O Ivanki Raspopović, jednoj od najenigmatičnijih ličnosti naše moderne, poznatoj pre svega po sjajnim projektima nastalim u saradnji sa prof. Ivanom Antićem, u okviru akcije CAB: Žene u arhitekturi, piše Jelica Jovanović.

Pre ravno dve i po godine posetila sam Ivanku Raspopović kako bih dobila više informacija o dvema stvarima kojima sam se tada bavila. Prva tema jeste bila Ivankina profesionalna biografija, koju sam imala u verziji koja je publikovana 1972. godine u knjizi Jugoslovenska umetnost XX veka: Srpska arhitektura 1900-1970. Zanosila sam se idejom da ću moći da napišem jedan članak o ženama u arhitekturi u Srbiji, od čega sam vrlo brzo odustala. Tako, posredno, dolazimo i do druge teme, za koju sam se nadala da ću dobiti malo više podataka od Ivanke – a to je arhiva Srbijaprojekta. Za početak, odnela sam joj kopiju njene biografije, koju je valjalo dopuniti, a kako se ispostavilo – i ispraviti.

No, najpre valja razjasniti koja su to preduzeća za koja je radila. Hronološki, to bi izgledalo ovako:  Od 1945-55. Ivanka je radila u građevinskom preduzeću Rad. Potom 1955. prelazi u Srbijaprojekt (prethodno Projektni zavod Srbije), gde ostaje do 1960.  Od 1961. do 1964. radi u preduzeću Zlatibor, a potom ponovo u Srbijaprojektu od 1965-80. godine, odakle je i otišla u penziju.

U Radu je bila zaposlena u tehničkom birou zajedno sa mužem, u vreme izgradnje fabrike viskoze u Loznici. Gradilište je imalo pet sektora:  upravnu zgradu je radio Ivan Antić i tako je njihova saradnja i počela. Prema njenim rečima, sarađivala je i sa najboljim konstruktivcima u tom periodu: Milan Krstić je, na primer, tada koristio jedinstvenu priliku da testira ponašanje ljuski od prednapregnutog betona, ispod kojih su smešteni koagulatori za vodu prečnika 25 m. Kasnije je to iskustvo primenjeno prilikom izgradnje Hale 3 Beogradskog sajma. No, Ivanka je često bila u prilici da mora da kontroliše dokumentaciju i proračune, da šalje projekte na reviziju, pa joj rad na gradilištu nije prijao.

Slika 1. Fabrika kablova u Jagodini

“Fabrika kablova u Jagodini… Toga se ne bih ni setila da ne piše ovde…” Zinula sam u čudu – kako neko može da zaboravi, ispostaviće se, vrlo značajan deo svojih realizacija? Ivanka odgovara kako nije volela industrijsku arhitekturu, već je te objekte uvek projektovala pod moranjem. Zapravo, Ivanka je bila glavni projektant čitavog kompleksa Fabrike kablova Svetozarevo, koji je projektovala u Srbijaprojektu. Zajedno sa timom od desetoro saradnika radila je tri meseca prekovremeno, od jutra do mraka, bez ikakve nadoknade za prekovremeni rad. Poslali su dvoja kola dokumentacije pred prvomajske praznike.

Slika 2. Robna kuća u Bečeju

Za Srbijaprojekt je projektovala radničku kantinu u Obrenovcu, TBC stacionar u Prizrenu, hladnjače za voće u okolini Tetova, robnu kuću u Bečeju i industrijsku zonu u Priboju u koautorstvu sa Slobodanom Mihajlovićem. Možda jedan od zanimljivijih projekata jeste rešenje za drugu fazu Aerodroma Beograd, po pozvanom konkursu u kojem su učestvovala četiri tima iz velikih projektantskih kuća.Tokom rada u preduzeću Zlatibor, projektovala je dva predajnika na Zlatiboru, zgradu Elektrodistribucije u Užicu i stambenu zgradu u Užicu, na Trgu Partizana, čiji je investitor bila Opšta bolnica Užice. Ivanka je često bila i saradnik na projektima Stanka Mandića, izvedenim i neizvedenim.

Slika 3. Stambeni objekat u Užicu

O muzejima i saradnji sa Ivanom Antićem

“Jednostavno. Ivan je došao kod nas kući i rekao da hoće da radi konkurs za Modernu galeriju (već 1965. Muzej savremene umetnosti, prim. aut.). A iz moje kuće su izašla dva nagrađena konkursna rešenja: moj muž (Dragan Raspopović) i Bane (Slobodan Mihajlović) su dobili prvi otkup.”

Slika 4. Muzej savremene umetnosti u L’Architecture d’aujourd’hui, broj 129, januar-februar 1967., str. 102.

Kaže da i dan danas ne može da se načudi kako su ona i Ivan dobili prvu nagradu, jer su crteže sklepali za nedelju dana. U razradi projekta su se desile i dve veće izmene. Najpre je čeona fasada, koja je u konkursnom rešenju imala jedan ravni zid, posle konsultacija projektovana i izvedena u danas prepoznatljivoj formi kristala. Već vrlo iskusni arhitekti, sa stečenim refleksom štednje, predvideli su da završna obloga na fasadi bude urađena u opeci – kao i kasnije na projektu Muzeja 21. oktobar u Šumaricama. Miodrag Protić je, međutim, uspeo da za objekat takvog značaja izbori beli venčački mermer za fasadu, na šta su autori odmah pristali. Muzej savremene umetnosti je otvoren 1965. godine, a iste godine Ivanka Raspopović i Ivan Antić dobijaju Oktobarsku nagradu za ovo remek delo arhitekture.

Slika 5. Unutrašnjost Muzeja savremene umetnosti

Vrlo brzo po otvaranju Muzeja savremene umetnosti Ivanka i Ivan dobijaju zadatak od tadašnje uprave spomen parka Kragujevački oktobar da projektuju Muzej 21. oktobar. Ivanka ne govori o simbolici objekta, samo napominje koliko joj je taj objekat drag, iako je vrlo skromnih gabarita. Dodaje i da su rimske opeke, koje je specijalno za Muzej napravilo preduzeće Rad, propale i da je fasadu potrebno podvrgnuti rekonstrukciji. Međutim, poučena iskustvom sa tadašnjom (trenutno, istom) situacijom oko obnove objekta Muzeja savremene umetnosti, nije bila sigurna koliko je pametno ulaziti u taj poduhvat.

Slika 6. Muzej 21. oktobar u Šumaricama

Naravno, nisam odolela a da je ne pitam ono o čemu se mnogi istraživači pitaju kada je reč o tandemu Antić – Raspopović: Kako su delili zaduženja prilikom rada na ova dva objekta? Gde se završava Ivankin a počinje Ivanov muzej? I zašto nisu nastavili tako plodnu saradnju? Opet, vrlo jednostavni odgovori. Apsolutno sve su radili timski. Dogovarali su se o tome ko će i kada preuzeti obaveze – slično je bilo i sa rekonstrukcijom MSU, gde su oboje bili konsultovani prilikom izrade projektne dokumentacije. Ivanka napominje da je arhitektura muzeja veoma inspirativna, pa nije bilo teško niti mučno raditi na takvim projektima. Saradnju nisu nastavili jer je Ivanka imala je previše posla u Srbijaprojektu, a Ivan na fakultetu.

Slika 7. Muzej 21. oktobar, Arhitektura urbanizam 33-34, 1965, str. 39.

Da se za kraj vratimo i na temu arhive Srbijaprojekta. Koje – vrlo jednostavno – nema. Kao što nema ni uništene arhive Projektbiroa – pa je zato daleko teže rekonstruisati karijeru Jovanke Jeftanović, ili na primer Ljupke Andonove, koja je radila u Arhitekturi i urbanizmu. Zahvaljujući isključivo sopstvenom zalaganju i osećaju za dokumentaciju, Ljiljana Bakić je publikovala Anatomiju B&B arhitekture, pa znamo o voljama i nevoljama kroz koje je prolazila u svom profesionalnom životu. A možemo pročitati i kako se Ljiljana Bakić seća Milice Šterić, Madame Energoprojekt.

Zapravo, većina žena u arhitekturi u Srbiji, naročito u periodu 1945-90. godine, projektuje upravo u okviru velikih biroa i preduzeća u državnom/društvenom vlasništvu, ili u okviru specifičnih samoupravnih ateljea, poput Projektbiroa. Poslovično nesređene i u svakojakim privatizacijama nestale (ili „nestale“) arhive i nerekonstruisane reference ovih preduzeća postaju hronično pitanje naše arhitektonske scene.

A arhitektica je bilo mnogo više nego arhitekata u Srbijaprojektu, kaže Ivanka Raspopović. I verujemo joj na reč.

Autor teksta je Jelica Jovanović, doktorantkinja na Tehnološkom Univerzitetu u Beču, na Institutu za istoriju umetnosti, arheologiju i restauraciju – odsek za konzervaciju i zaštitu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, na smeru Istorija i teorija umetnosti i arhitekture. Osnivač je i članica NVO Grupa arhitekata iz Beograda, koautorka Letnje škole arhitekture u Baču, koordinatorka regionalnog projekta Nedovršene modernizacije u ime Društva arhitekata Beograda. Prethodno je bila angažovana kao generalni sekretar Do.co.mo.mo. Srbija. Bivša članica Kluba mladih arhitekata – KMA (2006-2010). Radila kao demonstrator na Master studijama na predmetu Arhitektura i urbanizan u zaštićenim područjima i na raznim radionicama. Sa Do.co.mo.mo. Srbija nacionalnom sekcijom trenutno radi na predlogu mera zaštite arhitekture modernog pokreta u Srbiji na osnovu iskustva Do.co.mo.mo. International.

Fotografije: Dejan Milivojević, Milena Zindović.

Budući da su veliki majstori Zapada u prošlosti već temeljno proučeni (podaci o arhitektima i njihovim delima su bili lako dostupni, iz različitih razloga, kao što su dugovečnost i marketinške veštine istaknutih stvaralaca i veliki broj njihovih učenika i sledbenika), savremeni istraživači modernog perioda se okreću manje poznatoj oblasti bivše socijalističke Evrope, SSSR-a i takozvanih zemalja trećeg sveta.

Tokom poslednjih godina, mlađi istraživači su se dosta bavili temom arhitektonskog nasleđa bivše Jugoslavije. Na različite načine, sa različitim pristupima. Najveće istraživanje svakako jesu Nedovršene modernizacije, projekat koji je okupio učesnike iz svih zemalja bivše Jugoslavije, prikazan javnosti u više navrata, kroz konferencije i izložbe u nekoliko gradova regiona.

Rezultati rada na projektu sažeti su i publikovani u knjizi istog naslova. Ova publikacija sadrži impresivan broj priloga uglednih autora, koji su modernu arhitekturu i urbanizam bivše države sagledavali u kontekstu društvenih odnosa, tehnologije, arhitektonskog izraza, lokalnih posebnosti, uticaja, jezika, prožimanja, ideologije, komunikacije…

Urednici, Maroje Mrduljaš i Vladimir Kulić, vešto su se već u uvodnom tekstu ogradili od eventualnih primedaba: „…in no way [do we] pretend to write a coherent history of modern architecture in the region… we are not aiming at scholarly precision and comprehensiveness, but a broad description of the circumstances that produced certain pieces of architecture and of the modernising effects of these buildings and their significance today.“ Ako prihvatimo ovakav pristup istraživanju, iza uvoda će nas dočekati neverovatna količina podataka, ilustracija, promišljanja, komentara i analiza, koje predstavljaju izuzetan doprinos. I mnogo nostalgije.

Mnogi prikazani projekti, objekti, autori i ideje bili su pre ovog istraživanja nepoznati široj publici. Nesporne vrednosti, koje ovaj projekat otkriva i prikazuje, na ovaj način izmiču pretnji zaborava. Sa druge strane, projekat nam daje novi pogled na neke sasvim poznate kuće, prostore i ljude, koji zaslužuju da se o njima govori, odnosno koji imaju još nešto da nam kažu.

Meni lično, veoma je drago da je još jedno istraživanje na ovu temu uspešno realizovano. Od trenutka kada su Jelica i Jelena bojažljivo došle da se raspituju, preko njihovih širokih osmeha uz koje su preturale po prašini naše arhive, sve do dobro upakovanih radova svakako je trebalo mnogo upornosti i rada – na čemu im treba čestitati. Ovaj tekst prate neke od fotografija iz naše arhive koje su našle svoje mesto u knjizi.

Na kraju, ostaje nam da verujemo da će ovaj sjajni projekat podstaći neka nova istraživanja, koja će doprineti objektivnom katalogizovanju i valorizaciji graditeljskog nasleđa Moderne, kao neophodnog preduslova za njegovu (hitno potrebnu) zaštitu. Modernizacije su možda nedovršene, ali ne smemo dozvoliti da ostanu neuhvatljive.

Tekst: Goran Petrović
Ilustracije iz arhive CAB: Fragment fasade Televizorke (Blok 23, Novi Beograd) i Pilot-objekat IMS tehnologije građenja u Havani, Kuba.

Naselje Pruitt-Igoe, u St. Louisu u američkoj državi Missouri je u teoriji urbanizma postalo simbol propasti modernističkog projekta. Kompleks stambenih objekata je projektovao arhitekta Minoru Yamasaki (projektant srušenih kula WTC u Njujorku). Iako je prvobitna ideja bila da se na efikasan način reši problem substandardnog stanovanja u slamovima St. Louisa, Pruitt-Igoe je vrlo brzo postalo nebezbedno i zapušteno naselje.

Odlukom Saveznog departmana za stanovanje, naselje sagrađeno 1954. godine je delimično srušeno 16. marta 1972. u 15 časova.

Ovaj dan je proglašen za dan kada je umrla Moderna arhitektura (Charles Jencks).

Veoma je inspirativan novi dokumentarni film The People of Pruitt-Igoe, koji sa vremenskom distancom i iz drugog ugla govori o rušenju naselja (www.pruitt-igoe.com/the-film/).