Posledice konfuzne percepcije urbanog dizajna dobrim delom su zasluga njegove arhitektonske ili, bolje, arhitektonične prirode. Zaista nije lako ubediti u suprotno većinu onih koji veruju da urbani dizajn nije osobita, autonomna osobina i delatnost, nego je samo sinonim za arhitektonsko projektovanje u „gradskim“ razmerama, dakle pored kuća ima tu i ulica, trgova, parkova i tako… sve to se isprojektuje. I sve je to arhitektonsko istrajavanje na ovakvom razumevanju i, shodno tome, upražnjavanje urbanog dizajna u gradovima i naseljima, ne odstupa bitno od prethodno pomenutu „proste“ definicije urbanog dizajna. A ako je to tako, onda je urbani dizajn jedno utopijsko, uređivačko i normativno oruđe, koje grad tretira kao građevinu. Poistovetiti, pa čak i svesti svemirski komplikovan fenomen grada na fizičku suštinu građevine, a time i društvenu i kulturnu suštinu urbane zajednice redukovati na artefakt, poput skupa ili sklopa zgrada i neizgrađenih prostora, intencija je opasna za grad i građane.
Iz utopijske prirode urbanog dizajna, koja se lako može pratiti kroz njegovu istoriju (istovremeno i kroz istoriju gradova i istoriju ideja o gradovima!), proističe nekoliko neugodnih predrasuda:
1. Urbani dizajn je prioritetno umetnički kreativna disciplina (…)
2. Urbani dizajn determiniše urbanu formu (…)
3. Developerima je neophodan urbani dizajn. (…) Developeri, ništa manje nego gradska zajednica sklona da brani i upražnjava pravo da bira formu, karakter i kvalitet prostora koji gradi i koristi za svoje pare, potrebe, interese prema sopstvenom sistemu vrednosti
4. Urbani dizajn usmerava ponašanje korisnika prostora (…)
5. Urbani dizajn treba da prati sopstvene savremene trendove.

[1] Vladimir A. Milić, “Odnegovane predrasude i zapušteni aspekti urbanog dizajna”, DaNS 47 (septembar 2004) p. 18.