Centar za arhitekturu Beograd je projekat Žene u arhitekturi realizovao tokom 2013. godine. Ova knjiga, kao njegov rezultat, prikazuje rad i iskustva žena arhitekata u Srbiji od početka 20. veka do danas. Na 160 strana sakupljeni su autorski tekstovi i intervjui, praćeni ilustracijama, koji prikazuju najznačajnije ženske autore i njihove projekte. Cela publikacija je dvojezična, na srpskom i engleskom jeziku.

Postavljajući pitanja o položaju i ulozi žena u arhitektonskoj praksi nekad i sad, nadamo se da ćemo obogatiti našu profesiju u Srbiji, a globalnoj zajednici pružiti prikaz lokalne arhitekture kroz prizmu njenih ženskih stvaralaca.

Centar za arhitekturu Beograd se posebno zahvaljuje koleginici Mileni Zindović, na velikom trudu i entuzijazmu u realizaciji naših ideja.

Zahvaljujemo se i Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije, koje je finansijski pomoglo izdavanje ove publikacije.

Do svog primerka knjige ćete najlakše doći ako kontaktirate direktno Centar za arhitekturu na books@cab.rs.

Tema ovogodišnje Beogradske Internacionalne Nedelje Arhitekture su Prostori javnosti, gde će se posetioci i predavači kroz niz različitih programa baviti sadržajem, značenjem, interaktivnim odnosom sa okolinom i oblikovnim vrednostima koje definišu suštinu urbanih prostora. Centar za arhitekturu Beograd učestvuje na ovogodišnjoj BINI sa tri događaja.

U petak 16. maja u prostoru galerije Artget Kulturnog Centra Beograda održana je prezentacija Zašto javni prostor?, predstavljanje Evropske nagrade za urbani javni prostor. Ova nagrada dodeljuje se svake druge godine sa ciljem da se podrže i prepoznaju stvaranje, oporavak i unapređenje javnog prostora, polazeći od činjenice da je stanje javnog prostora jasan pokazatelj građanskog i kolektivnog zdravlja naših gradova. Nagradu dodeljuje Centar za savremenu kulturu Barselone (CCCB).

U okviru BINE Evropsku nagradu za urbani javni prostor predstavili su David Bravo Bordas iz CCCB-a i Darko Polić iz CAB-a. Prezentaciju je moderirao Ivan Kucina.

Kao deo BINA radionica Milena Zindović iz CAB-a i Katarina Aleksić, nastavnica informatike, održaće radionicu Graditeljke Beograda za decu od 10 do 12 godina. Radionica će biti održana u dva termina: prvi je u četvrtak 29. maja od 10:00 do 11:30, a drugi u petak 30. maja od 10:30 do 12:00 časova, u prostoru Centra za promociju nauke u Knez Mihailovoj 5.

Učesnici radionice će u grupama, koristeći jednostavne web alatke, istraživati elemente javnih gradskih prostora i prezentovati svoja saznanja pomoću interaktivnih slika, interkativnih vremenskih osa i interaktivnih dijagrama. U radu i razgovoru sa moderatorkama, deca će se upoznati sa istorijom Beograda i njegovih javnih prostora, značajem arhitekture i urbanizma u razvoju grada i delima žena autora u našoj arhitekturi. Radionica će imati i elemente vršnjačke edukacije jer će deci pomagati njihovi vršnjaci iz OŠ “Branislav Nušić”, koji su uspešno uradili slične zadatke radeći na nastavnom projektu Graditeljke Beograda.

Svi dečiji radovi nastali kao rezultat ovih radionica biće objavljeni na blogu projekta.

U saradnji i na poziv Do.Co.Mo.Mo Srbija, Milena Zindović će zajedno sa Marijom Martinović voditi BINA šetnju Savske obale i ono što ih spaja. U nedelju 1. juna sa početkom u 14 časova kod Beton hale grupa će se ukrcati na brodić i ploviti rekom Savom naizmenično pričajući o  njenim obalama, značajnim ambijentalnim celinama poput Savamale, Savskog amfiteatra i Starog sajmišta i objektima poput SC “25. maj”, Beogradskog sajma, BIGZ-a itd.

Radionica Graditeljke Beograda koju je Centar za arhitekturu Beograd realizovao u saradnji sa OŠ “Branislav Nušić” iz Beograda uspešno je završena, a njen kraj obeležili smo obilaskom predmetnih lokacija sa učenicima VI/2.

Tokom ove šetnje učenici su, vođeni Milenom Zindović i Katarinom Aleksić, obišli objekte arhitekti Jelisavete Načić, Milice Šterić i Milice Krstić u centru Beograda. Obilazak smo započeli ispred OŠ “Kralj Petar Prvi” Jelisavete Načić gde smo razgovarali o elementima stila ovog objekta i osnovnim arhitektonskim elementima uopšte. Ispred Jelisavetinih Malih stepenica na Kalemegdanu učenici su predstavili život i delo naše prve žene arhitekte. Pričali smo i o arhitekturi kao profesiji i okviru svakodnevnog života.

Obilazak smo nastavili prema Zelenom Vencu i objektima Milice Šterić, uz usputno zaustavljanje ispred Kafane “?” i Konaka kneginje Ljubice, kao primera tradicionalne balkanske arhitekture. Sa učenicima smo razgovarali o značaju planiranja gradova i urbanizma kao discipline.

U ulici Carice Milice zastali smo ispred poslovne zgrade EPS-a Milice Šterić i popričali o estetici modernizma, proporcijama i životu i delu arhitekte Milice Šterić, dugogodišnje direktorke Energoprojekt Arhitekture i Urbanizma.

Obilazak je završen posetom ETŠ Nikola Tesla, nekadašnje Druge ženske gimnazije arhitekte Milice Krstić. Ljubaznošću profesorki i sekretara ove škole obišli smo i unutrašnjost ovog kompleksnog zdanja – biblioteku, svečanu salu, terasu i laboratorije. Tokom obilaska škole učenici su predstavili svoja zapažanja i radove na temu elemenata srpsko-vizantijskog stila, života i dela Milice Krstić, kao i položaja žena u Srbiji u 19. i početkom 20. veka.

Radovi svih učenika i detaljniji prikaz obilaska dostupni su na blogu Graditeljke Beograda, a biće prezentovani i na dve lokacije u toku održavanja predstojeće Beogradske Internacionalne Nedelje Arhitekture od 8. do 31. maja 2014.

Centar za arhitekturu zahvalnost za uspešnu realizaciju ove radionice duguje entuzijazmu i kreativnosti nastavnice Katarine Aleksić, spremnosti na saradnju OŠ Branislav Nušić, i podršci Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda.

Fotografije: Katarina Aleksić

Nakon uspešne inicijative koju smo sproveli tokom septembra i oktobra prošle godine, Centar za arhitekturu Beograda nastavlja da radi na promociji i afirmaciji Žena u arhitekturi ali i arhitektonskih vrednosti uopšte.

U saradnji sa OŠ Branislav Nušić iz Beograda, na poziv profesorke informatike Katarine Aleksić, započet je projekat Graditeljke Beograda. Zamišljen kao istraživački projekat u okviru nastave informatike, ovaj projekat ima za cilj da učenicima približi kulturno nasleđe i arhitekturu Beograda i da ih upozna sa istorijskim razvojem položaja žena u srpskom društvu, a sve to kroz upotrebu informacionih tehnologija i digitalno opismenjavanje.

U okviru projekta Graditeljke Beograda, učenici šestog razreda OŠ Branislav Nušić će u grupama uraditi niz istraživanja na temu nekih od žena iz naše arhitektonske istorije, njihovih dela u centru Beograda, arhitekture kao delatnosti, kao i položaja i uloge žena u srpskom društvu od 19. veka do danas. Kroz fotografije, video zapise, crteže i  Web 2.0 alate poput infografika, vremenskih osa i interaktivnih mapa, učenici će prikazati svoja istraživanja i radove. Centar za arhitekturu će organizovati i zajedničku šetnju centrom Beograd tokom koje će učenici posetiti predmetne objekte i sakupiti potreban materijal.

Podrškom i učesćem na ovom projektu, Centar za arhitekturu Beograd razvija i edukativni aspekt svoje delatnosti, čije su osnovne aktivnosti vezane za promociju arhitekture i arhitektonskih vrednosti. Verujemo da će razvijanje u ranom uzrastu svesti o arhitektonskim i estetskim vrednostima objekata u Beogradu i potrebi za njihovim očuvanjem i zaštitom doprineti boljoj budućnosti našeg grada.

Tok projekta možete pratiti na posebnom blog-u koji uređuju Katarina Aleksić i Milena Zindović: http://graditeljkebeograda.blogspot.com/

Centar za arhitekturu će na svom blogu takođe redovno izveštavati o toku ovog projekta, i njegovim rezultatima.

Centar za arhitekturu završio je seriju tekstova na temu Žene u arhitekturi, koji su na našem blogu objavljivani tokom meseca septembra i oktobra. Kroz 15 tekstova objavljenih u ovom serijalu pokušali smo da u Srbiji pokrenemo razgovor na temu ženskog autorstva u arhitekturi i skrenemo pažnju na uspešne arhitekte koje su radile i rade u našoj sredini.

Ova serija tekstova naišla je na pozitivne reakcije kako stručne tako i šire javnosti, a sa virtuelnog preselila se i u realni prostor zahvaljujući saradnji sa Blok konferencijom, u okviru koje je ove godine održana tribina Žene u arhitekturi. Gošće tribine bile su neke od učesnica akcije Centra za arhitekturu, ali i specijalne gošće. Na tribini su govorile Žaklina Gligorijević, Eva Vaništa Lazarević, Grozdana Šišović, Dubravka Đukanović, Bojana Ibrajter Gazibara, Zorica Savičić i Špela Leskovic, a razgovor je moderirala Milena Zindović.

Tribina Centra za arhitekturu je organizovana sa ciljem uspostavljanja relacije između globalnog konteksta u kojem se već neko vreme vrši revalorizacija ženskog doprinosa arhitektonskoj profesiji i lokalnog konteksta u kojem se mogu identifikovati isti postulati i pitanja. Budući da je ova akcija Centra za arhitekturu pionirski poduhvat u smislu istraživanja tematike doprinosa ženskog autorstva u arhitekturi na lokalnom nivou, bilo je krajnje neizvesno šta će se pojaviti kao rezultat.

Pošto je inicijativa naišla na veliko interesovanje kod učesnica, kao i kod široke javnosti, želja Centra za arhitekturu bila je da se određena stanovišta iskazana u intervjuima i stavovi, koji su veoma raznoliki, prodube i dodatno pojasne u vidu otvorene debate. Učesnice su u pozitivnoj atmosferi pričale o svojim iskustvima iz prakse, odgovarale na pitanja ali i sukobljavale mišljenja. Pričalo se o Jelisaveti Načić, Milici Šterić, egu ili nedostatku istog, radu u paru, radu u većim i manjim, muškim ili ženskim timovima. Na kraju tribine u razgovor se uključila i publika.

Sve učesnice naglasile su pre svega važnost dobre i kvalitetne arhitekture, kao i da je teško generalizovati neke pristupe kao muške ili ženske. Pitanje da li nam je potreban naziv profesije u ženskom rodu na kraju diskusije je poslužilo kao zaključak da su reči arhitektura i arhitekta već – ženskog roda – što je svakako dobra osnova za nastavak istraživanja.

Želimo da se zahvalimo svima koji su učestvovali, doprineli i pratili našu inicijativu. Značaj ove teme svakako prevazilazi okvire ove prve akcije i Centar za arhitekturu Beograd nastaviće da se bavi, istražuje i podržava žene u arhitekturi.

Fotografije: Vanja Petrović

Dubravka Đukanović, arhitekta – konzervator i direktorka novosadskog arhitektonskog biroa Studio D’Art, u sklopu akcije CAB: Žene u arhitekturi, govori o svojoj svestranoj karijeri, o važnosti graditeljskog nasleđa i o uticaju međuljudskih odnosa na arhitekturu.

O počecima, iskustvima i prilikama

Estetika je, u najširem smislu, u osnovi svih mojih interesovanja i opredeljenja od najranije mladosti. U tom svetlu je moja odluka da upišem studije arhitekture došla prirodno. Ozbiljno sam razmišljala i o studijama dizajna, ali sam u arhitekturi prepoznala mogućnost da zadovoljim svoj radoznali, svestrani duh, oprobavajući se u različitim sferama ove bogate oblasti.

Imala sam sreću da su mi se tokom dvodecenijske profesionalne karijere otvarale šanse da se slojevito usavršavam, stičući znanja i veštine u sferama arhitektonskog projektovanja, dizajnu enterijera, obnovi graditeljskog nasleđa, istoriografije, pedagoškog rada i realizacijama u najširem smislu, od izvođenja do upravljanja kompleksnim projektima. Naravno, beskrano veliki rad, upornost, istrajnost, strpljenje i staloženost u vremenu iskušenja i vera u sopstvene vrednosti i ideale su mi omogućili da zadovoljim krajnje ličnu potrebu da ‘kocku bacim dalje’.

Fotografija: N. Milićević

O ženama u arhitekturi

Kvalitet je taj koji vas izdvaja, bez obzira kojeg ste pola. Investitori prepoznaju stručnjake koji suvereno vladaju svojom profesijom i rado sa njima sarađuju. Ono čime se žene arhitekti često izdvajaju od svojih kolega je izražen senzibilitet, kontrolisan ego i težnja ka ravnopravnom tretmanu i sintezi svih segmenata projekta i svih učesnika u projektu.

Zahtev više, koji profesionalni angažman postavlja pred ženu, je balans između poslovnog i privatnog. Posvećenost porodici i posvećenost profesiji su dva jednako vredna segmenta koja uspešnu ženu čine ostvarenom.

O značajnim projektima

U oblasti arhitektonskog projektovanja su to mnogi individualni rezidencijalni objekti, koje sam radila po principu total dizajna. U programskom smislu to svakako nisu najznačajniji niti najzahtevniji zadaci kojima sam se bavila, ali su to projekti u kojima sam dosledno izražavala lični senzibilitet za transponovanje psihološkog profila ljudi sa kojima sam se sretala u prostorne odnose i boje koji će činiti scenografiju njihovog života.

Slika 2. Stambeni objekat na Petrovaradinu

Kada upoznajete ljude za koje projektujete, u osnovi projektnog zadatka je svojevrsna spona arhitekture i psihologije, a arhitektura nadrasta sferu ličnog osećaja stvaraoca prema prostoru i temi. Ovakav pogled na arhitekturu sam prvi put prepoznala prilikom jednog davnog obilaska kuće Miler Adolfa Losa (Villa Müller, Adolf Loos) u Pragu iz čijeg koncepta, prostornih odnosa, tekstura, boja i svakog detalja ova ideja prosto isijava. Težnja ka sveobuhvatnom dizajnu, ekskluzivnosti i ostvarenju lične veze arhitekture i njenog korisnika svakako određuje moje projekte, posebno projekte individualnih kuća i verovatno se u tome ogleda činjenica da je autor tih dela žena.

Istoriografski zapisi, nastali kao rezultati istražvanja spomeničkog nasleđa Vojvodine, koje sam ostavila, za sada, u vidu dve knjige koje se bave proučavanjem porekla forme i oblika sakralnih objekata građenih tokom 18, 19. i prvih decenija 20. veka takođe smatram svojim veoma značajnim projektima.

O uticajima

Duh Bel Epoka (Belle Époque) i ideje modernog pokreta sam usvojila kao način razmišljanja još u vreme studija. Godinama pratim rad različitih autora. Duboko verujem da ni jedna prezentacija ne može zameniti lični doživljaj arhitektrue i prostora i često lično obilazim ona autorska dela koja su mi se učinila intirgantnim. Od najranije mladosti mnogo putujem, a najviše vremena na putovanjima posvećujem umetničkim i arhitektonskim ostvarenjima svih epoha.  Sve to značajno utiče na moj rad.

Slika 3. Stambeni objekat u Sremskoj Kamenici

Tokom profesionalne karijere sam često menjala sredine i okruženja u kojima sam stasavala kao arhitekta. Moj fokus interesovanja je bio u oblastima arhitektonskog projektovanja i dizajna, obnove spomeničkog nasleđa, upravljanja projektima, istraživačkog i naučnog rada, pedogoškog rada, a u kraćim periodima i inženjeringa i urbanizma. Svaka od tema kojima sam se bavila donosila je nove poglede i posebna iskustva koja su se taložila i neminovno uticala na evoluciju mog odnosa prema arhitekturi i prostoru. Ako treba da izdvojim ime, saradnja sa profesorom Ivom Antićem je značajno odredila moj odnos prema profesiji kojom se bavim.

O međuljudskim odnosima i saradnji

Mislim da je kvalitetan lični odnos projektanta i naručioca preduslov dobrog posla i uvek se trudim da, bez obzira na često velike razlike, nađem i negujem nit koja će biti osnova za dobru saradnju. Izbegavam konfliktne situacije, a činjenicu da sam već godinama u prilici da selektivno pristupam izboru posla i naručioca smatram velikom priviliegijom.

Razlika u obrazovanju, vaspitanju, ličnoj i profesionalnoj etici u odnosu projektant – naručilac nije nepremostiva prepreka, ali kada je taj jaz, u bilo kom segmentu, izražen između vas i bilo kog člana tima koji vodite to vremenom prerasta u problem. Trudim se da u svakog svog saradnika i svakog učesnika u poslu ulažem mnogo i da ga pozicioniram tako da da svoj maksimum. Kada treba da donesem odluku da nekoga, iz bilo kog razloga, odstranim iz tima za mene je to veoma izazovna borba sa sopstvenim emocijama.

Slika 4. Enterijer poslovnice Vojvođanske banke u Subotici

O savetima

Retko dajem savete. Više ukazujem na moguća rešenja i puteve kojima se dolazi do najboljih rezultata. Ipak, rado razmenjujem mišljenja sa mladim ljudima i trudim se da im u tim razgovorima prenesem neka od svojih životnih i profesionalnih iskustava.

Ljubav prema profesiji i bezuslovna posvećenost radu i permanentnom usavršavanju suštinski određuju put profesionalnog napretka, ali u velikoj meri određuju i naš životni put. Kada volite svoju profesiju svakodnevni izazovi nadrastaju nivo poslovnih obaveza i postaju igra u kojoj uživamo. Samo tako duga profesionalna karijera može biti neiscrpni izvor zadovoljstva, polje ostvarenja i bitan segment kvalitetnog života.

Slika 5. Stambeni objekat i dečji vrtić Zemlja čuda u Novom Sadu

Najbolji savet sublimiran je u jednoj staroj kineskoj poslovici, čija je poruka da samo mali procenat ljudi shvati o čemu se radi u njihovom životu. Trudim se da kroz tu prizmu prelamam pogled na sebe i svet oko sebe. Uz znanje i iskustvo, koje stičete neprestanim dugogodišnjim radom i ulaganjem u sebe, jasnije sagledavate razne uticajne aspekte i bolje tumačite i dešavanja i ljude. To je, uz poštovanje etike, manjak sujete i moć da sabrano prebrodite predviđene i nepredviđene udare, preduslov uspeha, bez obzira da li se on ogleda u statusu, slavi, moći, novcu ili svemu tome zajedno.

Možda je korisno mladima preneti saznanje da su život i karijera duge pojave i da se crta podvlači na kraju.

Slika 6. Konkursno rešenje za gradsku biblioteku u Novom Sadu

O kulturnom nasleđu

Vrednovanje kulturnog i u tom kontekstu i arhitektonskog nasleđa je od suštinskog značaja za određenje našeg identitea – ličnog, porodičnog, lokalnog, nacionalnog, evropskog. Kroz duboku i iskrenu posvećenost istraživanju i promociji kulturnog nasleđa želim da dam doprinos njegovom tumačenju i vrednovanju, ali i kreiranju stručne i opšte klime odgovornog odnosa prema zatečenoj građenoj strukturi i istorijskim objektima. U tom svetlu projektovanje u kontekstu doživljavam kao najzahtevniji i najsuptiliniji izraz delovanja savremenog arhitekte.

Dr Dubravka Đukanović je arhitekta, konzervator i asistent na Departmanu za arhitekturu i urbanizam, FTN, Novi Sad na predmetu Graditeljsko nasleđe, očuvanje i zaštita. Diplomirala je, magistirala i doktorirala na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a potom radila u Novom Sadu gde je stekla bogato iskustvo u različitima aspektima arhitekture. Od 2005. godine vodi sopstveni Studio za projektovanje i dizajn STUDIO D’ART. Pored Novosadskog, Dubravka je kao predavač gostovala i na Miklos Ybl Arhitektonskom fakultetu Univerziteta Szent István u Budimpešti. Dobitnica je većeg broja stručnih nagrada i priznanja. 

U sklopu akcije CAB: Žene u arhitekturi, sa Ljiljanom Bakić, arhitektom i ženskom polovinom čuvenog arhitektonskog dua Bakić & Bakić, o arhitekturi, o ženama i o Beogradu razgovarala je Milena Zindović.

O ženama u arhitekturi u Srbiji svakako ne možemo razgovarati bez pomena Ljiljane Bakić, autorke koja je, što samostalno, što u saradnji sa svojim mužem Dragoljubom Bakićem, projektovala i realizovala ogroman broj objekata u Beogradu, drugim gradovima Srbije, ali i u inostranstvu.  Danas bračni par Bakić živi u svojoj kući u Višnjičkoj Banji, koju su i projektovali, i raduje se pre svega uspesima svojih unuka u Americi i Poljskoj.

Prošle godine, Ljiljana Bakić je objavila knjigu Anatomija B&B arhitekture  - obimno izdanje u kome se osvrće na svoju i Dragoljubovu bogatu karijeru. Za razliku od drugih arhitektonskih izdanja, ova knjiga nije samo monografija dela autorskog tima Bakić & Bakić, već detaljan pregled i analiza svih elemenata koji su uticali na njihove karijere i njihovu arhitekturu. Društveni i ekonomski uslovi u SFRJ, turbulentne godine raspada zemlje, ali i lična iskustva, kontakti i putovanja – su svi uticali na arhitekturu i specifičan autorski izraz Ljiljane i Dragoljuba Bakića.

Bogata arhivska građa, prikazana u ovoj publikaciji, obuhvata fotografije i crteže objekata sa detaljnim objašnjenjima ne samo koncepta i ideje, već i svih aspekata realizacije objekata, problema i poteškoća, ali i uspeha koje su doživljavali kao projektanti. Pored toga, knjiga sadrži i objavljene stručne tekstove i članke, lične i profesionalne prepiske, porodične fotografije, svedočenja i sećanja o kolegama, profesorima, mentorima, investitorima.

Slika 2: Ljiljana i Dragoljub Bakić na otvaranju hale Pionir

U svojoj knjizi, Ljiljana se osvrće i na godine pauziranja svog rada kao arhitekte. Nakon povratka iz Kuvajta, gde je Dragoljub radio za Energoprojekt, a ona za lokalni arhitektonski biro Said Breik & Marwan Kalo Consulting Engineers , Ljiljana je rodila dve ćerke. Tempo rada u Energoprojektu bio je takav da je iziskivao veliko odricanje i duge sate, pa i čitave noći u kancelariji. Česti su bili i službeni putevi na gradilišta u inostranstvu. Shvatila sam da bi naš porodični život bilo nemoguće organizovati kada bih i ja bila, sa svojom arhitekturom, odsutna od kuće, nikad se ne zna koliko. Odlučila sam da se profesionalno angažujem tek kada nam ćerke budu stasale za obdanište.

Ljiljana Bakić arhitekturi se vratila radeći uz supruga u preduzeću Energoprojekt – Arhitektura i Urbanizam. Milica Šterić me ja zaposlila jer sam joj se nešto dopala. Inače nije volela da prima žene u Energoprojekt. Bakić je radio neki konkurs i nije imao ko da im pomogne, pa je ona pozvala mene. Dopalo joj se kako to radim pa me je zaposlila u Energoprojektu. Bila je naša voljena direktorka dugo godina.

Slika 3: Multifunkcionalna sportska dvorana Pionir

Njihovo svakako najpoznatije delo je sportska dvorana Pionir, a uz nju i ledena dvorana Pionir. Ova dva objekta nisu samo omiljene destinacije Beograđana, već i arhitektonske ikone post-modernističkog Beograda 70-tih i 80-tih. Konkurs za idejno rešenje kompleksa i objekta hale Pionir raspisan je 1972. sa rokom od svega 9 dana. U Energoprojektu, Bakićima je poveren ovaj zadatak. Predvideli su da kompleks obuhvata multifunkcionalnu sportsku halu, plivalište i velodrom. Prva faza – multifunkcionalna dvorana, morala je da bude završena i otvorena do juna 1973. i početka Evropskog bokserskog šampionata. Glavni projekat razvijali su paralelno sa izgradnjom objekta, u, kako ga Ljiljana naziva “uraganskom” tempu.

Mi nismo imali vremena za lutanje po lavirintu sopstvenih vijuga. Radio je samo naš disidentski  instinkt protiv svake vrste diktature, vladajućih klišea, okamenjenih u neprikosnovenim načelima moderne arhitekture. Poznato pravilo Moderne da forma treba da bude ekspresija volumena i sadržine unutrašnjeg prostora, što je na sportskim objektima uvek bio volumen dvorane, Pionirom nismo sledili. Hteli smo da njegov duh bude apoteoza sporta i igre, dinamičan protagonista urbane scene.

Slika 4: Ledena dvorana Pionir

Iako je hala Pionir bila predviđena i za hokej, vremenom u tu svrhu nije korišćena, a 1977. je odlučeno da u sklopu kompleksa bude izgrađena posebna dvorana za led. U odnosu na multifunkcionalu halu Pionir, ledena dvorana je jednostavnije i svedenije forme, koja uspostavlja zanimljiv odnos kako sa terenom u nagibu tako i sa postojećom halom. Kao i kada je u pitanju hala Pionir, ledena dvorana svoj uspeh pre svega meri zadoljstvom svojih korisnika. Oba objekta nagrađena su nagradama Salona arhitekture 1974. i 1978. godine.

Slika 5: Zavod za rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja u Soko Banji

Ljiljana Bakić samostalno je projektovala Zavod za rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja u Soko Banji 1974-1975. Na ovom objektu primenila je sopstevene ideje o psihološkom i sociološkom uticaju i aspektu arhitekture. Vodeći računa o potrebama pacijenata Zavoda, ali i u utičući na njihovo ponašanje tokom boravka u objektu, oblikovala je, i spolja i iznutra, primeren i uspeo objekat. O svom pristupu arhitekturi, Ljiljana kaže: Arhitektura je sociološki fenomen. Nikakve izmotancije sa ovakvim i onakvim detaljima, nego se mora misliti na onoga ko će to da koristi. Bez te note, sociološke i antropoške, ne možeš da budeš arhitekta uopšte. Ako ne setuješ svoj zadatak u određeno mesto, sa određenim stanovništvom, odnosno karakterom stanovništva, ako ne razumeš šta treba da postigneš sa tim objektom – propala je stvar.

Slika 6: Naselje Nova Galenika u Zemunu

Kreativni tim Bakić&Bakić poznat je i po dva velika stambena naselja u Beogradu: Nova Galenika u Zemunu i Višnjička Banja. Inspirisani brdovitom lokacijom, ali i svojim boravkom u Finskoj, u Višnjičkoj Banji su zamislili naselje gotovo „planinskog“ karaktera, u toplim bojama i sa izraženim kosim krovovima. Najpre su urbanistički projektovali kompleks koji je sadržao i kolektivno i individualno stanovanje i prateće centralne funkcije, školu, dva obdaništa i prateću infrastrukturu. Naselje je izvedeno u dva faze, a drugu fazu stambenih objekata Ljiljana je samostalno projektovala.

Slika 7: Kuće u nizu u naselju Višnjička Banja

Nažalost, planirani sadržaji nisu nikada izvedeni u potpunosti – ni stanovi, ali ni centralne i prateće funkcije. Po projektu Ljiljane Bakić  1986. izvedeno je jedno od predviđenih obdaništa, a naselje je školu dobilo tek prošle godine.  Centralne funkcije naselja s godinama su popunili su bespravno izgrađeni objekti, koji se ni na koji način ne uklapaju u karakterističnu estetiku i formu stambenih objekata i čitavog kompleksa.  Nikada nije bilo sredstava za takve stvari, ni u socijalizmu. Uvek je bilo u svim naseljima nedovršeno, sve na pola. Samo „nakokaš“ 500, 600, 700, 800 stanova i to je to. A  gde ćeš da kupiš hleb i mleko, gde će dete da ti ide u školu, to je ostavljeno. – kaže danas Ljiljana.

Slika 8: Kongresni centar i hotel Šeraton, Harare, Zimbabve

Arhitekturu i iskustvo bračnog para Bakić značajno su obeležili i boravci i rad u inostranstvu: u Finskoj, u Kuvajtu, Zimbabveu. I u Srbiji i u inostranstvu dobitnici su velikog broja nagrada i priznanja. Iako su svoja najbolja dela projektovali kao tim, Savez Arhitektata Srbije odlučio je da 1994. godine  Veliku nagradu arhitekture dodeli samo Dragoljubu Bakiću, u potpunosti ignorišući Ljiljanin rad.  Dragoljub se te nagrade odrekao i jednostavno nije hteo da je primi, što bi normalno svaki čovek sa karakterom uradio. Tu godinu su onda naknadno popunili našim imenima.

Slika 9: Kongresni centar u Harareu, Zimbabve

O ženama u arhitekturi Ljiljana Bakić kaže: Kada sam počela da radim 1962, ženama je bilo vrlo teško. Bilo je puno nipodaštavanja. Po mom misljenju žene u tadasnjim velikim biroima su uvek bile te koje su ideje razvijale, čak iako nisu od početka bila njihove. Nekada početna ideja i nije bila nešto, ali one bi je razvile do uspešnog projekta.

Ljiljana ističe Ivanku Raspopović kao primer zapostavljanja žene autora, komentarišući njeno učešće u kreativnom timu sa Ivanom Antićem  – Ta dva muzeja  – ovaj na Ušću i ovaj u Kragujevcu – to je u stvari najbolje što je od njih izašlo. Cela konstelacija muzeja, to je sve Ivankino delo.

Za sebe kaže : Moja priča je drugačija jer sam uvek radila sa Bakićem. On se više bavio akvizicijama, pronalazio posao, a ja sam više crtala. Nisam morala sama da se probijam kroz taj svet arhitekture.

Slika 10. Konkursno rešenje za novi Akropoljski muzej u Atini

Ljiljana se danas ne bavi aktivno projektovanjem, ali se i dalje bavi arhitekturom i gradom. Kroz svoju knjigu ona nam pokazuje mogućnosti jednog idealističnog pristupa arhitekturi, sa verovanjem da se na društvo može uticati dobrom arhitekturom. A danas je najviše brine nedostatak vizije i ideja, te nebriga za našu izgrađenu sredinu.  U suštini, moja jedina tema sada je koliko je Beograd jedan užasan grad, strašno zapušten. To uopšte ne mogu da oprostim. Time se naši arhitekti uopšte ne bave. Njima je samo stalo da dobiju zadatak da negde  „natakare “ nešto, a u suštini kakva je cela slika Beograda nikoga ne interesuje uopšte, a to je u stvari tragedija. 

Autor teksta je Milena Zindović.

Ilustracije su iz knjige Anatomija B&B arhitekture Ljiljane Bakić.

Ivana Anja Milić, tehnički direktor i suvlasnik jedne od najvećih privatnih građevinskih kompanija kod nas – Arhi.pro, govori u sklopu projekta CAB: Žene u arhitekturi o svom profestionalnom razvoju, stanju arhitekture u Srbiji, položaju žena u arhitekturi i daje savete mladim kolegama i koleginicama.

O pristupu poslu

Volim da radim enterijere. Mislim da su svi moji klijenti kojima sam radila stambene objekte zaista srećni ,kažu da se u njima prepoznaje ženska umešnost “pakovanja” stana i nameštaja. Od devedesetih se bavim i dizajnom nameštaja, što je i dovelo do toga da od 2002. pokrenem Arhi.pro stolarsku proizvodnju. To mi je kao hobi u kojem uživam.

Prilike u praksi su me od 2000. odvele putem korporativne arhitekture, arhitekture uslovljene brend standardima. “Zgrabila” sam priliku i naučila da vladam projektovanjem po knjizi standarda i budžeta, ali da ostavim i prostor kreativnosti. Zato je na mojoj listi referenci veliki broj renomiranih internacionalnih korporacija.

Slika 1. Stanovanje na Zvezdari

Ne prepoznaje se u tim projektima naročiti ženski stil, ali sam pridobila sve te klijente ženskim pristupom: pažljivo slušam njihove potrebe jer velike korporacije očekuju vašu apsolutnu posvećenost kreiranju njihovog radnog mesta. To podrazumeva mnogo strpljenja i crtanje miliona varijanti uz slušanje istog broja klijentovih želja. Žene su za to stvorene.

Inače, volim i da radim restorane, realizovala sam nekoliko enterijera restorana i kafea, i sada trenutno radim na jednom novom restoranu. Dodatno, arhitektonski konkursi su kao obavezna gimnastika, moramo stalno vežbati da bismo ostali u dobroj formi. Njih uvek radim u timu, ili sa dobrim prijateljem, ili sa grupom kolega iz Arhipro.

Slika 2. Restoran Le Moliere u Beogradu

O uspehu

Ne vidim ni jednu razliku da sam kao žena uradila nešto drugačije nego da sam bila muškarac.

Imala sam samo više teškoća da izronim iz arhitektonske gužve u okruženju gde nema dovoljno posla ni za desetinu studenata koji se godišnje upišu. Klijenti kada zamisle da treba da angažuju arhitektu, češće zamišljaju muškarca, pa je i to još jedna dogma koju sam prevazilazila na početku rada.

Uspeh u karijeri je zapravo rezultat dobre ideje, životne snalažljivosti i istrajnosti, kao i korišćenja prave životne prilike. To je univerzalno pravilo, bez obzira na polove.

Slika 3. Enterijer poslovnice Societe Generale banke

O ženskom principu

Ima li ženskog principa u arhitekturi? Da li je Druga ženska gimnazija Milice Krstić zaista ženska zgrada, i da li bi neko ko je laik rekao: A ovo je sigurno crtala žena! Ili bi to mogao reći za osnovnu školu Kralj Petar I, Jelisavete Načić? Svakako tako nešto se ne bi moglo reći za New Museum of Contemporary Art u Njujorku, arhitekte Kazuyo Sejima.

Kada je u pitanju stvaralaštvo svet se deli na nadarene i nenadarene, ne na muškarce i žene.

Inače, postoji šala među inženjerima o senzibilitetu muškaraca koji upisuju arhitekturu, te bih šaleći se rado zaključila da je bavljenje arhitekturom samo po sebi afinitet prema ženskim principima: uređenosti, skladu, estetici, proporciji, dekoraciji, funkcionalnosti.

Slika 4. Dizajn kancelarijskog nameštaja

O uzorima

Kada ste mladi, možete lako odgovoriti na ovo pitanje, jer početak je uvek stimulisan divljenjem čuvenim arhitektima, i sećanjem na svog mentora i par dobrih profesora koji su vas poveli ka struci. Međutim kada ste već u trećoj deceniji svoga rada, onda se ne može odgovoriti na pitanje navođenjem nekoliko imena.

Osvrnuvši se unazad, shvatam da je to simbioza pitanja i ko i šta je uticalo: učitelji, uzori, članovi tima, ali i promene koje su donosile društvene i ekonomske prilike (od ranih devedesetih do danas), literatura, putovanja, velika raznolikost klijenata, internacionalne korporacije koje su bile moja većinska klijentela i koje su posebno uticale na moje prevashodno usmerenje na korporativnu arhitekturu.

Slika 5. Enterijer Iračke rezidencije u Beogradu

Svaki kreativni stvaralac (umetnik, pisac, arhitekta…) se izgrađuje vremenom i iskustvom, prolazi kroz mnoge stvaralačke faze i uči do kraja svog radnog veka. Ako bih navodila samo ključne tačke u vremenu mog razvoja na putu da postanem arhitekta, predstavila bih ovakvu hronologiju:

-   Majka arhitekta, odrastanje u uvek punoj  kući arhitekata, crtanje kao osnovni vid izražavanja, dva crtaća stola sa šinama kao neophodni nameštaj  dvosobnog stana, Rotring lenjiri kojima je mama merila i kad seče sitne kolače.

-    Fakultet i sreća moje generacije kada su brucoše prihvatali profesorski doajeni, neprocenjiva vrednost da mi prvu svest o arhitekturi grade Brana Milenković, Darko Marušić, Milan Lojanica, Ranko Radović, Borko Novaković, Zoran Petrović, Đorđe Zloković.

-    Rad u nastavi na arhitektonskom fakultetu 1996 -1999 sa profesorom Dimitrijem Mladenovićem , rad u biroima od druge godine fakulteta pa do otvaranja svoje firme

-    Kretanje u privatnu praksu, partneri i članovi timova u svakom poslu do danas su ono što nas fino oblikuje i stvara naš završni izraz. Neminovan međusobni uticaj  i simbioza ideja u koautorskim delima je veće blago u praksi, nego biti isključivi „samostalni jahač“.

Svih ovih godina nepromenjeni osećaj ushićenja kada gledam Le Corbusier-ove projekte i objekte. Svaki put pomislim: to je to, nema dalje.

Ženski uzori? Zaha Hadid, Kazuyo Sejima, Maya Lin… Ne mogu ih nazvati uzorima, ali su svakako inspiracija, podsticaj da žene budu sve vidljivije i prisutnije u budućnosti svetske arhitekture.

Slika 6. Apartmani na Zlatiboru

O savetima

Arhitektura se uči do kraja radnog veka. Ne postoji ni jedan trenutak kada ne morate dalje da učite, istražujete i gledate primere: menjaju se trendovi, menjaju se tehnologije, menjaju se materijali.

Ne opredeljujte se šta ćete raditi u arhitekturi pre nego što sve prođete u radnoj praksi. Odredite sebi prve dve godine prakse kao nastavak studija. Morate proći sve faze rada do završetka objekta. I u savijanju projekta ima velike suštine i  nauke za naš dalji napredak. Dobar koncept ne služi ničemu ako ga niste rascrtali, iskotirali, razradili sve detalje, savili hartije u sveske, i odneli na gradilište, potom tamo odgovarali na sva pitanja do kraja izgradnje, i videli koncept u 1:1 da se realizovao.

Velika je sreća da imate gde da učite dalje, borite se za takve prilike.

U poslovnom svetu, svi su plaćeni na dva načina: novcem i iskustvom. Uzmite najpre iskustvo; novac će doći kasnije. (Harold Geneen)

I naravno, baš zato što ste mladi, budite hrabri da iznesete svoje ideje, jer su one sveže i napredne.

Slika 7. IT park Inđija u izgradnji

O arhitekturi u Srbiji

Arhitektura u Srbiji je ulaskom u devedesete doživela veliku krizu struke, koja i dalje traje. Prevashodno, investitori su pobedili arhitekte u znanju crtanja projekta, gde se borba za kvadrate pretvorila u propast gradskog razvoja.

Po prirodi štedljivi za plaćanje “papira”, domaći investitori imaju široku ponudu jeftinog crtanja na sve strane. Cena našeg rada je dovedena na najniže lestvice, te su rezultat jeftinih projekata zapravo nekvalitetni projekti, jer je novac mera vremena: ako ste malo naplatili, morate brzo završiti posao i tako predate bilo šta. Nema se vremena za razvoj projektnih faza, preispitivanje koncepta, rešenja, varijanti, analize kuće po svim kriterijumima. U razvijenom svetu se projekti rade mnogo duže, svi razumeju da proces projektovanja traje. Međutim, ovde se i inostrani klijenti brzo odomaće i spoznaju da mogu da forsiraju prekratke rokove za već ozvaničeno male cene.

Na našim ulicama su nikle zgrade koje su nam zapečatile urbanu sliku grada za sto narednih godina. Imate bulevare, ulice i trgove upropašćene investitorskom arhitekturom. Građevinska dozvola zapravo odobrava urbanističke parametre izgradnje,energetske kapacitete, ali niko još nije uveo arhitektonsku dozvolu! Rado bih se borila za arhitektonsku saglasnost kao sastavni deo procedure u izgradnji. Imamo najveći broj saglasnosti u proceduri dobijanja dozvola, a veliki broj arhitektonski neprihvatljivih objekata.

Potrebno je podići svest, da za iste novce, pa i male budžete gradnje, možete napraviti zgradu kojoj estetika nije zanemarena strana. Takođe i svest o tome da je porast turizma vezana sa atraktivnim razvojem grada. Mala ulaganja bi mogla doneti primerene ekonomske benefite iz turizma.

I na kraju, podići svest da na ovaj način mi ne ostavljamo našim pokolenjima kvalitetnu sliku grada. Psihologija naroda je vezana za uslove u kojem odrasta i okruženjem u fizičkom i estetskom smislu. Popravljanje gradske slike je istovremeno i briga za razvoj psihe naše dece, njihovog budućeg odnosa prema kulturnim vrednostima, odnosa prema lepom, uređenom.

Slika 8. Prva nagrada, konkursno rešenje za poslovnu zgradu Banca Intesa

O ženama u arhitekturi

Po prirodi svoga bića, žene su naklonjene estetici i prirodno je da je arhitektura primamljiv izbor studija za njih. Arhitektura su lepe studije, ali težak posao, i to u fizičkom smislu. Zbog toga mnoge žene odustaju od takvih napora. Ne postoji radno vreme, projekti se rade uvek prekovremeno. Ako crtate neku kuću do kasno u noć, ne možete se osloboditi projektovanja ni u snu, nastavljate da crtate i putujete kroz svoje prostore i kad spavate.Kad se završava projekat ili konkurs, ne postojimo za porodicu danima, ručak mora neko drugi da skuva.

Malo je porodica koje će to prihvatati i podržavati, zato, kad govorimo o ženama ostvarenim arhitektama, one su najčešće u braku sa arhitektom, takozvani muško-ženski dvojci, ili su same, posvećene profesiji. Teško je trpeti i muža arhitektu, a kamoli ženu, jer veliko je to izostajanje iz porodičnog života.

Mislim da je to do skora bio jedini razlog zašto se ženama posle studija gubi obim vidljivosti u arhitektonskom stvaralaštvu, ali i mislim da će to u budućnosti biti prevaziđeno, u skladu sa savremenom evropskom inicijativom za rodnu ravnopravnost koja se zalaže za jaču zastupljenost žena u svim sferama društva. Arhitektura se smatra muškom strukom, zato sto žene odustaju pre nego što počnu, a ne zato što je nacrtati dobru kuću zaista „muška stvar“.

Žene, ako ne odustanu od pravog lica struke i upuste se u avanturu autorske arhitekture, sem sa projektnim zadacima, institucijama, biroom, klijentima, porodicom, treba da se izbore i sa velikom količinom muške sujete i šovinizma koji su sinonim arhitektonskoj struci.

Ja sam jako radosna što u Srbiji već postoje Zoca (Savičić), Nina (Gligorijević), Jelena (Vojvodić), Eva (Vaništa Lazarević), Grozdana (Šišović), Biljana (Gligorić) , Vesna (Cagić) , Ksenija (Bulatović), Dragana (Vasiljević), Milena (Kordić)… Zajedno smo jače.

Anja Ivana Milić osnivač je, suvlasnik i tehnički direktor kompanije Arhi.pro koja već više od 10 godina uspešno posluje u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, na poljima arhitektonskog projektovanja i inženjeringa, izvođenja radova, i dizajna i proizvodnje nameštaja. Poznata kako po radu sa najvećim svetskim kompanijama prisutnim u Srbiji na opremanju i brendiranju njihovih poslovnih prostora, tako i po saradnji sa velikim svetskim arhitektonskim biroima iz Londona, Vašingtona, Tokija, Melburna, na projektima u Srbiji i Crnoj Gori. Dobitnica je više nagrada i priznanja i aktivna članica stručnih udruženja, ali i udruženja koja se bave ženskim preduzetništvom. Od 2011. Anja je ambasadorka ženskog preduzetništva Srbije, u okviru projekta WENS Evropske unije.

Centar za arhitekturu Beograd, u saradnji sa BLOK konferencijom, vas poziva da prisustvujete i učestvujete u tribini o ženama u arhitekturi, koja će biti održana prvog dana pete Blok konferencije, 10. oktobra 2013. u okviru glavnog programa konferencije, oko 16 časova.

U jeku akcije na našem sajtu, a u saradnji sa BLOK konferencijom, Centar za arhitekturu Beograd organizuje Tribinu o ženama u arhitekturi. Razgovor, započet nizom tekstova i intervjua u kojima smo predstavili neke od žena iz naše arhitektonske istorije kao i savremene prakse, želimo da nastavimo i proširimo, te da stručnu i širu javnost dodatno zainteresujemo za pitanja arhitektonske profesije. Učesnice tribine podeliće sa publikom svoja iskustva iz prakse, razmišljanja o arhitekturi i savete za mlade kolege. Pozivamo vas da se priključite razgovoru!

Učesnice tribine biće neke od sagovornica akcije Centra za arhitekturu i specijalni gosti. Između ostalih, govoriće: Eva Vaništa Lazarević, arhitekta i redovni profesor Arhitektonskog Fakulteta Univerziteta u Beogradu; Žaklina Gligorijević iz Urbanističkog Zavoda Beograda, arhitekta-planer i članica brojnih stručnih foruma; Zorica Savičić, arhitekta i vanredni profesor na Fakultetu za umetnost i dizajn Univerziteta Megatrend; Grozdana Šišović, arhitekta i partnerka u beogradskom arhitektonskom birou Re:Act ; Bojana Ibrajter Gazibara, istoričarka umetnosti u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda; Dubravka Đukanović, arhitekta-konzervator i predavačica na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu i Špela Leskovic, arhitekta i partnerka u birou AKSL arhitekti iz Ljubljane. Moderatorke će biti Milena Zindović, arhitekta, programska direktorka u Centru za arhitekturu Beograd i Marija Maša Pavlović, arhitekta, studentkinja doktorskih studija na FPN.

BLOK se održava svake godine u Kongresnom centru ZIRA. Glavni deo Konferencije čine predavanja ex catedra, a prateći sadržaji su izložbe, forumi, radionice, konkursi i filmski maraton posvećen žanru arhitektonskog filma. Detaljan program konferencije i najavu gostujućih predavača možete pogledati na Web sajtu konferencije.

Ulaz na tribinu Žene u arhitekturi je slobodan za sve registrovane posetioce.

Snežana Vesnić, jedna od osnivača arhitektonskog studija Neoarhitekti i višestruko nagrađivana autorka, u ovom nastavku serijala CAB:  Žene u arhitekturi, govori o svojim najznačajnijim projektima, kompleksnosti arhitekture, stereotipima i važnosti donošenja prave odluke u arhitekturi.

O značajnim projektima

Objekat Kompanije Textil u Užicu nastao je nakon velikog broja nagrađenih i nerealizovanih konkursnih radova. I pored toga danas mi deluje da bi takav objekat još teže nastao. Bilo je to vreme nakon mnogo problematičnih godina, u svakom smislu i za sve, pa mislim da je volja da se napravi nešto konkretno, veliko, određivala to vreme sredine dvehiljaditih. Ne mislim da je nešto posebno žensko u ovom projektu. On je projektovan kao odluka i mislim da se to i vidi kao njegova celovitost. U vezi njega sve je dizajnirano beskompromisno i kao takvo sprovedeno u delo.

Slike 1 i 2. Objekat kompanije Textil u Užicu

O pristupu arhitekturi

Za mene je arhitektura između neka dva stanja, stanje pre i stanje posle arhitekture, ako je reč o arhitekti. Komplikovano je objasniti šta se sve dešava i šta je i kad početak nečega i kad počinje kraj i kad je stvarno kraj i čega, kao uostalom i šta je i za koga zanimljivo u tom procesu. Pomenula bih talenat i intuiciju. Talenat je vezan za konceptualizaciju a intuicija za koncept. Ostalo je karakter.

Stvari nisu univerzalne. Univerzalne su ideje, pa i ideje o arhitekturi, a svako sam treba da odluči šta, kako i zbog čega.

Slika 3. Konkursno rešenje za blokove 25 i 26 na Novom Beogradu

O ženskom principu

Moguće je sve definisati kao poziciju sa koje se odredjene stvari gledaju i sa koje se odredjene odluke donose. Ako je reč o principu onda nije bitno ko je taj koji princip demonstrira. Mislim da sama arhitektura ne razlikuje muški i ženski princip a da je sve ostalo stereotip pojavnosti i spada u pitanje senzibiliteta ili metodologije. Međutim mislim da u tom smislu krajnji proizvod mnogo više odredjuju okolnosti i način na koji se postavite u odnosu na svoj kontekst.

Kada se osvrnem na situacije u kojima sam bila, ne mislim da je bilo šta u njima bilo rezultat toga što sam žena, ali takođe mislim da je to rezultat mog stava i odnosa prema arhitekturi. U principu arhitektura nije ženska profesija i ne očekujem demonstraciju ženskog principa, pa u tom smislu i ne mislim da je potrebno isticati bilo kakve razlike. To je tako i da nije tako ne bi bila u pitanju arhitektura već nešto drugo. U edukaciji arhitekata možda i ima mesta za takva razdvajanja: ženama se prašta odnos prema formi a muškarcima kompletnost. Koncept ostaje pitanje odluke.

Slika 4. Arheološki park, Mnajar Qim, Malta

O zamkama

Sve zamke treba izbeći. Pošto to nije moguće treba ih prevesti u nešto drugo i napraviti od takvih situacija kvalitet. Najčešće se zamke prevode u problem, ali  na problem problema treba gledati kao potencijal. Oni su rezultat okolnosti, a na arhitekti je da upotrebi sve u korist arhitekture. Nisam sigurna da postoje zamke za arhitekturu, a ako ne postoje za arhitekturu onda ne postoje ni za arhitekte. Postoje prilike i postoji individualni odnos prema situaciji, što nas ponovo vraća na pitanje odluke.

O uticajima

Od značajnijih autora koji su imali jak uticaj na mene izdvojila bih Korbizijea i Nouvela. A odlične arhitekte su: Lina Bo Bardi, Eileen Gray, Ivanka Raspopović, Kazuyo Sejima, Manuelle Gautrand.

Slika 5. Konkursno rešenje za Narodni muzej u Beogradu

O ženama u arhitekturi

Na pitanje šta je razlog što broj eksponiranih ženskih autora nije veliki može da se odgovori na dva načina: mitološki i egzistencijalno. Mislim na podelu uloga u arhitekturi iIi životu. Arhitektonska profesija pokriva široko polje, tako da mislim da je i arhitektonsko obrazovanje široko i disperzno. Mene više interesuje šta je sve u nadležnosti arhitektonske profesije i šta je sve ono što bi moglo da stvori ambijent u kojem bi se mogla da pojavi “prava” arhitektura. Pitanje autorstva u arhitekturi kao i u drugim profesijama ili umetnostima mnogo je više pitanje autentičnosti.

Snežana Vesnić, arhitekta, PhD kandidat, bavi se projektovanjem (Neoarhitekti, Beograd) i izgradnjom (Terra Inženjerig, Beograd). Polje istraživanja pokriva studije teorije forme, intuicije i supersimetrije, a projekti mogu biti okarakterisani kao poetski brutalizam nove modernost. Autorka je objekta Textil Užice i dobitnica većeg broja nagrada i priznanja, kao što je Nagrada za arhitekturu Kompanije Novosti za 2008. godinu.