Nataša Danilović Hristić: Bezbednost urbanih prostora (Beograd: Orion art, 2013).

Knjiga Bezbednost urbanih prostora je rezultat doktorske studije g-đe. Danilović Hristić, kojom su sa naučnih pozicija definisani kriterijumi bezbednog javnog prostora. Iako je tema bazično vezana za sociologiju, politikologiju, psihologiju i kriminologiju, ona postaje sve važnija u svakodnevnom funkcionisanju gradova i time važna za procese planiranja, projektovanja i generalno oblikovanje urbane sredine. U knjizi je definisan pojam bezbednosti i ponuđena strategija za kreiranje bezbednosti u javnim gradskim prostorima. Istraživanje se baziralo na analizi bezbednosti u Beogradu sa socijalnog i ekonomskog aspekta. Kao rezultat, definisane su preporuke i smernice za obezbeđenje bezbednosti kroz proces urbanističkog planiranja. Pored stručnog, praktičnog doprinosa osvetljavanju pojma bezbednosti, vrlo je značajan i naučni doprinos povezivanja ovog pojma sa urbanim sistemom gradova. Tema bezbednosti javnih urbanih prostora aktuelna je na globalnom nivou, kroz prisutnu i čestu preokupaciju merama prevencije u suzbijanju efekata urbanog nasilja i terorizma, dok se lični osećaj bezbednosti nalazi na samom vrhu liste zahteva kada se radi o proceni kvaliteta urbanog života i konkurentnosti među gradovima i naseljima. Autor prikaza: Darko Polić.

Uz tehničku podršku Centra za arhitekturu Beograd, Opština Požega je kandidovala nedavno uređen glavni trg u tom gradu za Evropsku nagradu za javni gradski prostor.

Trg slobode u Požegi je jedan od najboljih javnih prostora realizovanih u Srbiji poslednjih godina. Dobra praksa u oblikovanju, a posebno realizacija, sprovedena potpuno u saradnji sa autorima Draganom Stevanović i Oliverom Stankovićem, je primer koji svakako treba podržati.

Kako je trg nekada izgledao

Izvedeno stanje

Evropska nagrada za najbolji javni gradski prostor u organizaciji Centra za savremenu kulturu Barselone (CCCB) je prestižni konkurs, koji se održava svake parne godine. Rezultati konkursa biće saopšteni u prvoj polovini 2014. godine.

Darko Polić, jedan od osnivača Centra za arhitekturu,  je od nedavno član ekspertskog komiteta Evropske nagrade za javni gradski prostor.

Prva međunarodna akademska konferencija Places and Technologies 2014 biće održana 3. i 4. aprila 2014. godine na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, sa ciljem da se istraže i prezentuju naučni radovi, studije i projekti koji se bave unapređenjem prostora gradova korišćenjem visokih tehnologija. Konferenciju partnerski organizuju Arhitektonski fakultet,  UrbanLab Beograd i Filozofski fakultet, a zvanični medijski partner konferencije biće Centar za arhitekturu Beograd.

Na konferenciji Places and Technologies 2014 biće predstavljeni radovi iz oblasti urbanog dizajna, urbanističkog planiranja, projektovanja i menadžmenta, industrijskog i arhitektonskog dizajna i tehnologija. Sa društvenih aspekata razmatraće se i istorijska i filozofska komponenta visokih tehnologija, sociologija u gradovima, inovacije, ICT, kao i elementi transporta unapređeni visokih tehnologijama sve do geodezije i kartografije odnosno načina kako visoke tehnologije unapređuju i tu granu (GIS).

U fokusu konferencije biće održivost u dizajnu gradova, a govoriće se i o društvenim mrežama i mikroblogovima, upotrebi tehnologija na urbanom moblijaru u gradovima, novim, inovativnim materijalima i High tech i high touch rešenjima. Predviđeno je stotinak učesnika, a svoj dolazak potvrdilo je 30 eksperata iz Evrope koji se bave visokim tehnologijama  na naučnom i stručnom nivou, kao i specijalni gosti iz struke.

Učesnici konferencije imaće priliku da čuju izlaganja dr Milice Bajić Brković redovnog profesora, predsednice ISOCARP - Svetske asocijacije planera i  eksperta za prostorno planiranje i održivi razvoj; potom dr Jana Belisa iz Belgije koji je ekspert za najnovije strukture od stakla i predsednik COST projekta; dr Stefana van der Špeka iz Holandije, koji se bavi dizajnom enterijera i temama poput intermodal transferpoints i  human hub;  dr Manfreda Šrenka iz Centralnoevropskog instituta za tehnologiju, Austrija, prostornog planera i eksperta za GIS; i prof. Fila Džonsa iz Velike Britanije, koji je ekspert za energetsku efikasnost  i profesor na univerzitatima u Maleziji, Kini  i Hong Kongu.

Pored ključnih predavača na konferenciji će učestvovati i specijalni gosti iz struke poput Žan Luj Frešana iz vodeće francuske dizajnerske kompanije noDesign koja se bavi visokim tehnologijama i angažovana je na projektima francuske Vlade, za Sitroen, Reno itd; dr Marije Todorović, elektroinženjera i redovnog profesora, čije je polje istraživanja održiva energija i zelene zgrade sa korišćenjem solarne energije; dr Andjelke Mihajlov, eksperta za održivi razvoj, naučnice i redovnog profesora na Univerzitetu u Novom Sadu, koja u Ministarstvu za održivi razvoj i prostorno planiranje vodi sekciju zaduženu za Uključenje zapadnog Balkana u evropske tokove na nivou održivosti ; i Radeta Milića, arheologa i predsednika Centra za urbani razvoj koji realizuje inovativne projekte u Beogradu i Srbiji za zaštitu kulturnog nasleđa. Tehnički direktor konferencije je dr Eva Vaništa Lazarević, redovni profesor Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Izborom govornika, gostiju i učesnika konferencije, organizatori teže da omoguće umrežavanje i saradnju između institucija, korporacija i eksperata, formiraju potencijal za buduće bilateralne međunarodne saradnje, otvore aktuelne teme mladim istraživačima i stvore poligon za razmenu znanja. Rok za predaju apstrakta za učešće na konferenciji je 10. decembar, a detaljnije o uslovima možete pročitati na zvaničnom sajtu konferencije.

Očuvanost kulturnog predjela i graditeljskog nasljeđa predstavlja okvir urbanističkog plana grada Perasta.

Perast je smješten na jugozapadnom obronku brda Sveti Ilija, nasuprot tjesnaca Verige, prirodnog ulaza u unutrašnji Kotorsko–Risanski basen razgranatog Bokokotorskog zaliva. Grad Perast je zaštićena urbana cjelina koja je dio Prirodno i kulturno-istorijskog područja Kotora upisanog na Listu Svjetske prirodne i kulturne baštine UNESCO-a.

Pri izradi Urbanističkog projekta napuštena je praksa koja teži pukom ozvaničenju postojećeg stanja i prednost je data revitalizaciji svakog segmenta nasljeđa i rekonstrukciji potencijala. Cilj Urbanističkog projekta je revitalizacija grada i sproveden je principom kontinuiteta na nivou pojedinačnih zgrada, grupacije i kompleksa, cjelovite slike grada sa ostrvima i obalom, kao i prirodnog okruženja.

I tradicija i istorijske vrijednosti i zaštićeni objekti i cjelina naselja ovdje su u jednom drugom uglu, svijetlosti, planu: kontinuitet je integralni i vitalni dio današnje prakse, a stvari prošlosti su u njemu dragocjeni, ugaoni elementi čak i manje u prostoru koliko u pristupima i stavu!

Urbanistički plan je utemeljen na činjenici da je grad Perast već dosegao „granice rasta“ i da se ne širi izvan sadašnjeg obima. Presudno je važan stav da u gradu treba čuvati funkciju stanovanja. S tim u vezi u ovom Planu detaljnije je razrađen program sadržaja, turističkih i centralnih uz infrastrukturnu i komunalnu opremu, kao i režim kolskog i plovnog saobraćaja. On ne predstavlja izradu nove strategije razvoja, već poštujući principe kontinuiteta grada tradiciju, savremenost i budućnost – funkcionalno unapređenje zatečene strukture uz nadopunu postojećih sadržaja novim kompatibilnim sa raspoloživim kapacitetom.

Urbanističko rješenje je utvrdilo principe obnove, pravila za svaki oblik intervencija i limit mogućeg razvoja, a na osnovu valorizacije arhitektonske baštine do koje se došlo analizom fizičkih struktura i karakteristika, funkcije zgrada, blokova i slobodnih prostora od izvornog sklopa, preko faza promjena do zatečenog stanja.

Urbanistički projekat grada Perasta, koji je izradio tim biroa MonteCEP iz Kotora, nagrađen je na XXI Salonu urbanizma u organizaciji Udruženja urbanista Srbije u Leskovcu 2012. godine prvom nagradom u kategoriji urbanističkih projekata. Rukovodilac tima bila je Zorana Milošević, dipl. inž. arh., koja je i autor ovog teksta.

Značaj i značenje brownfield prostora za urbanu istoriju i memoriju grada Banjaluke.

Brownfield lokacije u Banjaluci su zapušteni i neiskorišćeni industrijski i vojni kompleksi, zapušteni i napušteni objekti javnih ustanova (bolnica, zatvora, škola, domova kulture, mesnih zajednica i sl.), stanovanja, kao i zapušteni prostori železnica, komunalni objekti, ali i zapuštene pejzažno-arhitektonske strukture. Industrija je bila prioritetna privredna grana u Bosni i Hercegovini (od 60 – 90-tih godina prošlog veka), a Banjaluka sa Mrkonjić Gradom i Prijedorom, izrazito industrijska regija i grad. Radnička klasa je formirana od nekadašnjeg seoskog stanovništva iz bliže i dalje okoline. Pored velikog udela porodica industrijskih radnika u stanovništvu Banjaluke, takođe je zavidan procenat pripadao porodicama vojnih lica. Čitavi kvartovi i stambena naselja, opremljena svim pratećim sadržajima stanovanja (društvenog standarda), namenski su izgrađeni za pomenute kategorije stanovništva (naselja Borik, Mejdan, Starčevica,…). Taj proces je bio gotovo sinhronizovan sa još jednim važnim procesom lociranja vojnih poligona u ruralnom okruženju Banjaluke i kompleksa kasarni u gradskom području.

Banjalučki industrijski kompleksi koji danas spadaju u kategoriju zapuštenih i neiskorišćenih prostora (brownfields), bili su planirani, projektovani i izgrađeni po vrlo visokim standardima – tehničko-tehnološkim, sanitarnim, higijenskim, funkcionalnim i oblikovnim. Međutim, nisu održavani na odgovarajući način i vremenom su postavljeni standardi opadali. Zahtevani ekološki standardi su 70-tih godina bili mnogo niži nego što je danas slučaj (u pogledu zagađenja na primer), ali su zato industrijske zone uključivale velike planirane površine zaštitnog vegetacijskog pojasa i zone rekreacije. Industrijski kompleksi koji su zahtevali posebne uslove za ispuštanje otpadnih voda, smeštani su u okviru industrijske zone uz obale reke Vrbas, nizvodno, na istok i severoistok od užeg gradskog područja. Fabrike koje nisu proizvodile takvu vrstu otpada, niti zagađenja (kao što su „Rudi Čajavec“ i „Kosmos“), bile su locirane u gradskom području, a ne u industrijskoj zoni.

Elektronska industrija „Čajavec“ pripadala je, malim delom i vojnoj industriji (pet preduzeća); ali je u potpunosti bila prihvaćena kao prava gradska fabrika – poslovni sistem sačinjen od dvadeset četiri preduzeća. U njoj su radili Banjalučani koji su stanovali u blizini ili neposrednoj okolini, odakle su uglavnom biciklima dolazili na posao, a kompleks fabrike obezbeđivao im je sve potrebne dnevne usluge. Postojala je poistovećenost sa fabrikom i vezanost zaposlenih i ostalih građana za nju. Banjaluka je bila prepoznatljiva u jugoslovenskom prostoru po svojoj elektronskoj industriji, a to je doprinosilo osećaju sigurnosti kod njenih građana. Ovaj prostor ima sopstvenu istoriju unutar istorije grada, u koju su utkane pojedinačne životne priče bivših zaposlenih i njihove grupne i kolektivne istorije.

Ovaj poseban gradski prostor sa izgrađenom fizičkom strukturom tipičnom za industrijske i poslovne sadržaje tog vremena i danas ostvaruje dominantan vizuelni efekat u odnosu na okolnu stambenu arhitekturu i njoj prateću izgrađenu strukturu, a nalazi se uz samo gradsko jezgro i najjaču tranzitnu saobraćajnicu, što dovodi do toga da se ovaj prostorni kompleks doživljava kao ‘grad u gradu’- celovit, ali ne kao odvojen i izolovan. Posedovao je sve arhetipske simbolične prostorne elemente tradicionalnog grada: nekoliko ulaznih kapija, ograde/zidove, uličnu mrežu i tipološki različite objekte i zajedničke otvorene prostore. U poslednje vreme, svakodnevno korišćenje ovih prostora od strane stanovnika, na drugačije načine nego u vreme funkcionisanja fabrike (trgovina, sport i rekreacija, zdravstvene, komunalne, projektantske i konsultantske usluge, ugostiteljstvo, zabava, visoko obrazovanje i mnogo drugih), sjedinjuje ih u polivalentno mesto društvene komunikacije, a autentičan dizajn građevina sa internacionalnim odlikama (međusobno različitog boniteta) – materijalnim i nematerijalnim svedočanstvom jedne epohe u nestajanju.

Komunikativni karakter ovog prostora prevazilazi slabosti i ograničenja koje su obeležavale njegovo trajanje u poslednje dve decenije. Zajedno sa neposrednim okruženjem, on čini poseban deo gradskog pejzaža koji poseduje akumuliranu energiju, stvaranu još od kraja 19. veka, kada je u najbližoj okolini, na mestu za koje se još uvek koristi istoimeni toponim – Paskolova ciglana, izgrađena prva ciglana u Banjaluci. Preduzetnički i proizvodni duh ovog područja koji su ga odlikovali kroz duži vremenski period urbanog razvoja Banjaluke, određuju ga kao posebno mesto u gradu, a vreme u kome je aktivno učestvovao u gradskom životu, kao neponovljivo u istoriji grada.

Sve nas to navodi na tezu da očuvanje, održavanje i reafirmacija njegovog autentičnog duha, vizuelne prepoznatljivosti i prostorne obuhvatljivosti, postaju neodložni. Raznovrsne karakteristike, vrednosti i zanemareni potencijali ovog prostora, sintetisani u prostorno jasno definisanom i jedinstvenom delu urbanog pejzaža, daju nam za pravo da ga vrednujemo kao posebnu jedinicu kulturnog pejzaža, čime bi ovo posebno mesto sa svojim identitetom, zadobilo tretman kakav zaslužuje i očuvalo integritet kao kulturni, društveni i prostorni fenomen grada. Time bi se stvorio prostor za povratak zajedničkih zanemarenih i prikrivenih vrednosti i značenja u naše okruženje.

Autor teksta je mr Dijana Simonović sa Arhitektonsko-građevinsko-geodetskog fakulteta (AGF) Univerziteta u Banjaluci. Objavila je monografiju Pejzažni gradovi: poređenje razvoja urbanog identiteta Banjaluke i Graca (2010), u izdanju AGF.

Dijana je održala predavanje na ovu temu u okviru radionice o urbanoj regeneraciji brownfield lokacije fabrike „Rudi Čajavec“ u Banjaluci, 10. aprila 2013. godine na AGF.

Autor fotografija je Bojana Radić, student AGF.

Departman za lokalnu samoupravu Engleske je objavio Okvir politike nacionalnog razvoja u 2012. godini.

U vremenu kada politici prostornog razvoja naših gradova nedostaju vizija, stabilna i jasna struktura budućeg razvoja, preporučujemo engleski primer. Paradigma održivog razvoja čini matricu na osnovu koje ovaj dokument obrađuje najvažnije teme urbanističkog planiranja kao što su: urbana ekonomija, održivi transportni sistemi, kvalitetna infrastruktura, širok stepen kvalitetnih oblika stanovanja, dobar (urbani) dizajn i drugo. Pitanja zaštite (urbane) sredine su isto uzeta u obzir, pa su zaštita i unapređenje prirodnog i kulturnog okruženja, kao i pitanja klimatskih promena, jednako važni delovi dokumenta.

Okvir politike nacionalnog razvoja možete preuzeti na ovom linku.

Projekat Urbani džepovi Beograda bavi se zapuštenim gradskim prostorima u cilju uključenja lokalne zajednice u njihovo uređenje i održavanje na principima održivog razvoja. Adekvatnom intervencijom ove površine postaju deo svakodnevnice lokalnog stanovništva i predstavljaju značajan doprinos u poboljšanju uslova njihovog života.

Urbani džep Soba sa pogledom u Baba Višnjinoj ulici svečano je otvoren 2011. godine a zauzima površinu od oko 1 000 m². Investitor je GO Vračar, a projekat je dobio Grand Prix Trećeg Salona pejzažne arhitekture 2009. godine. Ove godine je nominovan za Nagradu evropske unije za savremenu arhitekturu – Mies van der Rohe Award 2013.

Projekat podrazumeva zonu aktivne rekreacije sa fitnes spravama, zonu mirnog odmora sa mestima za sedenje i zonu glavnog okupljanja gde se nalazi skulptura za sedenje. Simbolično, autorke džepa Soba sa pogledom, diplomirani inženjeri pejzažne arhitekture, Vesna Gvozdenov i Jovana Kovačević, želele su da samom intervencijom omoguće jedan malo drugačiji doživljaj javnog prostora, tj. da stvore sobu sa drugačijim pogledom.

Glavna ideja projekta je da ljudi prepoznaju zelene površine kao svoj dnevni boravak i da kulturu ponašanja koju imaju u svom domu primene i na otvoreni prostor, koji je takođe deo njihove svakodnevnice.

Dominantnu tačku u prostoru prestavlja skulptura Soba sa Pogledom. Inspiracija za ovakvu konstrukciju proistekla je iz same gradske strukture opštine Vračar. Ptice kao deo skulpture svojom bojom i formom dolaze do izražaja i nose simboliku slobode kretanja u javnom prostoru. Skulptura daje vizuelni identitet prostoru i predstavlja novo mesto, mesto koje vam pomaže da odredite gde se nalazite. Pored toga i grafit vizuelno markira prostor, a delo je street art umetnika Branka Teševića.

Ovom intervencijom autorke su uspele da kreiraju prostor prilagođen potrebama korisnika, da povećaju stepen javne svesti, približe savremenu umetnost opštoj publici, a pre svega da promovišu pejzažnu arhitekturu kao multidisciplinarnu struku koja se bavi otvorenim javnim prostorima.

Otvoreni prostori su nosioci socijаlnog i urbаnog životа, pа bi trebаlo dа budu mestа koja su uređenа i unаpređenа, promenljivih funkcijа, rаznovrsnih dogаđаjа i procesа, а ne ostаci аrhitekture kojа ih okružuje.

Tekst i fotografije: Vesna Gvozdenov

Na Fakultetu za graditeljski menadžment Univerziteta Union u Beogradu u petak, 22.2.2013. je održano predavanje na temu primene Priručnika za urbani dizajn. Ispred Centra za arhitekturu Beograd studentima arhitekture ovu publikaciju su predstavili priređivači Goran Petrović i Darko Polić.

Priručnik za urbani dizajn (Urban Design Compendium) može se nabaviti preko asistenta ili direktno od priređivača po povlašćenoj ceni.

Superkilen ili Super park je urbani park, delo danskog arhitektonskog studija BIGu saradnji sam berlinskim pejzažnim arhitektama TOPOTEK1 i grupom umetnika SUPERFLEX iz Kopenhagena, osmišljen kao ogromna izložba najboljih urbanih praksi kroz korišćenje svakodnevnih predmeta iz više od 60 različitih kultura i predstavlja retku mešavinu arhitekture, pejzažne arhitekture i umetnosti.

Park dugačak 1 km provlači se kroz Norrebro, severni deo Kopenhagena , i stvara različit, a u isto vreme i jedinstven prostor u jednom od etnički najraznovrsnijih i društveno nerazvijenih delova Kopenhagena. Cilj pozivnog konkursa koji su 2005. raspisali grad Kopenhagen i fondacija Realdania, bio je da se stvori zaista jedinstven urbani prostor sa jakim identitetom na lokalnom al ii globalnom nivou. Izgradnja je koštala 13.4 miliona eura i započeta je 2009. godine, a park je za javnost otvoren u Junu 2012.

Super Park je podeljen u tri različito obojena dela, svaki sa posebnom atmosferom i programom: veliki i prostran crveni trg služi kao proširenje susedne sportske dvorane i nudi niz rekreativnih i kulturnih aktivnosti; crni trg je srce parka gde se lokalno stanovništvo okuplja uz marokansku fontanu ili partiju šaha; i linearni zeleni pojas kao prirodno mesto susreta za ekipne sportske aktivnosti i zanimljive vizure na urbani okoliš. Ova tri dela su pozadina za nadrealnu kolekciju globalne urbane raznovrsnosti, ispoljenu kroz 100 predemta iz 60 različitih kultura koje oslikavaju pravo lice ovog dela grada. Predmeti su odabrani kroz intenzivan kustoski proces i uz tesnu saradnju sa lokalnim stanovništvom.

“Za razliku od uobičajenih pristupa uključenja javnosti u proces projektovanja koji se obično svode ili na traženje najmanjeg zajedničkog sadržaoca ili na politički korektnu post-racionalizaciju unapred osmišljenih ideja tako definisanih da umanje mogućnost otpora javnosti, mi smo saradnju sa javnošću videli kao pokretačku silu za ovaj projekat koja je dovela do maksimalne slobode izraza. Transformacijom javnostog procesa u aktivno učešće javnosti, park smo opremili sa građanima za građane, što je bukvalno primenjen peer-to-peer sistem u projektovanju”, kaže Bjarke Ingels, osnivač arhitektonskog biroa BIG.

Predmeti su različiti i idu od opreme za vežbanje, uključujući i predmete sa Muscle Beach iz Los Anđelesa, do šahtova iz Izraela, palmi iz Kine i neonskih znakova iz Katara i Rusije. Svi predmeti praćeni su malom nerđajućom pločicom ugrađenom u trotoar, koja opisuje predmet i njegovo poreklo.

Nanna Gyldholm Moller, vođa projekta iz studija BIG kaže: “Kada je naš tim pozvan da predloži projekat u ovom kraju grada shvatili smo da moramo da učinimo nešto više od samo urbanog dizajna. Umesto da opremimo ovaj javni prostor predmetima danskog dizajna, odlučili smo da okupimo lokalno znanje i globalno iskustvo i stvorimo izložbu najboljih globalnih urbanih praksi koju čine najbolji primeri urbanog mobilijara koje ovih 60 kultura ima da ponudi.”

Umetnička grupa Superflex iz Kopenhagena je učešće javnosti odvela još dalje, birajući 5  grupa ljudi sa kojima su putovali u njihovu rodnu zemlju i dokumentovali process izbora predmeta. “Naša misija je bila da pronađemo širu sliku u najmanjem detalju ličnog sećanja ili priče, što na prvi pogled možda deluje nebitno, ali kada jednom taj detalj pronađete i uveličate on postaje izuzetno bitan. Čaša palestinske zemlje u jednoj dnevnoj sobi u Norrebro-u koja služi kao podsetnik na napuštenu zemlju, uvećana je u malu planinu palestinske zemlje u parku. Davni mediteranski flert iz 70-tih simbolizovan je velikim gvozdenim bikom, koji je uhvaćen i podignut na jednom od brdašca u parku.”, objašnjava grupa Superflex.

Duž celog parka, pored već postojećeg drveća na lokaciji, posađeni su crveni javor, japanske trešnje,  ariši, palme iz Kine i libanski kedar. Raznolikost drveća i biljaka u skladu je sa raznovrsnošću urbanog mobilijara. “Dok su romantične bašte 19. veka pokušavale da posetiocima pruže egzotično iskustvo sveta koji se tada zbog otežanog putovanja činio velik – omogućavajući ljudima da uživo dožive Kinesku pagodu ili Grčki hram – Super Park u Kopenhagenu čini upravo suprotno. Umesto da nastavlja percepciju Danske kao homogene zemlje jednog naroda, Super Park iskazuje pravi primer kulturne raznolikosti savremenog Kopenhagena.” – kaže Martin-Rein Cano iz berlinskog pejzažnog studija Topotek1.

Duž celog parka prostire se i biciklistička staza, koja osim što poboljšava lokalnu infrastrukturu, integriše ovaj kraj u širi kontekst celog grada.

Fotografije i crteži: © Bjarke Ingels Group