U sklopu akcije CAB: Žene u arhitekturi, sa Ljiljanom Bakić, arhitektom i ženskom polovinom čuvenog arhitektonskog dua Bakić & Bakić, o arhitekturi, o ženama i o Beogradu razgovarala je Milena Zindović.

O ženama u arhitekturi u Srbiji svakako ne možemo razgovarati bez pomena Ljiljane Bakić, autorke koja je, što samostalno, što u saradnji sa svojim mužem Dragoljubom Bakićem, projektovala i realizovala ogroman broj objekata u Beogradu, drugim gradovima Srbije, ali i u inostranstvu.  Danas bračni par Bakić živi u svojoj kući u Višnjičkoj Banji, koju su i projektovali, i raduje se pre svega uspesima svojih unuka u Americi i Poljskoj.

Prošle godine, Ljiljana Bakić je objavila knjigu Anatomija B&B arhitekture  - obimno izdanje u kome se osvrće na svoju i Dragoljubovu bogatu karijeru. Za razliku od drugih arhitektonskih izdanja, ova knjiga nije samo monografija dela autorskog tima Bakić & Bakić, već detaljan pregled i analiza svih elemenata koji su uticali na njihove karijere i njihovu arhitekturu. Društveni i ekonomski uslovi u SFRJ, turbulentne godine raspada zemlje, ali i lična iskustva, kontakti i putovanja – su svi uticali na arhitekturu i specifičan autorski izraz Ljiljane i Dragoljuba Bakića.

Bogata arhivska građa, prikazana u ovoj publikaciji, obuhvata fotografije i crteže objekata sa detaljnim objašnjenjima ne samo koncepta i ideje, već i svih aspekata realizacije objekata, problema i poteškoća, ali i uspeha koje su doživljavali kao projektanti. Pored toga, knjiga sadrži i objavljene stručne tekstove i članke, lične i profesionalne prepiske, porodične fotografije, svedočenja i sećanja o kolegama, profesorima, mentorima, investitorima.

Slika 2: Ljiljana i Dragoljub Bakić na otvaranju hale Pionir

U svojoj knjizi, Ljiljana se osvrće i na godine pauziranja svog rada kao arhitekte. Nakon povratka iz Kuvajta, gde je Dragoljub radio za Energoprojekt, a ona za lokalni arhitektonski biro Said Breik & Marwan Kalo Consulting Engineers , Ljiljana je rodila dve ćerke. Tempo rada u Energoprojektu bio je takav da je iziskivao veliko odricanje i duge sate, pa i čitave noći u kancelariji. Česti su bili i službeni putevi na gradilišta u inostranstvu. Shvatila sam da bi naš porodični život bilo nemoguće organizovati kada bih i ja bila, sa svojom arhitekturom, odsutna od kuće, nikad se ne zna koliko. Odlučila sam da se profesionalno angažujem tek kada nam ćerke budu stasale za obdanište.

Ljiljana Bakić arhitekturi se vratila radeći uz supruga u preduzeću Energoprojekt – Arhitektura i Urbanizam. Milica Šterić me ja zaposlila jer sam joj se nešto dopala. Inače nije volela da prima žene u Energoprojekt. Bakić je radio neki konkurs i nije imao ko da im pomogne, pa je ona pozvala mene. Dopalo joj se kako to radim pa me je zaposlila u Energoprojektu. Bila je naša voljena direktorka dugo godina.

Slika 3: Multifunkcionalna sportska dvorana Pionir

Njihovo svakako najpoznatije delo je sportska dvorana Pionir, a uz nju i ledena dvorana Pionir. Ova dva objekta nisu samo omiljene destinacije Beograđana, već i arhitektonske ikone post-modernističkog Beograda 70-tih i 80-tih. Konkurs za idejno rešenje kompleksa i objekta hale Pionir raspisan je 1972. sa rokom od svega 9 dana. U Energoprojektu, Bakićima je poveren ovaj zadatak. Predvideli su da kompleks obuhvata multifunkcionalnu sportsku halu, plivalište i velodrom. Prva faza – multifunkcionalna dvorana, morala je da bude završena i otvorena do juna 1973. i početka Evropskog bokserskog šampionata. Glavni projekat razvijali su paralelno sa izgradnjom objekta, u, kako ga Ljiljana naziva “uraganskom” tempu.

Mi nismo imali vremena za lutanje po lavirintu sopstvenih vijuga. Radio je samo naš disidentski  instinkt protiv svake vrste diktature, vladajućih klišea, okamenjenih u neprikosnovenim načelima moderne arhitekture. Poznato pravilo Moderne da forma treba da bude ekspresija volumena i sadržine unutrašnjeg prostora, što je na sportskim objektima uvek bio volumen dvorane, Pionirom nismo sledili. Hteli smo da njegov duh bude apoteoza sporta i igre, dinamičan protagonista urbane scene.

Slika 4: Ledena dvorana Pionir

Iako je hala Pionir bila predviđena i za hokej, vremenom u tu svrhu nije korišćena, a 1977. je odlučeno da u sklopu kompleksa bude izgrađena posebna dvorana za led. U odnosu na multifunkcionalu halu Pionir, ledena dvorana je jednostavnije i svedenije forme, koja uspostavlja zanimljiv odnos kako sa terenom u nagibu tako i sa postojećom halom. Kao i kada je u pitanju hala Pionir, ledena dvorana svoj uspeh pre svega meri zadoljstvom svojih korisnika. Oba objekta nagrađena su nagradama Salona arhitekture 1974. i 1978. godine.

Slika 5: Zavod za rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja u Soko Banji

Ljiljana Bakić samostalno je projektovala Zavod za rehabilitaciju nespecifičnih plućnih oboljenja u Soko Banji 1974-1975. Na ovom objektu primenila je sopstevene ideje o psihološkom i sociološkom uticaju i aspektu arhitekture. Vodeći računa o potrebama pacijenata Zavoda, ali i u utičući na njihovo ponašanje tokom boravka u objektu, oblikovala je, i spolja i iznutra, primeren i uspeo objekat. O svom pristupu arhitekturi, Ljiljana kaže: Arhitektura je sociološki fenomen. Nikakve izmotancije sa ovakvim i onakvim detaljima, nego se mora misliti na onoga ko će to da koristi. Bez te note, sociološke i antropoške, ne možeš da budeš arhitekta uopšte. Ako ne setuješ svoj zadatak u određeno mesto, sa određenim stanovništvom, odnosno karakterom stanovništva, ako ne razumeš šta treba da postigneš sa tim objektom – propala je stvar.

Slika 6: Naselje Nova Galenika u Zemunu

Kreativni tim Bakić&Bakić poznat je i po dva velika stambena naselja u Beogradu: Nova Galenika u Zemunu i Višnjička Banja. Inspirisani brdovitom lokacijom, ali i svojim boravkom u Finskoj, u Višnjičkoj Banji su zamislili naselje gotovo „planinskog“ karaktera, u toplim bojama i sa izraženim kosim krovovima. Najpre su urbanistički projektovali kompleks koji je sadržao i kolektivno i individualno stanovanje i prateće centralne funkcije, školu, dva obdaništa i prateću infrastrukturu. Naselje je izvedeno u dva faze, a drugu fazu stambenih objekata Ljiljana je samostalno projektovala.

Slika 7: Kuće u nizu u naselju Višnjička Banja

Nažalost, planirani sadržaji nisu nikada izvedeni u potpunosti – ni stanovi, ali ni centralne i prateće funkcije. Po projektu Ljiljane Bakić  1986. izvedeno je jedno od predviđenih obdaništa, a naselje je školu dobilo tek prošle godine.  Centralne funkcije naselja s godinama su popunili su bespravno izgrađeni objekti, koji se ni na koji način ne uklapaju u karakterističnu estetiku i formu stambenih objekata i čitavog kompleksa.  Nikada nije bilo sredstava za takve stvari, ni u socijalizmu. Uvek je bilo u svim naseljima nedovršeno, sve na pola. Samo „nakokaš“ 500, 600, 700, 800 stanova i to je to. A  gde ćeš da kupiš hleb i mleko, gde će dete da ti ide u školu, to je ostavljeno. – kaže danas Ljiljana.

Slika 8: Kongresni centar i hotel Šeraton, Harare, Zimbabve

Arhitekturu i iskustvo bračnog para Bakić značajno su obeležili i boravci i rad u inostranstvu: u Finskoj, u Kuvajtu, Zimbabveu. I u Srbiji i u inostranstvu dobitnici su velikog broja nagrada i priznanja. Iako su svoja najbolja dela projektovali kao tim, Savez Arhitektata Srbije odlučio je da 1994. godine  Veliku nagradu arhitekture dodeli samo Dragoljubu Bakiću, u potpunosti ignorišući Ljiljanin rad.  Dragoljub se te nagrade odrekao i jednostavno nije hteo da je primi, što bi normalno svaki čovek sa karakterom uradio. Tu godinu su onda naknadno popunili našim imenima.

Slika 9: Kongresni centar u Harareu, Zimbabve

O ženama u arhitekturi Ljiljana Bakić kaže: Kada sam počela da radim 1962, ženama je bilo vrlo teško. Bilo je puno nipodaštavanja. Po mom misljenju žene u tadasnjim velikim biroima su uvek bile te koje su ideje razvijale, čak iako nisu od početka bila njihove. Nekada početna ideja i nije bila nešto, ali one bi je razvile do uspešnog projekta.

Ljiljana ističe Ivanku Raspopović kao primer zapostavljanja žene autora, komentarišući njeno učešće u kreativnom timu sa Ivanom Antićem  – Ta dva muzeja  – ovaj na Ušću i ovaj u Kragujevcu – to je u stvari najbolje što je od njih izašlo. Cela konstelacija muzeja, to je sve Ivankino delo.

Za sebe kaže : Moja priča je drugačija jer sam uvek radila sa Bakićem. On se više bavio akvizicijama, pronalazio posao, a ja sam više crtala. Nisam morala sama da se probijam kroz taj svet arhitekture.

Slika 10. Konkursno rešenje za novi Akropoljski muzej u Atini

Ljiljana se danas ne bavi aktivno projektovanjem, ali se i dalje bavi arhitekturom i gradom. Kroz svoju knjigu ona nam pokazuje mogućnosti jednog idealističnog pristupa arhitekturi, sa verovanjem da se na društvo može uticati dobrom arhitekturom. A danas je najviše brine nedostatak vizije i ideja, te nebriga za našu izgrađenu sredinu.  U suštini, moja jedina tema sada je koliko je Beograd jedan užasan grad, strašno zapušten. To uopšte ne mogu da oprostim. Time se naši arhitekti uopšte ne bave. Njima je samo stalo da dobiju zadatak da negde  „natakare “ nešto, a u suštini kakva je cela slika Beograda nikoga ne interesuje uopšte, a to je u stvari tragedija. 

Autor teksta je Milena Zindović.

Ilustracije su iz knjige Anatomija B&B arhitekture Ljiljane Bakić.