVORI ILUSTRACIJA

Anthony Vidler, “Diagrams of Diagrams: Architectural Abstraction and Modern Representation”, Representations 72 (2000): 4.

Rem Koolhaas, “Urbanism after Innocence: Four Projects,” Assemblage 18 (1992): 88.

Ostalo: www.chora.org

Nevena Novaković je viši asistent na Katedri za urbanizam Arhitektonsko-građevinskog fakulteta Univerziteta u Banjaluci. Diplomirala je na istom fakultetu 2003. godine, na odseku za arhitekturu. Trenutno je doktorand na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Dubravka Đukanović, arhitekta – konzervator i direktorka novosadskog arhitektonskog biroa Studio D’Art, u sklopu akcije CAB: Žene u arhitekturi, govori o svojoj svestranoj karijeri, o važnosti graditeljskog nasleđa i o uticaju međuljudskih odnosa na arhitekturu.

O počecima, iskustvima i prilikama

Estetika je, u najširem smislu, u osnovi svih mojih interesovanja i opredeljenja od najranije mladosti. U tom svetlu je moja odluka da upišem studije arhitekture došla prirodno. Ozbiljno sam razmišljala i o studijama dizajna, ali sam u arhitekturi prepoznala mogućnost da zadovoljim svoj radoznali, svestrani duh, oprobavajući se u različitim sferama ove bogate oblasti.

Imala sam sreću da su mi se tokom dvodecenijske profesionalne karijere otvarale šanse da se slojevito usavršavam, stičući znanja i veštine u sferama arhitektonskog projektovanja, dizajnu enterijera, obnovi graditeljskog nasleđa, istoriografije, pedagoškog rada i realizacijama u najširem smislu, od izvođenja do upravljanja kompleksnim projektima. Naravno, beskrano veliki rad, upornost, istrajnost, strpljenje i staloženost u vremenu iskušenja i vera u sopstvene vrednosti i ideale su mi omogućili da zadovoljim krajnje ličnu potrebu da ‘kocku bacim dalje’.

Fotografija: N. Milićević

O ženama u arhitekturi

Kvalitet je taj koji vas izdvaja, bez obzira kojeg ste pola. Investitori prepoznaju stručnjake koji suvereno vladaju svojom profesijom i rado sa njima sarađuju. Ono čime se žene arhitekti često izdvajaju od svojih kolega je izražen senzibilitet, kontrolisan ego i težnja ka ravnopravnom tretmanu i sintezi svih segmenata projekta i svih učesnika u projektu.

Zahtev više, koji profesionalni angažman postavlja pred ženu, je balans između poslovnog i privatnog. Posvećenost porodici i posvećenost profesiji su dva jednako vredna segmenta koja uspešnu ženu čine ostvarenom.

O značajnim projektima

U oblasti arhitektonskog projektovanja su to mnogi individualni rezidencijalni objekti, koje sam radila po principu total dizajna. U programskom smislu to svakako nisu najznačajniji niti najzahtevniji zadaci kojima sam se bavila, ali su to projekti u kojima sam dosledno izražavala lični senzibilitet za transponovanje psihološkog profila ljudi sa kojima sam se sretala u prostorne odnose i boje koji će činiti scenografiju njihovog života.

Slika 2. Stambeni objekat na Petrovaradinu

Kada upoznajete ljude za koje projektujete, u osnovi projektnog zadatka je svojevrsna spona arhitekture i psihologije, a arhitektura nadrasta sferu ličnog osećaja stvaraoca prema prostoru i temi. Ovakav pogled na arhitekturu sam prvi put prepoznala prilikom jednog davnog obilaska kuće Miler Adolfa Losa (Villa Müller, Adolf Loos) u Pragu iz čijeg koncepta, prostornih odnosa, tekstura, boja i svakog detalja ova ideja prosto isijava. Težnja ka sveobuhvatnom dizajnu, ekskluzivnosti i ostvarenju lične veze arhitekture i njenog korisnika svakako određuje moje projekte, posebno projekte individualnih kuća i verovatno se u tome ogleda činjenica da je autor tih dela žena.

Istoriografski zapisi, nastali kao rezultati istražvanja spomeničkog nasleđa Vojvodine, koje sam ostavila, za sada, u vidu dve knjige koje se bave proučavanjem porekla forme i oblika sakralnih objekata građenih tokom 18, 19. i prvih decenija 20. veka takođe smatram svojim veoma značajnim projektima.

O uticajima

Duh Bel Epoka (Belle Époque) i ideje modernog pokreta sam usvojila kao način razmišljanja još u vreme studija. Godinama pratim rad različitih autora. Duboko verujem da ni jedna prezentacija ne može zameniti lični doživljaj arhitektrue i prostora i često lično obilazim ona autorska dela koja su mi se učinila intirgantnim. Od najranije mladosti mnogo putujem, a najviše vremena na putovanjima posvećujem umetničkim i arhitektonskim ostvarenjima svih epoha.  Sve to značajno utiče na moj rad.

Slika 3. Stambeni objekat u Sremskoj Kamenici

Tokom profesionalne karijere sam često menjala sredine i okruženja u kojima sam stasavala kao arhitekta. Moj fokus interesovanja je bio u oblastima arhitektonskog projektovanja i dizajna, obnove spomeničkog nasleđa, upravljanja projektima, istraživačkog i naučnog rada, pedogoškog rada, a u kraćim periodima i inženjeringa i urbanizma. Svaka od tema kojima sam se bavila donosila je nove poglede i posebna iskustva koja su se taložila i neminovno uticala na evoluciju mog odnosa prema arhitekturi i prostoru. Ako treba da izdvojim ime, saradnja sa profesorom Ivom Antićem je značajno odredila moj odnos prema profesiji kojom se bavim.

O međuljudskim odnosima i saradnji

Mislim da je kvalitetan lični odnos projektanta i naručioca preduslov dobrog posla i uvek se trudim da, bez obzira na često velike razlike, nađem i negujem nit koja će biti osnova za dobru saradnju. Izbegavam konfliktne situacije, a činjenicu da sam već godinama u prilici da selektivno pristupam izboru posla i naručioca smatram velikom priviliegijom.

Razlika u obrazovanju, vaspitanju, ličnoj i profesionalnoj etici u odnosu projektant – naručilac nije nepremostiva prepreka, ali kada je taj jaz, u bilo kom segmentu, izražen između vas i bilo kog člana tima koji vodite to vremenom prerasta u problem. Trudim se da u svakog svog saradnika i svakog učesnika u poslu ulažem mnogo i da ga pozicioniram tako da da svoj maksimum. Kada treba da donesem odluku da nekoga, iz bilo kog razloga, odstranim iz tima za mene je to veoma izazovna borba sa sopstvenim emocijama.

Slika 4. Enterijer poslovnice Vojvođanske banke u Subotici

O savetima

Retko dajem savete. Više ukazujem na moguća rešenja i puteve kojima se dolazi do najboljih rezultata. Ipak, rado razmenjujem mišljenja sa mladim ljudima i trudim se da im u tim razgovorima prenesem neka od svojih životnih i profesionalnih iskustava.

Ljubav prema profesiji i bezuslovna posvećenost radu i permanentnom usavršavanju suštinski određuju put profesionalnog napretka, ali u velikoj meri određuju i naš životni put. Kada volite svoju profesiju svakodnevni izazovi nadrastaju nivo poslovnih obaveza i postaju igra u kojoj uživamo. Samo tako duga profesionalna karijera može biti neiscrpni izvor zadovoljstva, polje ostvarenja i bitan segment kvalitetnog života.

Slika 5. Stambeni objekat i dečji vrtić Zemlja čuda u Novom Sadu

Najbolji savet sublimiran je u jednoj staroj kineskoj poslovici, čija je poruka da samo mali procenat ljudi shvati o čemu se radi u njihovom životu. Trudim se da kroz tu prizmu prelamam pogled na sebe i svet oko sebe. Uz znanje i iskustvo, koje stičete neprestanim dugogodišnjim radom i ulaganjem u sebe, jasnije sagledavate razne uticajne aspekte i bolje tumačite i dešavanja i ljude. To je, uz poštovanje etike, manjak sujete i moć da sabrano prebrodite predviđene i nepredviđene udare, preduslov uspeha, bez obzira da li se on ogleda u statusu, slavi, moći, novcu ili svemu tome zajedno.

Možda je korisno mladima preneti saznanje da su život i karijera duge pojave i da se crta podvlači na kraju.

Slika 6. Konkursno rešenje za gradsku biblioteku u Novom Sadu

O kulturnom nasleđu

Vrednovanje kulturnog i u tom kontekstu i arhitektonskog nasleđa je od suštinskog značaja za određenje našeg identitea – ličnog, porodičnog, lokalnog, nacionalnog, evropskog. Kroz duboku i iskrenu posvećenost istraživanju i promociji kulturnog nasleđa želim da dam doprinos njegovom tumačenju i vrednovanju, ali i kreiranju stručne i opšte klime odgovornog odnosa prema zatečenoj građenoj strukturi i istorijskim objektima. U tom svetlu projektovanje u kontekstu doživljavam kao najzahtevniji i najsuptiliniji izraz delovanja savremenog arhitekte.

Dr Dubravka Đukanović je arhitekta, konzervator i asistent na Departmanu za arhitekturu i urbanizam, FTN, Novi Sad na predmetu Graditeljsko nasleđe, očuvanje i zaštita. Diplomirala je, magistirala i doktorirala na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a potom radila u Novom Sadu gde je stekla bogato iskustvo u različitima aspektima arhitekture. Od 2005. godine vodi sopstveni Studio za projektovanje i dizajn STUDIO D’ART. Pored Novosadskog, Dubravka je kao predavač gostovala i na Miklos Ybl Arhitektonskom fakultetu Univerziteta Szent István u Budimpešti. Dobitnica je većeg broja stručnih nagrada i priznanja. 

U sklopu akcije CAB: Žene u arhitekturi, sa Ljiljanom Bakić, arhitektom i ženskom polovinom čuvenog arhitektonskog dua Bakić & Bakić, o arhitekturi, o ženama i o Beogradu razgovarala je Milena Zindović.

O ženama u arhitekturi u Srbiji svakako ne možemo razgovarati bez pomena Ljiljane Bakić, autorke koja je, što samostalno, što u saradnji sa svojim mužem Dragoljubom Bakićem, projektovala i realizovala ogroman broj objekata u Beogradu, drugim gradovima Srbije, ali i u inostranstvu.  Danas bračni par Bakić živi u svojoj kući u Višnjičkoj Banji, koju su i projektovali, i raduje se pre svega uspesima svojih unuka u Americi i Poljskoj.

Prošle godine, Ljiljana Bakić je objavila knjigu Anatomija B&B arhitekture  - obimno izdanje u kome se osvrće na svoju i Dragoljubovu bogatu karijeru. Za razliku od drugih arhitektonskih izdanja, ova knjiga nije samo monografija dela autorskog tima Bakić & Bakić, već detaljan pregled i analiza svih elemenata koji su uticali na njihove karijere i njihovu arhitekturu. Društveni i ekonomski uslovi u SFRJ, turbulentne godine raspada zemlje, ali i lična iskustva, kontakti i putovanja – su svi uticali na arhitekturu i specifičan autorski izraz Ljiljane i Dragoljuba Bakića.

Bogata arhivska građa, prikazana u ovoj publikaciji, obuhvata fotografije i crteže objekata sa detaljnim objašnjenjima ne samo koncepta i ideje, već i svih aspekata realizacije objekata, problema i poteškoća, ali i uspeha koje su doživljavali kao projektanti. Pored toga, knjiga sadrži i objavljene stručne tekstove i članke, lične i profesionalne prepiske, porodične fotografije, svedočenja i sećanja o kolegama, profesorima, mentorima, investitorima.

Slika 2: Ljiljana i Dragoljub Bakić na otvaranju hale Pionir

U svojoj knjizi, Ljiljana se osvrće i na godine pauziranja svog rada kao arhitekte. Nakon povratka iz Kuvajta, gde je Dragoljub radio za Energoprojekt, a ona za lokalni arhitektonski biro Said Breik & Marwan Kalo Consulting Engineers , Ljiljana je rodila dve ćerke. Tempo rada u Energoprojektu bio je takav da je iziskivao veliko odricanje i duge sate, pa i čitave noći u kancelariji. Česti su bili i službeni putevi na gradilišta u inostranstvu. Shvatila sam da bi naš porodični život bilo nemoguće organizovati kada bih i ja bila, sa svojom arhitekturom, odsutna od kuće, nikad se ne zna koliko. Odlučila sam da se profesionalno angažujem tek kada nam ćerke budu stasale za obdanište.

Ljiljana Bakić arhitekturi se vratila radeći uz supruga u preduzeću Energoprojekt – Arhitektura i Urbanizam. Milica Šterić me ja zaposlila jer sam joj se nešto dopala. Inače nije volela da prima žene u Energoprojekt. Bakić je radio neki konkurs i nije imao ko da im pomogne, pa je ona pozvala mene. Dopalo joj se kako to radim pa me je zaposlila u Energoprojektu. Bila je naša voljena direktorka dugo godina.

Slika 3: Multifunkcionalna sportska dvorana Pionir

Njihovo svakako najpoznatije delo je sportska dvorana Pionir, a uz nju i ledena dvorana Pionir. Ova dva objekta nisu samo omiljene destinacije Beograđana, već i arhitektonske ikone post-modernističkog Beograda 70-tih i 80-tih. Konkurs za idejno rešenje kompleksa i objekta hale Pionir raspisan je 1972. sa rokom od svega 9 dana. U Energoprojektu, Bakićima je poveren ovaj zadatak. Predvideli su da kompleks obuhvata multifunkcionalnu sportsku halu, plivalište i velodrom. Prva faza – multifunkcionalna dvorana, morala je da bude završena i otvorena do juna 1973. i početka Evropskog bokserskog šampionata. Glavni projekat razvijali su paralelno sa izgradnjom objekta, u, kako ga Ljiljana naziva “uraganskom” tempu.

Mi nismo imali vremena za lutanje po lavirintu sopstvenih vijuga. Radio je samo naš disidentski  instinkt protiv svake vrste diktature, vladajućih klišea, okamenjenih u neprikosnovenim načelima moderne arhitekture. Poznato pravilo Moderne da forma treba da bude ekspresija volumena i sadržine unutrašnjeg prostora, što je na sportskim objektima uvek bio volumen dvorane, Pionirom nismo sledili. Hteli smo da njegov duh bude apoteoza sporta i igre, dinamičan protagonista urbane scene.

Slika 4: Ledena dvorana Pionir

Iako je hala Pionir bila predviđena i za hokej, vremenom u tu svrhu nije korišćena, a 1977. je odlučeno da u sklopu kompleksa bude izgrađena posebna dvorana za led. U odnosu na multifunkcionalu halu Pionir, ledena dvorana je jednostavnije i svedenije forme, koja uspostavlja zanimljiv odnos kako sa terenom u nagibu tako i sa postojećom halom. Kao i kada je u pitanju hala Pionir, ledena dvorana svoj uspeh pre svega meri zadoljstvom svojih korisnika. Oba objekta nagrađena su nagradama Salona arhitekture 1974. i 1978. godine.

Slika 5: Zavod za rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja u Soko Banji

Ljiljana Bakić samostalno je projektovala Zavod za rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja u Soko Banji 1974-1975. Na ovom objektu primenila je sopstevene ideje o psihološkom i sociološkom uticaju i aspektu arhitekture. Vodeći računa o potrebama pacijenata Zavoda, ali i u utičući na njihovo ponašanje tokom boravka u objektu, oblikovala je, i spolja i iznutra, primeren i uspeo objekat. O svom pristupu arhitekturi, Ljiljana kaže: Arhitektura je sociološki fenomen. Nikakve izmotancije sa ovakvim i onakvim detaljima, nego se mora misliti na onoga ko će to da koristi. Bez te note, sociološke i antropoške, ne možeš da budeš arhitekta uopšte. Ako ne setuješ svoj zadatak u određeno mesto, sa određenim stanovništvom, odnosno karakterom stanovništva, ako ne razumeš šta treba da postigneš sa tim objektom – propala je stvar.

Slika 6: Naselje Nova Galenika u Zemunu

Kreativni tim Bakić&Bakić poznat je i po dva velika stambena naselja u Beogradu: Nova Galenika u Zemunu i Višnjička Banja. Inspirisani brdovitom lokacijom, ali i svojim boravkom u Finskoj, u Višnjičkoj Banji su zamislili naselje gotovo „planinskog“ karaktera, u toplim bojama i sa izraženim kosim krovovima. Najpre su urbanistički projektovali kompleks koji je sadržao i kolektivno i individualno stanovanje i prateće centralne funkcije, školu, dva obdaništa i prateću infrastrukturu. Naselje je izvedeno u dva faze, a drugu fazu stambenih objekata Ljiljana je samostalno projektovala.

Slika 7: Kuće u nizu u naselju Višnjička Banja

Nažalost, planirani sadržaji nisu nikada izvedeni u potpunosti – ni stanovi, ali ni centralne i prateće funkcije. Po projektu Ljiljane Bakić  1986. izvedeno je jedno od predviđenih obdaništa, a naselje je školu dobilo tek prošle godine.  Centralne funkcije naselja s godinama su popunili su bespravno izgrađeni objekti, koji se ni na koji način ne uklapaju u karakterističnu estetiku i formu stambenih objekata i čitavog kompleksa.  Nikada nije bilo sredstava za takve stvari, ni u socijalizmu. Uvek je bilo u svim naseljima nedovršeno, sve na pola. Samo „nakokaš“ 500, 600, 700, 800 stanova i to je to. A  gde ćeš da kupiš hleb i mleko, gde će dete da ti ide u školu, to je ostavljeno. – kaže danas Ljiljana.

Slika 8: Kongresni centar i hotel Šeraton, Harare, Zimbabve

Arhitekturu i iskustvo bračnog para Bakić značajno su obeležili i boravci i rad u inostranstvu: u Finskoj, u Kuvajtu, Zimbabveu. I u Srbiji i u inostranstvu dobitnici su velikog broja nagrada i priznanja. Iako su svoja najbolja dela projektovali kao tim, Savez Arhitektata Srbije odlučio je da 1994. godine  Veliku nagradu arhitekture dodeli samo Dragoljubu Bakiću, u potpunosti ignorišući Ljiljanin rad.  Dragoljub se te nagrade odrekao i jednostavno nije hteo da je primi, što bi normalno svaki čovek sa karakterom uradio. Tu godinu su onda naknadno popunili našim imenima.

Slika 9: Kongresni centar u Harareu, Zimbabve

O ženama u arhitekturi Ljiljana Bakić kaže: Kada sam počela da radim 1962, ženama je bilo vrlo teško. Bilo je puno nipodaštavanja. Po mom misljenju žene u tadasnjim velikim biroima su uvek bile te koje su ideje razvijale, čak iako nisu od početka bila njihove. Nekada početna ideja i nije bila nešto, ali one bi je razvile do uspešnog projekta.

Ljiljana ističe Ivanku Raspopović kao primer zapostavljanja žene autora, komentarišući njeno učešće u kreativnom timu sa Ivanom Antićem  – Ta dva muzeja  – ovaj na Ušću i ovaj u Kragujevcu – to je u stvari najbolje što je od njih izašlo. Cela konstelacija muzeja, to je sve Ivankino delo.

Za sebe kaže : Moja priča je drugačija jer sam uvek radila sa Bakićem. On se više bavio akvizicijama, pronalazio posao, a ja sam više crtala. Nisam morala sama da se probijam kroz taj svet arhitekture.

Slika 10. Konkursno rešenje za novi Akropoljski muzej u Atini

Ljiljana se danas ne bavi aktivno projektovanjem, ali se i dalje bavi arhitekturom i gradom. Kroz svoju knjigu ona nam pokazuje mogućnosti jednog idealističnog pristupa arhitekturi, sa verovanjem da se na društvo može uticati dobrom arhitekturom. A danas je najviše brine nedostatak vizije i ideja, te nebriga za našu izgrađenu sredinu.  U suštini, moja jedina tema sada je koliko je Beograd jedan užasan grad, strašno zapušten. To uopšte ne mogu da oprostim. Time se naši arhitekti uopšte ne bave. Njima je samo stalo da dobiju zadatak da negde  „natakare “ nešto, a u suštini kakva je cela slika Beograda nikoga ne interesuje uopšte, a to je u stvari tragedija. 

Autor teksta je Milena Zindović.

Ilustracije su iz knjige Anatomija B&B arhitekture Ljiljane Bakić.

Ivana Anja Milić, tehnički direktor i suvlasnik jedne od najvećih privatnih građevinskih kompanija kod nas – Arhi.pro, govori u sklopu projekta CAB: Žene u arhitekturi o svom profestionalnom razvoju, stanju arhitekture u Srbiji, položaju žena u arhitekturi i daje savete mladim kolegama i koleginicama.

O pristupu poslu

Volim da radim enterijere. Mislim da su svi moji klijenti kojima sam radila stambene objekte zaista srećni ,kažu da se u njima prepoznaje ženska umešnost “pakovanja” stana i nameštaja. Od devedesetih se bavim i dizajnom nameštaja, što je i dovelo do toga da od 2002. pokrenem Arhi.pro stolarsku proizvodnju. To mi je kao hobi u kojem uživam.

Prilike u praksi su me od 2000. odvele putem korporativne arhitekture, arhitekture uslovljene brend standardima. “Zgrabila” sam priliku i naučila da vladam projektovanjem po knjizi standarda i budžeta, ali da ostavim i prostor kreativnosti. Zato je na mojoj listi referenci veliki broj renomiranih internacionalnih korporacija.

Slika 1. Stanovanje na Zvezdari

Ne prepoznaje se u tim projektima naročiti ženski stil, ali sam pridobila sve te klijente ženskim pristupom: pažljivo slušam njihove potrebe jer velike korporacije očekuju vašu apsolutnu posvećenost kreiranju njihovog radnog mesta. To podrazumeva mnogo strpljenja i crtanje miliona varijanti uz slušanje istog broja klijentovih želja. Žene su za to stvorene.

Inače, volim i da radim restorane, realizovala sam nekoliko enterijera restorana i kafea, i sada trenutno radim na jednom novom restoranu. Dodatno, arhitektonski konkursi su kao obavezna gimnastika, moramo stalno vežbati da bismo ostali u dobroj formi. Njih uvek radim u timu, ili sa dobrim prijateljem, ili sa grupom kolega iz Arhipro.

Slika 2. Restoran Le Moliere u Beogradu

O uspehu

Ne vidim ni jednu razliku da sam kao žena uradila nešto drugačije nego da sam bila muškarac.

Imala sam samo više teškoća da izronim iz arhitektonske gužve u okruženju gde nema dovoljno posla ni za desetinu studenata koji se godišnje upišu. Klijenti kada zamisle da treba da angažuju arhitektu, češće zamišljaju muškarca, pa je i to još jedna dogma koju sam prevazilazila na početku rada.

Uspeh u karijeri je zapravo rezultat dobre ideje, životne snalažljivosti i istrajnosti, kao i korišćenja prave životne prilike. To je univerzalno pravilo, bez obzira na polove.

Slika 3. Enterijer poslovnice Societe Generale banke

O ženskom principu

Ima li ženskog principa u arhitekturi? Da li je Druga ženska gimnazija Milice Krstić zaista ženska zgrada, i da li bi neko ko je laik rekao: A ovo je sigurno crtala žena! Ili bi to mogao reći za osnovnu školu Kralj Petar I, Jelisavete Načić? Svakako tako nešto se ne bi moglo reći za New Museum of Contemporary Art u Njujorku, arhitekte Kazuyo Sejima.

Kada je u pitanju stvaralaštvo svet se deli na nadarene i nenadarene, ne na muškarce i žene.

Inače, postoji šala među inženjerima o senzibilitetu muškaraca koji upisuju arhitekturu, te bih šaleći se rado zaključila da je bavljenje arhitekturom samo po sebi afinitet prema ženskim principima: uređenosti, skladu, estetici, proporciji, dekoraciji, funkcionalnosti.

Slika 4. Dizajn kancelarijskog nameštaja

O uzorima

Kada ste mladi, možete lako odgovoriti na ovo pitanje, jer početak je uvek stimulisan divljenjem čuvenim arhitektima, i sećanjem na svog mentora i par dobrih profesora koji su vas poveli ka struci. Međutim kada ste već u trećoj deceniji svoga rada, onda se ne može odgovoriti na pitanje navođenjem nekoliko imena.

Osvrnuvši se unazad, shvatam da je to simbioza pitanja i ko i šta je uticalo: učitelji, uzori, članovi tima, ali i promene koje su donosile društvene i ekonomske prilike (od ranih devedesetih do danas), literatura, putovanja, velika raznolikost klijenata, internacionalne korporacije koje su bile moja većinska klijentela i koje su posebno uticale na moje prevashodno usmerenje na korporativnu arhitekturu.

Slika 5. Enterijer Iračke rezidencije u Beogradu

Svaki kreativni stvaralac (umetnik, pisac, arhitekta…) se izgrađuje vremenom i iskustvom, prolazi kroz mnoge stvaralačke faze i uči do kraja svog radnog veka. Ako bih navodila samo ključne tačke u vremenu mog razvoja na putu da postanem arhitekta, predstavila bih ovakvu hronologiju:

-   Majka arhitekta, odrastanje u uvek punoj  kući arhitekata, crtanje kao osnovni vid izražavanja, dva crtaća stola sa šinama kao neophodni nameštaj  dvosobnog stana, Rotring lenjiri kojima je mama merila i kad seče sitne kolače.

-    Fakultet i sreća moje generacije kada su brucoše prihvatali profesorski doajeni, neprocenjiva vrednost da mi prvu svest o arhitekturi grade Brana Milenković, Darko Marušić, Milan Lojanica, Ranko Radović, Borko Novaković, Zoran Petrović, Đorđe Zloković.

-    Rad u nastavi na arhitektonskom fakultetu 1996 -1999 sa profesorom Dimitrijem Mladenovićem , rad u biroima od druge godine fakulteta pa do otvaranja svoje firme

-    Kretanje u privatnu praksu, partneri i članovi timova u svakom poslu do danas su ono što nas fino oblikuje i stvara naš završni izraz. Neminovan međusobni uticaj  i simbioza ideja u koautorskim delima je veće blago u praksi, nego biti isključivi „samostalni jahač“.

Svih ovih godina nepromenjeni osećaj ushićenja kada gledam Le Corbusier-ove projekte i objekte. Svaki put pomislim: to je to, nema dalje.

Ženski uzori? Zaha Hadid, Kazuyo Sejima, Maya Lin… Ne mogu ih nazvati uzorima, ali su svakako inspiracija, podsticaj da žene budu sve vidljivije i prisutnije u budućnosti svetske arhitekture.

Slika 6. Apartmani na Zlatiboru

O savetima

Arhitektura se uči do kraja radnog veka. Ne postoji ni jedan trenutak kada ne morate dalje da učite, istražujete i gledate primere: menjaju se trendovi, menjaju se tehnologije, menjaju se materijali.

Ne opredeljujte se šta ćete raditi u arhitekturi pre nego što sve prođete u radnoj praksi. Odredite sebi prve dve godine prakse kao nastavak studija. Morate proći sve faze rada do završetka objekta. I u savijanju projekta ima velike suštine i  nauke za naš dalji napredak. Dobar koncept ne služi ničemu ako ga niste rascrtali, iskotirali, razradili sve detalje, savili hartije u sveske, i odneli na gradilište, potom tamo odgovarali na sva pitanja do kraja izgradnje, i videli koncept u 1:1 da se realizovao.

Velika je sreća da imate gde da učite dalje, borite se za takve prilike.

U poslovnom svetu, svi su plaćeni na dva načina: novcem i iskustvom. Uzmite najpre iskustvo; novac će doći kasnije. (Harold Geneen)

I naravno, baš zato što ste mladi, budite hrabri da iznesete svoje ideje, jer su one sveže i napredne.

Slika 7. IT park Inđija u izgradnji

O arhitekturi u Srbiji

Arhitektura u Srbiji je ulaskom u devedesete doživela veliku krizu struke, koja i dalje traje. Prevashodno, investitori su pobedili arhitekte u znanju crtanja projekta, gde se borba za kvadrate pretvorila u propast gradskog razvoja.

Po prirodi štedljivi za plaćanje “papira”, domaći investitori imaju široku ponudu jeftinog crtanja na sve strane. Cena našeg rada je dovedena na najniže lestvice, te su rezultat jeftinih projekata zapravo nekvalitetni projekti, jer je novac mera vremena: ako ste malo naplatili, morate brzo završiti posao i tako predate bilo šta. Nema se vremena za razvoj projektnih faza, preispitivanje koncepta, rešenja, varijanti, analize kuće po svim kriterijumima. U razvijenom svetu se projekti rade mnogo duže, svi razumeju da proces projektovanja traje. Međutim, ovde se i inostrani klijenti brzo odomaće i spoznaju da mogu da forsiraju prekratke rokove za već ozvaničeno male cene.

Na našim ulicama su nikle zgrade koje su nam zapečatile urbanu sliku grada za sto narednih godina. Imate bulevare, ulice i trgove upropašćene investitorskom arhitekturom. Građevinska dozvola zapravo odobrava urbanističke parametre izgradnje,energetske kapacitete, ali niko još nije uveo arhitektonsku dozvolu! Rado bih se borila za arhitektonsku saglasnost kao sastavni deo procedure u izgradnji. Imamo najveći broj saglasnosti u proceduri dobijanja dozvola, a veliki broj arhitektonski neprihvatljivih objekata.

Potrebno je podići svest, da za iste novce, pa i male budžete gradnje, možete napraviti zgradu kojoj estetika nije zanemarena strana. Takođe i svest o tome da je porast turizma vezana sa atraktivnim razvojem grada. Mala ulaganja bi mogla doneti primerene ekonomske benefite iz turizma.

I na kraju, podići svest da na ovaj način mi ne ostavljamo našim pokolenjima kvalitetnu sliku grada. Psihologija naroda je vezana za uslove u kojem odrasta i okruženjem u fizičkom i estetskom smislu. Popravljanje gradske slike je istovremeno i briga za razvoj psihe naše dece, njihovog budućeg odnosa prema kulturnim vrednostima, odnosa prema lepom, uređenom.

Slika 8. Prva nagrada, konkursno rešenje za poslovnu zgradu Banca Intesa

O ženama u arhitekturi

Po prirodi svoga bića, žene su naklonjene estetici i prirodno je da je arhitektura primamljiv izbor studija za njih. Arhitektura su lepe studije, ali težak posao, i to u fizičkom smislu. Zbog toga mnoge žene odustaju od takvih napora. Ne postoji radno vreme, projekti se rade uvek prekovremeno. Ako crtate neku kuću do kasno u noć, ne možete se osloboditi projektovanja ni u snu, nastavljate da crtate i putujete kroz svoje prostore i kad spavate.Kad se završava projekat ili konkurs, ne postojimo za porodicu danima, ručak mora neko drugi da skuva.

Malo je porodica koje će to prihvatati i podržavati, zato, kad govorimo o ženama ostvarenim arhitektama, one su najčešće u braku sa arhitektom, takozvani muško-ženski dvojci, ili su same, posvećene profesiji. Teško je trpeti i muža arhitektu, a kamoli ženu, jer veliko je to izostajanje iz porodičnog života.

Mislim da je to do skora bio jedini razlog zašto se ženama posle studija gubi obim vidljivosti u arhitektonskom stvaralaštvu, ali i mislim da će to u budućnosti biti prevaziđeno, u skladu sa savremenom evropskom inicijativom za rodnu ravnopravnost koja se zalaže za jaču zastupljenost žena u svim sferama društva. Arhitektura se smatra muškom strukom, zato sto žene odustaju pre nego što počnu, a ne zato što je nacrtati dobru kuću zaista „muška stvar“.

Žene, ako ne odustanu od pravog lica struke i upuste se u avanturu autorske arhitekture, sem sa projektnim zadacima, institucijama, biroom, klijentima, porodicom, treba da se izbore i sa velikom količinom muške sujete i šovinizma koji su sinonim arhitektonskoj struci.

Ja sam jako radosna što u Srbiji već postoje Zoca (Savičić), Nina (Gligorijević), Jelena (Vojvodić), Eva (Vaništa Lazarević), Grozdana (Šišović), Biljana (Gligorić) , Vesna (Cagić) , Ksenija (Bulatović), Dragana (Vasiljević), Milena (Kordić)… Zajedno smo jače.

Anja Ivana Milić osnivač je, suvlasnik i tehnički direktor kompanije Arhi.pro koja već više od 10 godina uspešno posluje u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, na poljima arhitektonskog projektovanja i inženjeringa, izvođenja radova, i dizajna i proizvodnje nameštaja. Poznata kako po radu sa najvećim svetskim kompanijama prisutnim u Srbiji na opremanju i brendiranju njihovih poslovnih prostora, tako i po saradnji sa velikim svetskim arhitektonskim biroima iz Londona, Vašingtona, Tokija, Melburna, na projektima u Srbiji i Crnoj Gori. Dobitnica je više nagrada i priznanja i aktivna članica stručnih udruženja, ali i udruženja koja se bave ženskim preduzetništvom. Od 2011. Anja je ambasadorka ženskog preduzetništva Srbije, u okviru projekta WENS Evropske unije.

Snežana Vesnić, jedna od osnivača arhitektonskog studija Neoarhitekti i višestruko nagrađivana autorka, u ovom nastavku serijala CAB:  Žene u arhitekturi, govori o svojim najznačajnijim projektima, kompleksnosti arhitekture, stereotipima i važnosti donošenja prave odluke u arhitekturi.

O značajnim projektima

Objekat Kompanije Textil u Užicu nastao je nakon velikog broja nagrađenih i nerealizovanih konkursnih radova. I pored toga danas mi deluje da bi takav objekat još teže nastao. Bilo je to vreme nakon mnogo problematičnih godina, u svakom smislu i za sve, pa mislim da je volja da se napravi nešto konkretno, veliko, određivala to vreme sredine dvehiljaditih. Ne mislim da je nešto posebno žensko u ovom projektu. On je projektovan kao odluka i mislim da se to i vidi kao njegova celovitost. U vezi njega sve je dizajnirano beskompromisno i kao takvo sprovedeno u delo.

Slike 1 i 2. Objekat kompanije Textil u Užicu

O pristupu arhitekturi

Za mene je arhitektura između neka dva stanja, stanje pre i stanje posle arhitekture, ako je reč o arhitekti. Komplikovano je objasniti šta se sve dešava i šta je i kad početak nečega i kad počinje kraj i kad je stvarno kraj i čega, kao uostalom i šta je i za koga zanimljivo u tom procesu. Pomenula bih talenat i intuiciju. Talenat je vezan za konceptualizaciju a intuicija za koncept. Ostalo je karakter.

Stvari nisu univerzalne. Univerzalne su ideje, pa i ideje o arhitekturi, a svako sam treba da odluči šta, kako i zbog čega.

Slika 3. Konkursno rešenje za blokove 25 i 26 na Novom Beogradu

O ženskom principu

Moguće je sve definisati kao poziciju sa koje se odredjene stvari gledaju i sa koje se odredjene odluke donose. Ako je reč o principu onda nije bitno ko je taj koji princip demonstrira. Mislim da sama arhitektura ne razlikuje muški i ženski princip a da je sve ostalo stereotip pojavnosti i spada u pitanje senzibiliteta ili metodologije. Međutim mislim da u tom smislu krajnji proizvod mnogo više odredjuju okolnosti i način na koji se postavite u odnosu na svoj kontekst.

Kada se osvrnem na situacije u kojima sam bila, ne mislim da je bilo šta u njima bilo rezultat toga što sam žena, ali takođe mislim da je to rezultat mog stava i odnosa prema arhitekturi. U principu arhitektura nije ženska profesija i ne očekujem demonstraciju ženskog principa, pa u tom smislu i ne mislim da je potrebno isticati bilo kakve razlike. To je tako i da nije tako ne bi bila u pitanju arhitektura već nešto drugo. U edukaciji arhitekata možda i ima mesta za takva razdvajanja: ženama se prašta odnos prema formi a muškarcima kompletnost. Koncept ostaje pitanje odluke.

Slika 4. Arheološki park, Mnajar Qim, Malta

O zamkama

Sve zamke treba izbeći. Pošto to nije moguće treba ih prevesti u nešto drugo i napraviti od takvih situacija kvalitet. Najčešće se zamke prevode u problem, ali  na problem problema treba gledati kao potencijal. Oni su rezultat okolnosti, a na arhitekti je da upotrebi sve u korist arhitekture. Nisam sigurna da postoje zamke za arhitekturu, a ako ne postoje za arhitekturu onda ne postoje ni za arhitekte. Postoje prilike i postoji individualni odnos prema situaciji, što nas ponovo vraća na pitanje odluke.

O uticajima

Od značajnijih autora koji su imali jak uticaj na mene izdvojila bih Korbizijea i Nouvela. A odlične arhitekte su: Lina Bo Bardi, Eileen Gray, Ivanka Raspopović, Kazuyo Sejima, Manuelle Gautrand.

Slika 5. Konkursno rešenje za Narodni muzej u Beogradu

O ženama u arhitekturi

Na pitanje šta je razlog što broj eksponiranih ženskih autora nije veliki može da se odgovori na dva načina: mitološki i egzistencijalno. Mislim na podelu uloga u arhitekturi iIi životu. Arhitektonska profesija pokriva široko polje, tako da mislim da je i arhitektonsko obrazovanje široko i disperzno. Mene više interesuje šta je sve u nadležnosti arhitektonske profesije i šta je sve ono što bi moglo da stvori ambijent u kojem bi se mogla da pojavi “prava” arhitektura. Pitanje autorstva u arhitekturi kao i u drugim profesijama ili umetnostima mnogo je više pitanje autentičnosti.

Snežana Vesnić, arhitekta, PhD kandidat, bavi se projektovanjem (Neoarhitekti, Beograd) i izgradnjom (Terra Inženjerig, Beograd). Polje istraživanja pokriva studije teorije forme, intuicije i supersimetrije, a projekti mogu biti okarakterisani kao poetski brutalizam nove modernost. Autorka je objekta Textil Užice i dobitnica većeg broja nagrada i priznanja, kao što je Nagrada za arhitekturu Kompanije Novosti za 2008. godinu.

O Ivanki Raspopović, jednoj od najenigmatičnijih ličnosti naše moderne, poznatoj pre svega po sjajnim projektima nastalim u saradnji sa prof. Ivanom Antićem, u okviru akcije CAB: Žene u arhitekturi, piše Jelica Jovanović.

Pre ravno dve i po godine posetila sam Ivanku Raspopović kako bih dobila više informacija o dvema stvarima kojima sam se tada bavila. Prva tema jeste bila Ivankina profesionalna biografija, koju sam imala u verziji koja je publikovana 1972. godine u knjizi Jugoslovenska umetnost XX veka: Srpska arhitektura 1900-1970. Zanosila sam se idejom da ću moći da napišem jedan članak o ženama u arhitekturi u Srbiji, od čega sam vrlo brzo odustala. Tako, posredno, dolazimo i do druge teme, za koju sam se nadala da ću dobiti malo više podataka od Ivanke – a to je arhiva Srbijaprojekta. Za početak, odnela sam joj kopiju njene biografije, koju je valjalo dopuniti, a kako se ispostavilo – i ispraviti.

No, najpre valja razjasniti koja su to preduzeća za koja je radila. Hronološki, to bi izgledalo ovako:  Od 1945-55. Ivanka je radila u građevinskom preduzeću Rad. Potom 1955. prelazi u Srbijaprojekt (prethodno Projektni zavod Srbije), gde ostaje do 1960.  Od 1961. do 1964. radi u preduzeću Zlatibor, a potom ponovo u Srbijaprojektu od 1965-80. godine, odakle je i otišla u penziju.

U Radu je bila zaposlena u tehničkom birou zajedno sa mužem, u vreme izgradnje fabrike viskoze u Loznici. Gradilište je imalo pet sektora:  upravnu zgradu je radio Ivan Antić i tako je njihova saradnja i počela. Prema njenim rečima, sarađivala je i sa najboljim konstruktivcima u tom periodu: Milan Krstić je, na primer, tada koristio jedinstvenu priliku da testira ponašanje ljuski od prednapregnutog betona, ispod kojih su smešteni koagulatori za vodu prečnika 25 m. Kasnije je to iskustvo primenjeno prilikom izgradnje Hale 3 Beogradskog sajma. No, Ivanka je često bila u prilici da mora da kontroliše dokumentaciju i proračune, da šalje projekte na reviziju, pa joj rad na gradilištu nije prijao.

Slika 1. Fabrika kablova u Jagodini

“Fabrika kablova u Jagodini… Toga se ne bih ni setila da ne piše ovde…” Zinula sam u čudu – kako neko može da zaboravi, ispostaviće se, vrlo značajan deo svojih realizacija? Ivanka odgovara kako nije volela industrijsku arhitekturu, već je te objekte uvek projektovala pod moranjem. Zapravo, Ivanka je bila glavni projektant čitavog kompleksa Fabrike kablova Svetozarevo, koji je projektovala u Srbijaprojektu. Zajedno sa timom od desetoro saradnika radila je tri meseca prekovremeno, od jutra do mraka, bez ikakve nadoknade za prekovremeni rad. Poslali su dvoja kola dokumentacije pred prvomajske praznike.

Slika 2. Robna kuća u Bečeju

Za Srbijaprojekt je projektovala radničku kantinu u Obrenovcu, TBC stacionar u Prizrenu, hladnjače za voće u okolini Tetova, robnu kuću u Bečeju i industrijsku zonu u Priboju u koautorstvu sa Slobodanom Mihajlovićem. Možda jedan od zanimljivijih projekata jeste rešenje za drugu fazu Aerodroma Beograd, po pozvanom konkursu u kojem su učestvovala četiri tima iz velikih projektantskih kuća.Tokom rada u preduzeću Zlatibor, projektovala je dva predajnika na Zlatiboru, zgradu Elektrodistribucije u Užicu i stambenu zgradu u Užicu, na Trgu Partizana, čiji je investitor bila Opšta bolnica Užice. Ivanka je često bila i saradnik na projektima Stanka Mandića, izvedenim i neizvedenim.

Slika 3. Stambeni objekat u Užicu

O muzejima i saradnji sa Ivanom Antićem

“Jednostavno. Ivan je došao kod nas kući i rekao da hoće da radi konkurs za Modernu galeriju (već 1965. Muzej savremene umetnosti, prim. aut.). A iz moje kuće su izašla dva nagrađena konkursna rešenja: moj muž (Dragan Raspopović) i Bane (Slobodan Mihajlović) su dobili prvi otkup.”

Slika 4. Muzej savremene umetnosti u L’Architecture d’aujourd’hui, broj 129, januar-februar 1967., str. 102.

Kaže da i dan danas ne može da se načudi kako su ona i Ivan dobili prvu nagradu, jer su crteže sklepali za nedelju dana. U razradi projekta su se desile i dve veće izmene. Najpre je čeona fasada, koja je u konkursnom rešenju imala jedan ravni zid, posle konsultacija projektovana i izvedena u danas prepoznatljivoj formi kristala. Već vrlo iskusni arhitekti, sa stečenim refleksom štednje, predvideli su da završna obloga na fasadi bude urađena u opeci – kao i kasnije na projektu Muzeja 21. oktobar u Šumaricama. Miodrag Protić je, međutim, uspeo da za objekat takvog značaja izbori beli venčački mermer za fasadu, na šta su autori odmah pristali. Muzej savremene umetnosti je otvoren 1965. godine, a iste godine Ivanka Raspopović i Ivan Antić dobijaju Oktobarsku nagradu za ovo remek delo arhitekture.

Slika 5. Unutrašnjost Muzeja savremene umetnosti

Vrlo brzo po otvaranju Muzeja savremene umetnosti Ivanka i Ivan dobijaju zadatak od tadašnje uprave spomen parka Kragujevački oktobar da projektuju Muzej 21. oktobar. Ivanka ne govori o simbolici objekta, samo napominje koliko joj je taj objekat drag, iako je vrlo skromnih gabarita. Dodaje i da su rimske opeke, koje je specijalno za Muzej napravilo preduzeće Rad, propale i da je fasadu potrebno podvrgnuti rekonstrukciji. Međutim, poučena iskustvom sa tadašnjom (trenutno, istom) situacijom oko obnove objekta Muzeja savremene umetnosti, nije bila sigurna koliko je pametno ulaziti u taj poduhvat.

Slika 6. Muzej 21. oktobar u Šumaricama

Naravno, nisam odolela a da je ne pitam ono o čemu se mnogi istraživači pitaju kada je reč o tandemu Antić – Raspopović: Kako su delili zaduženja prilikom rada na ova dva objekta? Gde se završava Ivankin a počinje Ivanov muzej? I zašto nisu nastavili tako plodnu saradnju? Opet, vrlo jednostavni odgovori. Apsolutno sve su radili timski. Dogovarali su se o tome ko će i kada preuzeti obaveze – slično je bilo i sa rekonstrukcijom MSU, gde su oboje bili konsultovani prilikom izrade projektne dokumentacije. Ivanka napominje da je arhitektura muzeja veoma inspirativna, pa nije bilo teško niti mučno raditi na takvim projektima. Saradnju nisu nastavili jer je Ivanka imala je previše posla u Srbijaprojektu, a Ivan na fakultetu.

Slika 7. Muzej 21. oktobar, Arhitektura urbanizam 33-34, 1965, str. 39.

Da se za kraj vratimo i na temu arhive Srbijaprojekta. Koje – vrlo jednostavno – nema. Kao što nema ni uništene arhive Projektbiroa – pa je zato daleko teže rekonstruisati karijeru Jovanke Jeftanović, ili na primer Ljupke Andonove, koja je radila u Arhitekturi i urbanizmu. Zahvaljujući isključivo sopstvenom zalaganju i osećaju za dokumentaciju, Ljiljana Bakić je publikovala Anatomiju B&B arhitekture, pa znamo o voljama i nevoljama kroz koje je prolazila u svom profesionalnom životu. A možemo pročitati i kako se Ljiljana Bakić seća Milice Šterić, Madame Energoprojekt.

Zapravo, većina žena u arhitekturi u Srbiji, naročito u periodu 1945-90. godine, projektuje upravo u okviru velikih biroa i preduzeća u državnom/društvenom vlasništvu, ili u okviru specifičnih samoupravnih ateljea, poput Projektbiroa. Poslovično nesređene i u svakojakim privatizacijama nestale (ili „nestale“) arhive i nerekonstruisane reference ovih preduzeća postaju hronično pitanje naše arhitektonske scene.

A arhitektica je bilo mnogo više nego arhitekata u Srbijaprojektu, kaže Ivanka Raspopović. I verujemo joj na reč.

Autor teksta je Jelica Jovanović, doktorantkinja na Tehnološkom Univerzitetu u Beču, na Institutu za istoriju umetnosti, arheologiju i restauraciju – odsek za konzervaciju i zaštitu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, na smeru Istorija i teorija umetnosti i arhitekture. Osnivač je i članica NVO Grupa arhitekata iz Beograda, koautorka Letnje škole arhitekture u Baču, koordinatorka regionalnog projekta Nedovršene modernizacije u ime Društva arhitekata Beograda. Prethodno je bila angažovana kao generalni sekretar Do.co.mo.mo. Srbija. Bivša članica Kluba mladih arhitekata – KMA (2006-2010). Radila kao demonstrator na Master studijama na predmetu Arhitektura i urbanizan u zaštićenim područjima i na raznim radionicama. Sa Do.co.mo.mo. Srbija nacionalnom sekcijom trenutno radi na predlogu mera zaštite arhitekture modernog pokreta u Srbiji na osnovu iskustva Do.co.mo.mo. International.

Fotografije: Dejan Milivojević, Milena Zindović.

Žaklina Gligorijević, urbanista zavidnog ugleda, deli sa nama svoja iskustva različitih uloga koje arhitekta može u svojoj karijeri da prođe. Ovo je još jedan u nizu tekstova u okviru projekta CAB: Žene u arhitekturi.

O počecima i radoznalosti

Dopadalo mi se u gimnaziji da se bavim enterijerom, imala sam praktične veštine i tako sam, na prečac rešila da upišem arhitekturu. Urbanizam sam odabrala jer me je bavljenje različitim aspektima gradskog prostora iznenadilo i zainteresovalo, od konteksta, sociologije, urbane rekonstrukcije i drugih predmeta koji su se bavili planiranjem prostora.

Imala sam sreću da na samom početku karijere radim stvarne planove i projekte u urbanističkim institucijama kakve su osamdesetih bili Arhitektonski fakultet, Centar za planiranje urbanog razvoja, CEP i Urbanistički zavod Beograda. Mogla sam da poredim prednosti i razlike planiranja u privatnom i javnom sektoru, i različite aspekte urbanističkog posla: kreativnost, javne rasprave, pravne zahteve i prepreke, terene, različite gradove, predele i kulture… Radeći paralelno na konkursima i projektima morala sam da prihvatim čari procedura i neminovnost kompromisa kao deo profesionalnog sazrevanja. Svaki projekat izazivao je novu ambiciju, i tako je i danas.

Slika 1. ISOCARP kongres, Perm, Rusija, 2012. 

Mislim da me je radoznalost vodila u različite oblasti u arhitekturi i urbanizmu, ali nas je i promenljivo tržište primoralo da savladavamo veštine i znanja u obe oblasti. Ono što me je zadržalo u tom poslu su istrajnost i vera da profesija može da popravi stvarnost. Kako vreme prolazi, sve više mi pomaže strpljenje i razumevanje drugačijih interesa i prioriteta kod različitih učesnika u projektima.

O savetima

Da se naoružaju znanjem i strpljenjem jer dolaze izazovna vremena za našu profesiju: svet se ubrzao, tehnika napredovala, sve što ste mislili da znate danas, već sutra je prevaziđeno i zastarelo. Zato veoma strpljivo u praksi a nestrpljivo u stalno sticanje novih znanja i veština!

Prvi savet ili bar prvi koji me je godinama intrigirao, dobila sam od profesora Ranka Radovića na vežbama tzv. Kompleksnog zadatka na IV godini studija, koji nas je nad crtežima pitao šta nam je strast u urbanizmu? Bez strasti nema vrhunskih rezultata! U to vreme zabrinuti student, uglavnom sam se pitala šta je moja obaveza a ne šta mi je strast. Tek kasnije, kad sam prikupila malo iskustva i osetila se dovoljno sigurnom da sa radošću ulazim u nove projekte, videla sam da je bio u pravu: profesionalna strast je motor koji vas vodi stalno dalje i zahteva od vas sve više i bolja dostignuća.

Slika 2. Kreativna Barselona u Beogradu

Drugi izazov, ne baš savet, dao mi je profesor Kayden sa Harvard GSD, koji je predavao kurs o dizajnu, zakonu i politikama. U debati o lepoti, kvalitetnom dizajnu kroz pravila, propise i zakone u urbanizmu, kao odgovor na tezu da je lepota ”u oku posmatrača” i argument da je arhitekturu i urbano oblikovanje moguće vrednovati i ceniti, konstatovao je da verovatno postoji razlog zašto tolike generacije studiraju na Graduate School of Design… Deset godina kasnije, često mi nedostaje takva teoretska debata, u vremenu kada se stvaranje pravila za oblikovanje prostora u planovima smatra šablonom, i često, posebno kod laika, rigidnom preprekom za razvoj gradova, a ne dopuštenim prihvaćenim okvirom za kvalitetna arhitektonska rešenja. Ne-profesionalcima regulacija prostora izgleda jednostavno: tri parametra, matematičke formule, ništa posebno. Naprotiv, za primenljiv i kvalitetan plan neophodna je veština, iskustvo i veći stepen razumevanja i obrazovanja od samog dizajna.

O zamkama u karijeri

Kao i u drugim profesijama, važno je da ambiciozna žena ne zapostavi ostale aspekte života, porodicu, prijatelje, hobije i zadovoljstva, kao cenu požrtvovanog profesionalnog uspeha. Obaveza treba da bude da u svom poslu uživa! Mnogo brige i truda oko stvari na koje ne možemo da utičemo donosi samo bore i neprijatelje. Srećom da obrazovanje arhitekata daje neverovatne mogućnosti za kreativne i ispunjavajuće poslove pa se ponekad zamor skromnim dometima u ograničenim uslovima svakodnevnog posla može nadomestiti na konkursima, u studijama ili u srodnim, umetničkim disciplinama.

O najznačajnijim poslovima

U urbanizmu i strateškom planiranju autorstvo nije najvažnije, već rukovođenje ili pažljiva sinteza, posebno kod velikih, dugogodišnjih projekata. Ženski princip u kompleksnim projektima je da se njima upravlja i rukovodi tako što se ličnost smanji, suzbije sujeta i lična promocija i podredi se zadatku. To su ženske osobine. To se ne odnosi u potpunosti na akademski rad i konkurse, jer tu ipak kreacija unutar zadatih granica i lični stav donose uspeh i veliko lično ispunjenje. Za sve ove projekte potrebno je bilo veliko strpljenje, priprema, diplomatija, usaglašavanje sa velikim brojem autora, učesnika, profesionalaca, kreativnih individua, komplikovanih procedura, kratkih rokova, ograničenih sredstava i različitih, suprotstavljenih interesa. Neki su završeni, neke su drugi završavali, neki su proizvod velikog timskog rada, neke su potpisali drugi autori ili rukovodioci, ali su svi, bez izuzetka, rezultat ličnog i profesionalnog angažmana, umeća i iskustva prikupljenog u ulogama projektanta, urbaniste, rukovodioca tima, organizatora ili direktora.

Slika 3. Urbanistički projekat Perasta

Moji izazovni zadaci bili su npr. planovi u zaštićenim područjima, kao Urbanistički projekat Perasta, strateški planovi nove generacije, kao GUP Kraljeva, 2000, Izmene Generalnog plana Beograda 2021/2, Strategija razvoja grada Beograda, Studija visokih objekata i set planova za Beograd u prethodnih četiri godine. Posebno sam ponosna na deset godina organizacije stručnog savetovanja Komunikacije, koje me je povezalo sa puno divnih ljudi i donelo veštinu da učestvujem i organizujem svetske kongrese, seminare i događaje.

Slika 4. Generalni plan Beograda do 2021/2.

Najveći poslovni izazov u smislu pomirenja mojih načela i očekivanja investitora bili su rukovođenje Izmenama Generalnog plana Beograda i organizacija i izrada beogradskih planova prema Zakonu o planiranju i izgradnji iz 2009. Posebno su deset planova generalne regulacije građevinskog područja grada Beograda veliko dostignuće čitavog tima Urbanističkog zavoda.

O ličnom razvoju i uticajima

Iskustvo rada u različitim sredinama, različitim gradovima i na različitim temama najviše pomaže da se razumeju mehanizmi upravljanja i oblikovanja prostora. Pojedinačna arhitektonska ostvarenja učestvuju u stvaranju kvalitetnog urbanog ambijenta, međutim kvalitet svake od tih urbanih celina ne garantuju najlepše i najatraktivnije zgrade. Zanimljivo je da svedena arhitektura koja je podređena zajedničkoj regulaciji stvorila kvalitet mnogih omiljenih gradskih jezgara evropskih gradova. U odnosu na moje ranije shvatanje arhitekture, mislim da je razumevanje i stvaranje arhitekture u kontekstu jedan od najvećih izazova za našu profesiju!

Više iskustva i različitih uloga omogućava bolje razumevanje tzv. velike slike, ukupnog procesa stvaranja grada, od dobrih urbanističkih ideja, načina donošenja odluka i mogućnosti njihovog sprovođenja. Uspeli i neuspeli projekti, prihvaćene i izgubljene ponude, mali i veliki projekti i stalno donošenje odluka, koje nam u procesu menjaju ciljeve, najbolji su put da se profesionalno odraste. Imala sam sreće da u karijeri sretnem i razmenim misli sa nekim od najvećih arhitektonskih imena današnjice, gradskih arhitekata, rukovodiocima najvećih urbanističkih zavoda svetskih gradova i profesora sa svetskih arhitektonskih i urbanističkih škola. Svaki taj susret, savet, komentar i svaki grad koji sam upoznala uticao je na moje izbore i menjao, kalibrisao ciljeve. Zahvaljujući tome danas razumem da mnoge velike i dobre ideje ostanu na papiru. Za njima ne vredi tugovati, ali to ne znači da od dobrih ideja odustajem, samo se trudim da postavljam realne, savladive ciljeve, pa ih tako i češće dosegnem.

O ulozi urbaniste i drugim ulogama

Medijacija različitih interesa je najveći izazov za urbanistu: da na najbolji mogući način usaglašava interese uprave, investitora, profesije i građana. Siguran put da se razumeju različiti interesi je da se okušate u što više uloga, što je meni, srećom, uspelo u 25 godina rada. Na master studijama na školama kakva je, na primer, Harvard GSD ovo vežbanje uloga deo je nastave na predmetima na kojima se analiziraju veliki, npr. javno-privatni projekti. Veštine pregovaranja i usaglašavanja grade se u okviru timova tako da svaki učesnik preuzme jednu od uloga: jednom ste pravnik, drugi put predstavnik uprave, ekonomista, arhitekta, developer, urbanista, zaštitar… Tako blagovremeno obrazovanje pomaže i olakšava tu zahtevnu komunikaciju koja je neophodna na svakom planu.

Slika 5. Izložba Evropske nagrade za gradski javni prostor 2008.

Da bi bili uspešni u toj ulozi neophodno je znanje, otvoreni um i sposobnost da se razmotre i uvaže argumenti svih uključenih strana, usaglase stavovi, omogući kompromis ili pak insistira na nekom od stavova, u zavisnosti od projekta i lokacije. Jedan od mojih najvažnijih kriterijuma za zastupanje i donošenje oduke je šansa da se projekti zaista realizuju.

Mr Žaklina Gligorijević je svakako jedno od najpoznatijih imena domaće urbanističke prakse. Kao arhitekta-planer ili organizator-rukovodilac, bila je neposredno uključena u izradu planova koji su oblikovali Beograd i druge gradove na način na koji oni danas izgledaju, odnosno stvorili uslove za njihov razvoj u budućnosti. Prepoznatljiva kao predstavnik beogradskog Urbanističkog zavoda ili ranije CEP-a, čiji javni nastupi su uvek primećeni, ona pored neposrednog rada u praksi posebno ističe i svoje iskustvo akademskog usavršavanja u Sjedinjenim Državama.

O istoriji i uspehu Energoprojekta ne može se govoriti bez osvrta na Milicu Šterić, osnivača i dugogodišnju direktorku njegovog arhitektonsko-građevinskog sektora. U sklopu aktuelnog projekta CAB: Žene u arhitekturi, arhitekta Marija Pavlović upoznaje nas sa bogatom karijerom Milice Šterić i njenim značajem za posleratnu arhitekturu u Jugoslaviji.

Malo je poznato da je glavni arhitekta Energoprojekta u godinama njegovog razvoja i uzleta, kako su to naveli u monografiji za 60-godišnjicu postojanja, bila žena – Milica Šterić, arhitekta. Još je manje poznato da je ona projektovala neke od prvih elektrana toliko bitnih za razvoj industrije u posleratnim godinama. Naravno da nije bila sama, bila je ravnopravan član inženjerskih timova okupljenih oko zajedničkih zadataka izgradnje tadašnje zemlje, a bio joj je poveren i projekat prve poslovne zgrade Energoprojekta na Zelenom vencu.

Slika 1. Prva zgrada Energoprojekta u Brankovoj ulici

Rođena 1914.godine u Smederevu, Milica je po završetku gimnazije došla u Beograd na studije arhitekture na Tehničkom Fakultetu. Svoj talenat za crtanje i slikarstvo je preusmerila ka arhitekturi upoznavši se sa profesijom prvo preko zeta Božidara Trifunovića.

Arhitekturu je diplomirala 1937. godine i pod uticajem profesora Milana Zlokovića, Bogdana Nestorovića i posebno Aleksandra Deroka, počela da projektuje prvenstveno podražavajući narodni stil.Međutim, Milica Šterić je svoj pravi i zreo pečat arhitekturi dala prateći CIAM-ove ideje i levičarski duh koji joj pak, nije dozvolio da se upusti u socrealistički pravac.Umesto toga, svoju ulogu u izgradnji novog, socijalističkog društva, originalnog samoupravnog socijalizma, počela je već u prvim godinama obnove radeći na projektima izgradnje zemlje. Stavljajući svoju karijeru u pogon za opšte dobro, 1947. se zapošljava u preduzeću Elektroistok, koga će naslediti Energoprojekt i u narednoj deceniji posvećuje se industrijskoj i infrastrukturnoj arhitekturi i izgradnji i projektuje elektrane.

Slika 2. Posleratna izgradnja termoelektrane Mali Kostolac

Već u prvim godinama posle Drugog svetskog rata donele su se odluke o osnivanju energetskih preduzeća opštedržavnog značaja i time otvorio put ka izgradnji elektrana širom Jugoslavije bez kojih ne bi bio moguć industrijski razvoj zemlje. Odmah nakon oslobođenja počelo se sa planiranjem novih energetskih kapaciteta. Kako su Nemci ostavili za sobom nedovršenu termoelektranu u Kostolcu, donosi se odluka da se stara termoelektrana u Beogradu sanira i prenese u Kostolac. Tako je već 1948.godine nastao Mali Kostolac, a građevinski projekat je uradila Milica Šterić. Zatim su usledile i druge, a naročito sa osnivanjem Hidro-Termo Elektroprojekta 1951, kasnijeg Energoprojekta. Najstarija i danas aktivna termoelektrana Kolubara A u Velikim Crljenima, pored istoimenog kopa, izgrađena je 1956.godine kao najveći srpski energetski kapacitet, a projekat potpisuju Milica Šterić i Božidar Petrović. Istih godina Milica je projektovala još i termoelektrane Kakanj u BiH, jugoistočno od Zenice i Velenje u Sloveniji, kao i nedovršenu termoelektranu Lukavac u BiH, blizu Tuzle.

Godine 1957. odlazi u Holandiju zahvaljujući polugodišnjoj stipendiji holandske vlade, radi u birou Van den Bruka (Van den Broek) i Bakeme (Bakema) i usavršava svoj arhitektonski izraz na iskustvima Bauhausa. Čista strukturalna forma i kombinovanje čelika i staklene fasade ostaće trajan element njenog dela vidljiv na objektima poput poslovne zgrade u ulici Carice Milice 2 iz 1957, kao i zgrade Socijalnog osiguranja u Smederevu zajedno sa B.Petrovićem iz 1958.

Slika 3. Poslovna zgrada u ulici Carice Milice

Zgrada u ulici Carice Milice 2 je pod zaštitom jer predstavlja lep primer moderne, naglašene horizontalnosti trakastim prozorima i potpuno svedene fasade koja prati logiku oblikovanja iznutra ka spolja. Funkcionalno ova zgrada i danas služi kao poslovni prostor Javnom preduzeću Elektroprivreda Srbije. Bez obzira na spratnost objekta, arhitekta Šterić je iskoristila sve prednosti ove lokacije da zgradu sasvim otvori i omogući pogled na grad. Njen zakošeni ugao prema uglu sa Brankovom ulicom otvoren je ka Savskom amfiteatru. Skeletni sklop u dvotraktnoj organizaciji proteže se niz ulicu do njenog ugla i zatim zaseca pod tupim uglom u pravcu Brankove gde će Šterić tri godine kasnije projektovati nagrađivanu zgradu Energoprojekta, čime će i urbanistički oblikovati ovaj ugao. Prva poslovna zgrada Energoprojekta je izgrađena 1960. godine i predstavlja najuspešnije izveden projekat Milice Šterić za koji je dobila Sedmojulsku nagradu 1961. godine i koja takođe uživa zaštitu. Ova zgrada danas je nažalost skoro napuštena, jer se od njene revitalizacije i adaptacije za sada odustalo zbog finansijskih i konstruktivnih problema. Stoji, potpuno oljuštena, samo u skeletu i čeka da joj se povrati lice i život.

Slika 4. Poslovna zgrada u Brankovoj ulici

Nedaleko od ove uspešne zgrade, ali ne manje značajna, stoji još jedna poslovna zgrada koju je Šterić projektovala – na uglu Brankove 25 pred samim mostom, danas sedište Agencije za privredne registre.

Tih godina Šterić je projektovala i stambenu zgradu u ulici Alekse Nenadovića u Beogradu , i nastavila u okviru Energoprojekta da radi na stambenim projektima za Smederevo 1965, zatim čitav kompleks 1975-1985, zatim u Boru, Bijeljini, Kladovu, Herceg Novom. U rodnom Smederevu projektuje nekoliko zgrada javne namene – Robnu kuću 1971. godine zajedno sa Aleksandrom Kekovićem, Dečju ustanovu 1978-80. i Dom kulture1978-90.

Slika 5. Centar za kulturu u Smederevu

Kao glavni arhitekta i kasnije direktor sektora za arhitekturu i urbanizam u Energoprojektu u vreme građenja njegove međunarodne reputacije , Milica Šterić je učestvovala na mnogim međunarodnim konkursima i radila na projektima kao što su kompleks ministarskih zgrada u Kanou u Nigeriji zajedno sa Z.Bojovićem 1970-72, zatim beduinsko naselje u Kuvajtu sa 5.000 kuća sa D.Bakićem i Z.Jovanovićem 1971-74, Vojno naselje Čimpata u Zambiji 1970. i druga.

Povodom izložbe Muzeja savremene umetnosti Beograd  Tri tačke oslonca: Zoran Bojović, arhitekta Zoran Bojović se u razgovoru sa kustosima izložbe Andrejom Dolinkom, Katarinom Krstić i Dubravkom Sekulić priseća svoje saradnje sa Milicom Šterić: Milica Šterić bila je stvarno veliki čovek i arhitekta. Bila je puna energije, strašno ambiciozna i sugestivna. Umela je da vas opčini, uvede u posao, usmerava. Radili smo zajedno. Iako sam još uvek bio početnik, ona mi je dala odrešene ruke. Ona je bila motor inspiracije. Odigrala je veliku ulogu u proboju arhitekture u Energoprojektu. Čak je i osnovala AG, Arhitektonsko-građevinski sektor. Zahvaljujući njoj se desio veliki nastup u inostranstvu, ona je to stimulisala. Za nju je arhitektura bila posebna. Čak je jednom, kada su je pitali šta je arhitektura, izjavila: Drugovi, arhitektura, to vam je avangarda. Tako se i ponašala. Bila je neponovljiva, posle nje više nije bilo takvih direktora.

Slika 6. Kompleks ministarskih zgrada u Kanou u Nigeriji sa Z. Bojovićem

U istom intervju Zoran Bojović iznosi i simpatičnu anegdotu sa njihovo zajedničkog rada na projektu za kompleks ministarskih zgrada u Kanou u Nigeriji: Kada smo završili projekat ministarstva države Kano, napravili smo malu izložbu u guvernerovoj palati, s namerom da mu prikažemo projekat. Dok smo pripremali izložbu, koja je bila na ozalidu koji smo lepili na zidove, Madam je bila strašno uzbuđena. Nije znala engleski i napamet je naučila tekst kojim je trebalo da objasni projekat guverneru. Išla je od jednog do drugog crteža i preslišavala se naglas. A tu se muvao neki policajac. U jednom trenutku, kad smo sve zalepili, Madam kaže: Pa, dobro, gde je taj guverner? Da li će se on već jednom pojaviti? A onaj policajac kaže: Ja sam guverner. Projekat je prihvaćen. Ona zgranuta: Pa nisam stigla ništa da kažem! On: Sve ste rekli, Madam.

Slika 7. Konkursno rešenje za Slaviju sa D. Jovanovićem i M. Milovanovićem

Od domaćih konkursa, možda je interesantan njen koautorski rad sa Draganom Jovanovićem i Momčilom Milovanovićem na konkursu za arhitektonsko-urbanističko rešenje Trga Slavija iz 1978.godine.

Još jedno od njenih dela jeste i toplana Novi Beograd iz 1965, oštećena u NATO bombardovanju 1999.

Milica Šterić dobitnila je i SAS-ovu Veliku nagradu arhitekture 1984.godine, a takođe je jedina žena kojoj je SAS posvetio specijalnu publikaciju 1991. godine.

Umrla je 1998. na Božić u Beogradu.

Zahvaljujemo se Dubravki Sekulić na ustupljenom materijalu iz intervjua Sve je to arhitektura! koji su u sklopu izložbe Tri tačke oslonca: Zoran Bojović pripremili Andrej Dolinka, Katarina Krstić i Dubravka Sekulić. Istoimena knjiga, sa celokupnim intervjuom, izaćiće krajem godine.

Autor teksta, Marija Maša Pavlović, diplomirala je arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Na Fakultetu Političkih Nauka upisuje Master, a zatim i doktorske studije kulture i medija, gde svoju naklonost ka razumevanju društvenih i političkih ideja i kretanja povezuje sa arhitekturom i razvojem grada. Sa druge strane, praktičnost u pristupu i realnost naše graditeljske sredine ju je vodila kroz projektovanje, preko investitorskog graditeljstva, do surovih cifara stranih investitora. Putujući kroz društvenu realnost Srbije i Beograda, okušala se i u medijskim vodama radeći u odnosima s javnošću najvećeg preduzeća u zemlji, ali i učeći o planiranju energetskih sistema i njihovom upravljanju. Arhitektura bez zvuka i bez muzike za nju nije arhitektura.