O Ivanki Raspopović, jednoj od najenigmatičnijih ličnosti naše moderne, poznatoj pre svega po sjajnim projektima nastalim u saradnji sa prof. Ivanom Antićem, u okviru akcije CAB: Žene u arhitekturi, piše Jelica Jovanović.

Pre ravno dve i po godine posetila sam Ivanku Raspopović kako bih dobila više informacija o dvema stvarima kojima sam se tada bavila. Prva tema jeste bila Ivankina profesionalna biografija, koju sam imala u verziji koja je publikovana 1972. godine u knjizi Jugoslovenska umetnost XX veka: Srpska arhitektura 1900-1970. Zanosila sam se idejom da ću moći da napišem jedan članak o ženama u arhitekturi u Srbiji, od čega sam vrlo brzo odustala. Tako, posredno, dolazimo i do druge teme, za koju sam se nadala da ću dobiti malo više podataka od Ivanke – a to je arhiva Srbijaprojekta. Za početak, odnela sam joj kopiju njene biografije, koju je valjalo dopuniti, a kako se ispostavilo – i ispraviti.

No, najpre valja razjasniti koja su to preduzeća za koja je radila. Hronološki, to bi izgledalo ovako:  Od 1945-55. Ivanka je radila u građevinskom preduzeću Rad. Potom 1955. prelazi u Srbijaprojekt (prethodno Projektni zavod Srbije), gde ostaje do 1960.  Od 1961. do 1964. radi u preduzeću Zlatibor, a potom ponovo u Srbijaprojektu od 1965-80. godine, odakle je i otišla u penziju.

U Radu je bila zaposlena u tehničkom birou zajedno sa mužem, u vreme izgradnje fabrike viskoze u Loznici. Gradilište je imalo pet sektora:  upravnu zgradu je radio Ivan Antić i tako je njihova saradnja i počela. Prema njenim rečima, sarađivala je i sa najboljim konstruktivcima u tom periodu: Milan Krstić je, na primer, tada koristio jedinstvenu priliku da testira ponašanje ljuski od prednapregnutog betona, ispod kojih su smešteni koagulatori za vodu prečnika 25 m. Kasnije je to iskustvo primenjeno prilikom izgradnje Hale 3 Beogradskog sajma. No, Ivanka je često bila u prilici da mora da kontroliše dokumentaciju i proračune, da šalje projekte na reviziju, pa joj rad na gradilištu nije prijao.

Slika 1. Fabrika kablova u Jagodini

“Fabrika kablova u Jagodini… Toga se ne bih ni setila da ne piše ovde…” Zinula sam u čudu – kako neko može da zaboravi, ispostaviće se, vrlo značajan deo svojih realizacija? Ivanka odgovara kako nije volela industrijsku arhitekturu, već je te objekte uvek projektovala pod moranjem. Zapravo, Ivanka je bila glavni projektant čitavog kompleksa Fabrike kablova Svetozarevo, koji je projektovala u Srbijaprojektu. Zajedno sa timom od desetoro saradnika radila je tri meseca prekovremeno, od jutra do mraka, bez ikakve nadoknade za prekovremeni rad. Poslali su dvoja kola dokumentacije pred prvomajske praznike.

Slika 2. Robna kuća u Bečeju

Za Srbijaprojekt je projektovala radničku kantinu u Obrenovcu, TBC stacionar u Prizrenu, hladnjače za voće u okolini Tetova, robnu kuću u Bečeju i industrijsku zonu u Priboju u koautorstvu sa Slobodanom Mihajlovićem. Možda jedan od zanimljivijih projekata jeste rešenje za drugu fazu Aerodroma Beograd, po pozvanom konkursu u kojem su učestvovala četiri tima iz velikih projektantskih kuća.Tokom rada u preduzeću Zlatibor, projektovala je dva predajnika na Zlatiboru, zgradu Elektrodistribucije u Užicu i stambenu zgradu u Užicu, na Trgu Partizana, čiji je investitor bila Opšta bolnica Užice. Ivanka je često bila i saradnik na projektima Stanka Mandića, izvedenim i neizvedenim.

Slika 3. Stambeni objekat u Užicu

O muzejima i saradnji sa Ivanom Antićem

“Jednostavno. Ivan je došao kod nas kući i rekao da hoće da radi konkurs za Modernu galeriju (već 1965. Muzej savremene umetnosti, prim. aut.). A iz moje kuće su izašla dva nagrađena konkursna rešenja: moj muž (Dragan Raspopović) i Bane (Slobodan Mihajlović) su dobili prvi otkup.”

Slika 4. Muzej savremene umetnosti u L’Architecture d’aujourd’hui, broj 129, januar-februar 1967., str. 102.

Kaže da i dan danas ne može da se načudi kako su ona i Ivan dobili prvu nagradu, jer su crteže sklepali za nedelju dana. U razradi projekta su se desile i dve veće izmene. Najpre je čeona fasada, koja je u konkursnom rešenju imala jedan ravni zid, posle konsultacija projektovana i izvedena u danas prepoznatljivoj formi kristala. Već vrlo iskusni arhitekti, sa stečenim refleksom štednje, predvideli su da završna obloga na fasadi bude urađena u opeci – kao i kasnije na projektu Muzeja 21. oktobar u Šumaricama. Miodrag Protić je, međutim, uspeo da za objekat takvog značaja izbori beli venčački mermer za fasadu, na šta su autori odmah pristali. Muzej savremene umetnosti je otvoren 1965. godine, a iste godine Ivanka Raspopović i Ivan Antić dobijaju Oktobarsku nagradu za ovo remek delo arhitekture.

Slika 5. Unutrašnjost Muzeja savremene umetnosti

Vrlo brzo po otvaranju Muzeja savremene umetnosti Ivanka i Ivan dobijaju zadatak od tadašnje uprave spomen parka Kragujevački oktobar da projektuju Muzej 21. oktobar. Ivanka ne govori o simbolici objekta, samo napominje koliko joj je taj objekat drag, iako je vrlo skromnih gabarita. Dodaje i da su rimske opeke, koje je specijalno za Muzej napravilo preduzeće Rad, propale i da je fasadu potrebno podvrgnuti rekonstrukciji. Međutim, poučena iskustvom sa tadašnjom (trenutno, istom) situacijom oko obnove objekta Muzeja savremene umetnosti, nije bila sigurna koliko je pametno ulaziti u taj poduhvat.

Slika 6. Muzej 21. oktobar u Šumaricama

Naravno, nisam odolela a da je ne pitam ono o čemu se mnogi istraživači pitaju kada je reč o tandemu Antić – Raspopović: Kako su delili zaduženja prilikom rada na ova dva objekta? Gde se završava Ivankin a počinje Ivanov muzej? I zašto nisu nastavili tako plodnu saradnju? Opet, vrlo jednostavni odgovori. Apsolutno sve su radili timski. Dogovarali su se o tome ko će i kada preuzeti obaveze – slično je bilo i sa rekonstrukcijom MSU, gde su oboje bili konsultovani prilikom izrade projektne dokumentacije. Ivanka napominje da je arhitektura muzeja veoma inspirativna, pa nije bilo teško niti mučno raditi na takvim projektima. Saradnju nisu nastavili jer je Ivanka imala je previše posla u Srbijaprojektu, a Ivan na fakultetu.

Slika 7. Muzej 21. oktobar, Arhitektura urbanizam 33-34, 1965, str. 39.

Da se za kraj vratimo i na temu arhive Srbijaprojekta. Koje – vrlo jednostavno – nema. Kao što nema ni uništene arhive Projektbiroa – pa je zato daleko teže rekonstruisati karijeru Jovanke Jeftanović, ili na primer Ljupke Andonove, koja je radila u Arhitekturi i urbanizmu. Zahvaljujući isključivo sopstvenom zalaganju i osećaju za dokumentaciju, Ljiljana Bakić je publikovala Anatomiju B&B arhitekture, pa znamo o voljama i nevoljama kroz koje je prolazila u svom profesionalnom životu. A možemo pročitati i kako se Ljiljana Bakić seća Milice Šterić, Madame Energoprojekt.

Zapravo, većina žena u arhitekturi u Srbiji, naročito u periodu 1945-90. godine, projektuje upravo u okviru velikih biroa i preduzeća u državnom/društvenom vlasništvu, ili u okviru specifičnih samoupravnih ateljea, poput Projektbiroa. Poslovično nesređene i u svakojakim privatizacijama nestale (ili „nestale“) arhive i nerekonstruisane reference ovih preduzeća postaju hronično pitanje naše arhitektonske scene.

A arhitektica je bilo mnogo više nego arhitekata u Srbijaprojektu, kaže Ivanka Raspopović. I verujemo joj na reč.

Autor teksta je Jelica Jovanović, doktorantkinja na Tehnološkom Univerzitetu u Beču, na Institutu za istoriju umetnosti, arheologiju i restauraciju – odsek za konzervaciju i zaštitu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, na smeru Istorija i teorija umetnosti i arhitekture. Osnivač je i članica NVO Grupa arhitekata iz Beograda, koautorka Letnje škole arhitekture u Baču, koordinatorka regionalnog projekta Nedovršene modernizacije u ime Društva arhitekata Beograda. Prethodno je bila angažovana kao generalni sekretar Do.co.mo.mo. Srbija. Bivša članica Kluba mladih arhitekata – KMA (2006-2010). Radila kao demonstrator na Master studijama na predmetu Arhitektura i urbanizan u zaštićenim područjima i na raznim radionicama. Sa Do.co.mo.mo. Srbija nacionalnom sekcijom trenutno radi na predlogu mera zaštite arhitekture modernog pokreta u Srbiji na osnovu iskustva Do.co.mo.mo. International.

Fotografije: Dejan Milivojević, Milena Zindović.

Izložba Tri tačke oslonca: Zoran Bojović otvorena je u utorak, 18. septembra 2012, u Galeriji – Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, u organizaciji Muzeja savremene umetnosti Beograd. Kustosi izložbe Andrej Dolinka, Katarina Krstić i Dubravka Sekulić, kroz opus arhitekte Zorana Bojovića koji je sa beogradskim Energoprojektom radio na objektima u Africi i Aziji, istražuju uticaj koji su jugoslovenska arhitektura i građevinska industrija imale u zemljama Nesvrstanih do kraja 80-tih godina, ali i kako je ta sredina uticala na jugoslovenske arhitekte.  Izložba će biti otvorena do 22. oktobra 2012. godine.

Kako su se projekti povezivali sa lokalnim stanovništvom i kulturom? Šta znači podizanje brana, fabrika ili hotela u zemljama koje su tek proglasile nezavisnost? Koji je odnos između tih građevina i Pokreta nesvrstanih? Trebalo je da prođe određeno vreme kako bi bili stvoreni uslovi da se projekti izvedeni i projektovani za ono što se danas naziva Globalni Jug kontekstualizuju i kroz to razume pozicija arhitekture i arhitekata u pomenutom procesu. Većina ovih pitanja ostala je bez odgovora.

Jedno od građevinskih preduzeća koje se posebno istaklo u izgradnji zemalja Globalnog Juga, Afrike, Azije i Bliskog Istoka bio je beogradski Energoprojekt. Među brojnim Energoporjektovim arhitektima posebno se istakao Zoran Bojović. Osim kvaliteta i složenosti projekata koje je vodio, od velikog značaja je bio njegov pristup arhitekturi, zahvaljujući kojem je za tu disciplinu izboren status ključnog i neodvojivog dela radnog procesa.  

Bojovićevim rečima: „Ne možete da odvojite arhitekturu od ostalih disciplina. Sve je arhitektura. Radi se o oblikovanju prostora. Veliki građevinski projekti, posebno brane i hidroelektrane, utiču na promenu životne sredine, na promenu klime. To je sve oblikovanje prostora, a oblikovanje prostora je arhitektura.” (iz intervjua „Sve je arhitektura”, načinjenim za potrebe izložbe).

Cilj izložbe Tri tačke oslonca jeste da postavi praksu Zorana Bojovića u širi kontekst postkolonijalnog razvoja Afrike i celokupnog Globalnog Juga. Osnovna zamisao je da se prikaže interna i eksterna dinamika Pokreta nesvrstanih, koji je definisan kao treća strana u vreme bipolarnog sveta izazvanog krizom Hladnog rata. Pored toga, namera je da se predstavi svet nadmetanja u globalnoj građevinskoj industriji, gde je Energoprojekt igrao važnu ulogu sve do kraja osamdesetih godina XX veka, kao i da se prikaže uticaj globalnih sila na njegovu arhitektonsku praksu i intelektualnu arhitektonsku radnu snaga koja je dolazila iz nesvrstane Jugoslavije.

Iza ovih velikih narativa stoji priča o Zoranu Bojoviću, arhitekti koji je našao, u „Mojoj Africi” kako je često naziva, kvalitete i logiku koja mu je pokazala put kroz proces projektovanja.

Foto: © Kolekcija Zorana Bojovića