Ove nedelje se zatvara spektakularna umetnička instalacija studija Random International u Barbican muzeju – prostorno iskustvo o kojem priča ceo London.

Poznati po svom karakterističnom pristupu umetnosti, studio Random International kroz eksperimet i tesnu saradnju sa naukom i tehnologiom stvara umetničke instalacije koje oživljavaju u interakciji sa publikom.

Bazirana na iskonskoj težnji čoveka da kontroliše prirodu, smeštena u kontekst Londona u kojem kiša ne izaziva pozitivne asocijacije – instalacija je kod posetilaca izložbe uspela da promeni pogled na kišu od trivijalnog – kao vremenske nepogode, do veoma kompleksnog fenomena praćenog umetničko-psihološko-drušvenim analizama.

Ovo je najveća i do sada najambicioznija umetnička instalacija studija Random  International. Rain Room zauzima polje od 100 m2 u kojem se vrši simulacija pljuska kroz koji posetioci prolaze i mogu da osete kakav bi osećaj bio kada bi mogli da kontrolišu kišu.

Prostor u koji je smeštena instalacija ima oblik zakrivljenog tunela, tako da posetioci na samom ulazu čuju odzvanjanje pljuska i osećaju vlagu u vazduhu, mnogo pre nego što otkriju hiljade kišnih kapi koje reaguju na njihovo prisustvo i pokret.

Prvi utisak prevazilazi sva očekivanja i kao svako vrhunsko umetničko delo istog trenutka posetioca zaokupi u potpunosti. Savršeni pljusak uz jako pozadinsko osvetljenje otkriva i čini vidljivom svaku kap vode dok siluete ljudi i granice prostora ostaju zamračene. Efekat kontrasta svetlih kapljica vode i mračnog prostora čini da se cela stvar doživi mnogo  intenzivnije i spekrakularnije.

Nakon što posetilac stane na platformu, oko njega se stvara nevidljivo magnetno polje i na tom delu pljusak prestaje.  Svaka silueta stvara savršenu prazninu oko koje pljusak i dalje pada.

Trebalo je dve godine da se razvije sistem koji bi imao tehničke mogućnosti da simulira pravi pljusak u unutrašnjem prostoru . Autori su želeli da kiša izgleda potpuno autentično, tako da su rađena istraživanja o tome kako izgleda kap kiše, kako se ponaša, kojom brzinom pada i na koji način napraviti iste takve kapljice unutar zatvorenig prostora visine samo četiri metra.

Kada je stvorena kiša, programiran je sistem 3D kamera i senzora koji hvata oblik tela i trodimenzionalnih predmeta od trenutka kada uđu u instalaciju i prati njihove pokrete, zaustavljajući mlaznice iznad posetioca čime mu omogućavaju da bez kvašenja prođe kroz veoma jak pljusak.

Autori instalacije smatraju da je najzanimljivije posmatrati ponašanje ljudi unutar polja umetničke instalacije, odnosno način na koji prilaze i ulaze u artificijelni pljusak i kako se kroz njega kreću. Na taj način instalacija istražuje ponašanje posetilaca izložbe – koji su u isto vreme posmatrači i predmet posmatranja i gura van zone komfora, sugerišući da probaju nešto što se kosi sa instinktivnim reakcijama i intuicijom.

Rain room svako doživi na svoj način i sa sobom nosi različite utiske. Nakon inicijelnog šoka, a u zavisnosti od karaktera samog posetioca izložbe, mešaju se osećanja ushićenosti, nostalgije, divljenja, straha, slobode…Ipak zajednički utisak svih posetilaca je zapanjujuće nadrealno iskustvo, mimo svih očekivanja.

Centar za arhitekturu Beograd učestvovao je u izboru za ovogodišnju nagradu Ranko Radović u kategoriji realizovanih arhitektonskih dela svojim projektom VP doma u Kruševcu, kao i u kategoriji televizijske emisije, izložbe ili multimedijalne prezentacije svojim integrisanim informacionim sistemom.

Izložba radova održana je u Zadužbini Kolarac u Beogradu, a biće postavljena i na Departmanu za arhitekturu Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu.

Za svoje peto učešće na Venecijanskom bijenalu, Luksemburg je kao temu konkursa definisao Futura Bold – naziv koji za cilj ima da ilustruje težnju ove zemlje da se na Bijenalu predstavi kroz konceptualni projekat kojim se analizira i diskutuje o savremenoj izgrađenoj sredini na nacionalnom, evropskom i međunarodnom nivou, i stimuliše dalja rasprava o izgrađenoj sredini u Luksemburgu.

Na ovu temu najbolje je odgovorio projekat Post-City autora Yi-der Chou, Radim Louda, Philippe Nathan. Ovaj mladi tim pokušao je da kroz osetljivu analizu istraži već postojeće situacije Luksemburške izgrađene sredine. Oni svoj projekat definišu pre kao stav prema gradu nego kao konkretan urbanistički predlog.

Post-City predlaže povezivanje gustim koridorom urbanih situacija  5 specifičnih sredina savremenog Luksemburga: Belval, Berchem, Ingeldorf, Kirchberg i Schengen, koje autori projekta smatraju podjednako važnim u razvoju ove zemlje. Post-City je sastavljen od izuzetno efikasne i pragmatične infrastructure i  velikog broja postojećih i izmišljenih urbanih situacija, što mu omogućava da postane vizuelni skup urbanih realnosti i urbanih potencijala. Prirodna posledica tog procesa je trijangulisano urbano tkivo sa vezom kroz svoje središte, koje seče teritoriju Luksemburga ostavljajući između urbanizovanih delova nedefinisan pejzaž, teritoriju mogućnosti.

Sama izložba, koja se nalazi u stanu u Ca’ del Duca na Velikom Kanalu u Veneciji, sastoji se od gipsane makete izrađene u saradnji sa Vincent de Rijk iz Roterdama, 5 plakata autorke Eva le Roi iz Brisela i knjige koju su grafički opremili Manuela Dechamps Otamendi i Maxime Delvaux iz Brisela. Knjiga je više od vodiča kroz izložbu, već služi da ilustruje i otvori nova pitanja i razgovore kroz doprinose pisaca, kritičara, istraživača i arhitekata.

Razgovarali smo sa jednim od autora paviljona, Radimom Loudom. Ovaj mladi belgijski arhitekta sa međunarodnim iskustvom odgovorio je na nekoliko naših pitanja na temu projekta, ali i same postavke izložbe.

CAB: Pročitali smo Vaš opis projekta. Posebno nam se dopadaju 7 situacija i njihove ilustracije. One predstavljaju zanimljivo, pomalo futurističko, simbiotičko povezivanje naizgled potpuno različitih tipologija i programa. Da li takve situacije već postoje u urbanom životu Luksemburga? Koliko ste inspiracije za te scenarije pronašli u postojećoj izgrađenoj sredini?

RL: Kao pr vo, Post-City treba posmatrati kao pokušaj istraživanja potencijala već postojećih uticaja sredine kroz osetljiviju analizu. Počeli smo tako što smo odabrali 5 specifičnih sredina koje po nama oslikavaju određenu realnost zemlje. Sa fotografom (Maxime Delvaux/354 photographers) izašli smo na teren da te prostore istražimo. Neki od tih odnosa ili sinergija koje nalazite u scenarijima su zapravo uvećani ili preterani prikaz stvarnosti. Luksemburg se može smatrati „među-gradom“ ( Zwischenstadt – Thomas Sieverts) , prostorom koji nema ni potpuno urbani ali ni ruralni karakter. Ovo neplanirano (r)urbano stanje zemlje dovodi do situacije koje arhitekti često zanemaruju ili ignorišu. Nama je bilo bitno da baš njih istražimo i da ih upotrebimo kao primarni materijal za projekat.

Od tih 5 postojećih situacija izabrali smo 19 tipologija (paviljon, benzinska stanica, poslovna kula…) od kojih je sačinjena izgrađena sredina. Scenariji su posledica promene u tim tipologijama kako bi se stvorio nov (r)urbani potencijal i dinamika.

CAB: Post-City predlaže mrežu veza između 5 lokacija u Luksemburgu od kojih se svaka odlikuje specifičnim karakterom i značajem za zemlju. Ako pretpostavimo da su te veze infrastruktura budućeg urbanog razvoja, šta mislite da će se desiti sa preostalim prostorom, ili kako ste je nazvali – „teritorijom mogućnosti“?

RL: Odlučili smo da se koncentrišemo na „infrastrukturu budućeg razvoja“ iz 2 razloga. Prvi je jednostavno praktičnost. Ako želite da analizirate kompleksnost neke teritorije, to morate učiniti jednostavnim sredstvima. Koncentrisanjem potencijala i postojećih situacija Luksemburga na ovim pravcima mogli smo da naglasimo narativ i specifične uslove, a pre svega njihovu grubu i neposrednu vezu. Drugi razlog nas dovodi do razmatranja preostalog prostora,  odnosno „teritorije mogućnosti“. Kao mladi arhitekti svedoci smo poraza velikih urbanih poteza i planiranja. U isto vreme, ne možemo zamisliti da se (r)urbani razvoj prepusti sebi bez ikakvih smernica i promišljanja njegove budućnosti. U tom smislu, želeli smo da stvorimo dvostruki diskurs. Situacije koje prikazujemo u Post-city stripu proizilaze iz specifičnih luksemburških uslova ali se u isto vreme mogu primeniti i na druge evropske zemlje. Eva le Roi nacrtala je našu triangulisanu mrežu na mapi Evropi želeći da da prikaže ponavljanje i univerzalnost takvog stanja takvih teritorija u globalizovanoj Evropi. Preostali, odnosno negativni prostor koji je time stvoren postaje neophodan prostor za sve ono što želi, treba ili mora da pobegne od uslova u savremenom globalnom gradu. Na vama je da odlučite šta će se tu naći, mi želimo da to ostane tako kako je – „teritorija svih mogućnosti“.

CAB: Sama izložba na Bijenau sastoji se od makete, 5 ilustracija i knjige. Možete li da nam objasnite kako su ovi elementi povezani sa projektom i koji je njihov značaj?

RL: Post-city teži da nas približi našoj savremenoj izgrađenoj sredini. Pokušali smo više da postavljamo pitanja nego da dajemo odgovore. U to smislu, smatrali smo važnim da kompleksnost teritorije predstavimo različitim sredstvima. Iako su sva ta sredstva podjednako bitna, ona predstavljaju različite analize teritorije. Fizička pojavnost makete na direktan način prikazuje odnose između tipologija, samim tim i jednu novu realnost. Ilustracije koje je načinila Eva le Roi naglašavaju veze između različitih razmera, a zoom-out serija prikazuje naš pristup. Mi smo teritoriju posmatrali i u njenom lokalnom karakteru i u globalnoj razmeri. Knjiga se sastoji iz 3 dela, gde prvi prikazuje tipologije i fotografije postojeće sredine, a drugi objašnjava scenarije koje smo osmislili. Za treći deo pozvali smo različite učesnike da pišu o Post-city i tako je nastala zbirka tekstova renomiranih, ali i mladih arhitekata koji izražavaju različita mišljenja i formiraju sopstvenu diskusiju na ovu temu. Svaki element izložbe treba posmatrati i kao oruđe koje smo koristili tokom procesa, ali i kao njegov finalni proizvod.

CAB: Koliko je lokacija izložbe – apartman u  Ca’ del Duca – uticala na sadržaj i formu izložbe?

RL:  Ca’ Del Duca apartman je vrlo posebna lokacija. Nalazi se na samom Velikom Kanalu (Grande Canale) i ima istorijsku vrednost ali i domaćinski ugođaj. Izlaganje instalacije koja govori o celoj jednoj zemlji u jednom stanu stvorilo je neočekivane ali snažne uticaje. Maketa prolazi kroz 5 soba. Svaka od 5 postojećih situacija ima svoju sobu, svoj ambijent. Uticaj konteksta na instalaciju koja pokušava da prikaže potencijal generičkih i postojećih urbanih situacija čini nam se izuzetno uzbudljivim.

CAB: Kako su reagovali posetioci Bijenala? Kako su reagovali na izložbu a kako na sam projekat?

RL: Cilj projekta bio je da postavi pitanja na različitim nivoim i različitim ljudima. Bijenale je po tome specifično – posećuju ga i „obični građani“ kao i stručnjaci iz naše oblasti. Do sada smo imali dobar odziv i od jednih i od drugih. Instalacija je pristupačna na više nivoa. Neki posetiocu su bili prvo posebno ushićeni lepotom ili snagom makete, ilustracija i knjige, da bi onda s vremenom zaista ušli u suštini i proključili se debati. Zbog toga nam je izuzetno drago. Dobili smo pozive i da projekat izložimo u drugim evropskim gradovima, što nam je posebno zanimljivo jer mi Post-city ne posmatrani kao projekat rađen posebno za Luksemburg, već kao šire promišljanje o savremenim gradskim uslovima.

Foto: 354photographers, Philippe Nathan, Manuela Dechamps Otamendi

Ilustracije: Eva le Roi

© Fondation de l’ Architecture et de l Ingenierie, Luxembourg 2012 www.fondarch.lu

Još jedna manifestacija vredna pažnje, održana u okviru Bečke nedelje dizajna, pružila je neobičan utisak i izazvala nesvakidašnje raspoloženje publike. Izložba koja kao da govori – priđite, vidite, osetite, dodirnite – jeste originalna predstava morskih elemenata oblikovanih na jedan specifičan i poetičan način. Jednostavno – ovo je neobična izložba vođena sjajem i neiscrpnom snagom mašte.

Postavka prikazana unutar velikih staklenih izloga Kunsthalle (doslovno „Prostor za umetnost“) jeste delo vizije svestrane dizajnerke Džulije Lohman (Julia Lohmann). Džulije Lohman je profesor na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Hamburgu gde nesprestano razvija jedan potpuno novi svet čarolije u malom koji je namenjen svima. Ujedno se bavi i istraživačkim radom na Departmanu za dizajn proizvoda (Department of Design Products) u okviru Kraljevskog umetničkog koledža (Royal College of Art) koji se nalazi u Londonu. Njeno istraživanje je trenutno fokusirano na razvijanje materijala i oblika od morskih trava i algi.

Ova uspešna dizajnerka smelih ideja neprestano istražuje savremena pitanja koja se bave povezanošću čoveka i prirode, sa akcentom na životinjski svet, usmeravajući svoj stvaralački opus ka istraživanju sopstvene ličnosti. Večite dileme ljudskog bića pretočene u jedan umetnički izraz namenjenu su konstantnom preispitivanju naših emocija. Ponekad namenjena da zaprepasti, njena umetnost svakako izgleda nadrealna. Tako i postavka o kojoj je reč predstavlja jednu mističnu scenu osmišljenu da nas otrgne od stvarnosti i odvede u dubine mora.

Prikazan momenat inspiracije izuzetne snage kulminacija je njenog stava „davanja značaja restlovima“. Morske alge se slažu u vidu pokrivača na pripremljene skelete napravljene od drveta, metala ili optičkih vlakana. Povezivanje pažljivo pripremljenih „morskih niti“ u neobične strukture može na prvi pogled izgledati kao proizvod proste slučajnosti. Ali pažljivim studiranjem prirode materijala, Džulija Lohman naučila je kako da „sluša“ i oseća nužni tok i ponašanje prirode usmeravajući svoje delo u željenom pravcu. U svakom trenutku poseduje kontrolu nad formom što joj dodatno otvara neograničene mogućnosti oblikovanja. Svaki oblik postaje moguć čime se briše granica realnosti i mašte. Njene skulpture postaju nemi pripovedači skrivenih tajni napisanih u velikim talasima mora oživljavajući pritom sasvim obične predmete – od visećih lampi do svakodnevnih šešira. U širokom spektru dizajnerskih ostvarenja Džulija Lohman se oprobala i u izradi tkanina od morskih algi koje teksturom i strukturom podsećaju na prirodnu mekoću kože.

Ova revolucionarna upotreba nesvakidašnjeg materijala iz prirode svakako predstavlja jedan korak dalje ka borbi protiv sveprisutne upotrebe sirovina koje ugrožavaju okolinu. Navodeći nas da razmišljamo „zeleno“, Džulija Lohman malim koracima pokreće sopstvenu borbu za dobrobit planete.

Više informacija o delu Džulije Lohman možete naći na sajtu http://www.julialohmann.co.uk/

Fotografije i tekst: Milena Vučković

Manifestacija Bečka nedelja dizajna se održava već petu godinu zaredom, ove godine od 28. septembra do 07. oktobra. I ove godine posetioce očekuje bogat i raznovrstan program koji će im omogućiti da iskuse različite strane kreativnih industrija, pre svega industrijskog dizajna, dizajna nameštaja i eksprimentalnog dizajna. Bečka nedelja dizajna teži da istakne značaj dizajna u kulturnoj produkciji, jer je dizajn taj koji oblikuje našu materijalnu kulturu, svakodnevni život i potrošačko društvo, i utiče na naš stil života, modu i estetiku.

Dešavanja koja čine ovaj festival raspoređena su svuda po gradu i u njima učestvuje veliki broj institucija – od bečkih muzeja, preko proizvodnih i trgovinskih kuća, do lokalnih i stranih dizajnera i arhitekata. Veliki broj prodavnica takođe učestvuje u programu i tokom ove Nedelje omogućava kupcima posebne pogodnosti pri kupovini unikatnog i dizajnerskog namestaja ili drugih sitnica.

Kreativni i proizvodni procesi nalaze se u fokusu Bečke nedelje dizajna, te se na licu mesta održavaju eksperimentalne radionice sa dizajnerima. Ovakve radionice omogućuju i da se dizajn predstavi ne samo kao utilitarna i funkcionalna disciplina, već i kao disciplina koja može da postavi društveno angažovana pitanja, ali i da zabavi.

Izložbe, instalacije, radionice, predavanja, diskusije, projekcije filmova i žurke, sve čini deo Bečke nedelje dizajna. Ovaj festival privlači internacionalnu kreativnu scenu, ali dopire i do velikog broja stanovnika i posetilaca Beča.

Jedno od centralnih mesta događanja tokom Bečke nedelje dizajna je Stilwerk, objekat arhitekte Žana Nuvela (Jean Nouvel). Dešavanja u ovom prostoru za zajedničku tematiku imaju reciklažu i ponovno korišćenje neupotrebljivih i odbačenih predmeta. Tokom vikenda tamo je održana radionica Misfits Revisited. Pod vođstvom bečke grupe dizajnera breadedEscalope, volonteri su sklapali nameštaj od odbačenih i neupotrebljivih delova iz Thonet fabrike. Naime, breadedEscalope tokom ove godine, u saradnji sa kompanijom Thonet, analizira i istražuje proces dizajniranja i proizvodnje karakteristične Thonet stolice, jednog od kultnih komada nameštaja koji krasi i mnogobrojne bečke barove i kafiće. Na ovoj radionici u izuzetno radnoj atmosferi, posetioci su imali priliku da sastave sopstvenu Thonet stolicu, a potom je i odnesu kući.

Ostatak prostora u Stilwerk-u ispunjen je izložbema različitih dizajnera, a veliku pažnju privukla je izložba Ciriških dizajnera Atelier Volvox pod nazivom Outsiders. Oni su izložili niz plišanih igračaka, pronađenih u radnjama sa polovnim stvarima i dečijim ustanovama, kojima su udahnuli novi život izvrćući im krzno i oči. Ova izložba je i dobitnik jedne od nagrada Bečke nedelje Dizajna.

Za utiske sa dešavanja i fotografije zahvalnost dugujemo Mileni Vučković

Grafton Architects iz Dablina, su dobitnici Srebrnog lava na ovogodišnjem Bijenalu arhitekture u Veneciji za impresivnu prezentaciju projekta univerzitetskog kampusa u Limi. Nagrada Srebrni lav se dodeljuje arhitektima od kojih se u budućnosti dosta očekuje i po prvi put su tako prestižnu nagradu osvojili arhitekti iz Irske.

Predstavljajući arhitekturu kao novu topografiju, biro iz Dablina ovom izložbom istražuje karakteristične istorijske primere arhitekture koja je na “prirodan” način stopljena sa terenom, kao i ostvarenja brazilskog arhitekte Paolo Mendes da Rocha, a sve u kontekstu prvog projekta koji su Grafton Architects dobili na području Južne Amerike – projekat za univerzitetski kampus u glavnom gradu Perua, Limi.

Direktor ovogodišnjeg Bijenala David Chipperfield, koji je osmislio temu “Zajedničko polje” napravio je dobru procenu kada je Grafton Architects postavio kao centralnu izložbu glavnog paviljona na Đardinima. Po rečima predsednika žirija, holandskog arhitekte Wiela Aretsa, ova izložba na više nivoa govori o koncepcijskim i prostornim kvalitetima i potencijalima u načinu na koji Grafton Architects izučava i predstavljaju urbani pejzaž.

U jednom delu izložbe Shelley McNamara i Yvonne Farrell, osnivači Grafton Architects, istražuju iznenađujuće sličnosti između samostana Skellig Michael u Irskoj i grada Machu Picchu u Peruu. Uprkos činjenici da su ova dva mesta razdvojena ogromnom fizičkom udaljenošću i da su nastala u različitim vekovima, postoji fina nit ih povezuje. U oba slučaja intimni prostori napravljeni ljudskom rukom, harmonično i prirodno postaju deo ogromnih prirodnih tvorevina – i po rečima autorki izložbe pričaju istu priču.

Tema izložbe teče iz daleke prošlosti u sadašnjost i komparacija između udaljenih (ali u isto vreme i veoma bliskih) svetova se ponavlja i u drugom delu, kroz dijalog koji su McNamara i Farrell započele sa brazilskim arhitektom Paulo Mendes da Rocha za potrebe Bijenala.

Grafton Architects su nedavno pobedili na konkursu za kampus univerziteta u Limi, kada su shvatili da će im analiza rada brazilskog arhitekte pomoći, kako bi bolje razumele principe građenja i kulturološki kontekst  u klimatskim uslovima karakterističnim za Peru. Posebno mesto u analizi posvećeno je stadionu Serra Duorada, koji je Mendes da Rocha – dobitnik Pritzkerove nagrade, projektovao 1973. godine. Koristeći Rochinu ideju o arhitekturi koja postaje “novi reljef” i ideju univerziteta kao “arene znanja” Grafton Architects su uspeli da pretvore infrastrukturu u urbani pejzaž. Ne tretirajući arhitektonsko delo kao izolovani objekat, prikazan je novi kvalitet neumitne transformacije urbanog pejzaža – kroz njegovo temeljno remodelovanje.

Verovatno najveći značaj ove izložbe predstavlja činjenica da ona bez zadrške demonstrira kako je otvorenost ka uticajima polazna tačka i preuslov za dobru arhitekturu. U ovom smislu izložba Grafton Architects i predstavlja najbolji odgovor na “Zajedničko polje” – temu ovogodišnjeg Bijenala.

Foto: Miloš Mirosavić

Poljski paviljon na arhitektonskom Bijenalu u Veneciji dobitnik je priznanja žirija u kategoriji nacionalnih paviljona. Kustos Michał Libera, autorka paviljona Katarzyne Krakowiak,  dizajner zvuka Ralf Meinz i akustičar Andrzej Kłosak stvorili su arhitekturu zvuka. Naizgled prazan prostor paviljona zapravo je ispunjen zvukom, a u njegovoj funkciji  transformisana je i arhitektura paviljona.

Kustos paviljona Michał Libera objašnjava: “Arhitektura je sagrađena od zvuka. Ona čini mogućim rasprostiranje zvuka – apsorpciju, prigušivanje, prenošenje, pojačanje nekih njegovih aspekata na račun drugih. Zatvoreni prostori su sobni tonovi dok su niše specifični ehoi. Ventilacija i grejanje su tiha ali stalna buka, dok su prozori i zidovi prigušeni zvuci ulice, insekata ili komšiluka. Živimo, radimo i igramo se u ogromnim kompleksima zvuka – njihova distribucija je ono što nazivamo arhitekturom.”

Zvučna skulptura Katarzyne Krakowiak Making the walls quake as if they were dilating with the secret knowledge of great powers  (Zidovi drhte kao da ih pokreće tajno znanje o velikim silama) je pojačanje Poljskog Paviljona kao sistema za slušanje. Umesto da stvori novi prostor, umetnica za arhitektonsko bijenale predlaže empirijski pristup, počinjući od postojećeg enterijera sa svim njegovim manama i nesavršenostima koje su vodile projekat. Umetnost je u “goloj zgradi” – predstavljena kroz skulpturu kao kompleksan zvučni process koji stvara, menja i prenosi zvuk.

Analizom prirodne akustike Poljskog Paviljona došlo se do nekoliko metoda za process pojačavanja. Arhitektonske mikro-deformacije na zidovim i podovima zgrade, renoviranje klimatizacionog sistema i ojačanje rezonantnih frekvecnija doprinele su da ovo zanemareno akustično iskustvo dođe do izražaja.

Nijedan od zvukova u paviljonu nije stran samom objektu. Oni su već bili tu. Ali, kada se pojačaju, ti poznati ambijentalni zvuci postaju i sami strani, Izvan vizuelnog i materijalnog, oni nas prisiljavaju da čujemo ono što je uvek bilo prisutno – druge ljude sa one strane zidova. Prema tome, pravi predmet ovog dela je u stvari ceo arhitektonski kompleks u kome se pored Poljskog nalaze još i Egipatski, Rumunski i Srpski paviljoni, i Venecija.

Foto: Miloš Mirosavić, Diana Pereira, © Zacheta

Crtež: © Katarzyna Krakowiak

Oktobarski salon sa tradicijom dugom četiri decenije, predstavlja referentnu tačku srpske kulture. To je reprezentativna smotra stvaralaca u oblasti vizuelnih umetnosti i velika autorska izložba čiji su selektori i kustosi stručnjaci u ovoj oblasti. Tokom svoje istorije menjao je koncepciju i oblike organizovanja, ali je ostao snažan izazov kreativnoj svesti.

Salon predstavlja značajan segment u proučavanju moderne srpske umetnosti druge polovine 20. veka. Nekoliko godina unazad dobio je i međunarodni karakter – što je doprinelo da domaća scena oživi, mogućnošću zajedničkog izlaganja i neposrednog upoređivanja sa međunarodnim umetničkim tokovima i produkcijom.

Ovogodišnji Salon, pod nazivom  ГУД ЛАЈФ / GOOD LIFE, održava se pod pokroviteljstvom Grada Beograda u jednoj od najlepših ali i najzapuštenijih reprezentativnih istorijskih objekata u Beogradu – zgradi Beogradske zadruge (bivšeg Geodetskog zavoda). Istorija ove zgrade – izgrađene početkom XX veka za berzanske i bankarske poslove Beogradske zadruge, a danas prepuštene postepenom propadanju – predstavlja istoriju dvadesetovekovne Srbije u malom.

Neispričana priča o ovoj zgradi polazišna je tačka za reflektovanje društvenih procesa, ambicija, obećanja i zabluda, koji su karakterisali ovdašnji “slučaj” pokušaja, napretka, zastoja i sloma društvene modernizacije.Takav fizički okvir predstavlja intrigantan kontekst za umetničke intervencije i za stvaranje jednog specifičnog prostornog i konceptualnog iskustva, suprotstavljenog poražavajućim i ponižavajućim efektima savremene društvene, političke i ekonomske krize.

Ova inspirativna lokacija neće biti tretirana kao prosti „galerijski prostor“, niti će biti na bilo koji način renovirana kako bi „ugostila” izložbu, već će biti iskorišćena kao prostor ad hoc transformacije, gde će radovi biti „implantirani“ u njeno trenutno stanje i njen postojeći istorijski narativ i arhitekturu.

Projekat će nastojati da uspostavi odnose između poimanja prostora (fizičkog i društvenog) kao zatečenog i statičnog stanja, i mesta kao privremenog, promenljivog i zavisnog od društvenih procesa.

Kustosi ovogodišnjeg Salona, Branislav Dimitrijević i Mika Hannula, okupili su oko četrdeset učesnika iz Finske, Nemačke, Švedske, Slovačke, Turske, Bugarske, Hrvatske, Estonije, Holandije, Velike Britanije i Srbije.

U žiži interesovanja kustosa i umetnika je odnos između prostorne i društvene imaginacije, mogućnost transformacije prostora u mesto, ali i refleksivne naracije u aktivno fizičko prisustvo.  Arhitektonska datost zgrade Geozavoda i narativi koji sačinjavaju njenu istoriju predstavljaju početne tačke za refleksije na temu društvenih vizija, obećanjâ i obmana, prevashodno tipičnih za lokalnu „verziju” pokušaja, postepenog napretka i konačnog zastoja na putu modernizacije društva.

Doba modernosti karakterisala je sposobnost da se stvori vizija budućnosti, koja se danas uglavnom odbacuje sa relativizujućih stanovišta skeptizicma i ironije. Ipak, osnovna premisa modernosti, koja se se u suštini svodi na „dobar život za sve”, ostaje nesvodljivo mesto na kome se mogu spojiti želje pojedinca i društvena imaginacija u procesu kontinuiranog kruženja.

Izložba će biti otvorena u subotu, 22.9.2012. i trajaće do 4.11.2012. godine, u zgradi bivšeg Geodetskog zavoda, Karađorđeva 48, Beograd.

Portugalski arhitekta Alvaro Siza dobitnik je nagrade Zlatni lav za životno delo na ovogodišnjem Venecijanskom Bijenalu. Ovu odluku doneo je žiri Bijenala kojim presedava Paolo Baratta, a na predlog direktora Bijenala, arhitekte Dejvida Čiperfilda. U njegovom obrazloženju navodi se:

“Malo je savremenih arhitekata čije je prisustvo u praksi konstantno, kao što je to slučaj sa Alvarom Sizom. S obzirom da je u pitanju prisustvo arhitekte koji živi i radi na najudaljenijoj Atlantskoj margini Evrope, još više je naglašen njegov autoritet i status.”

“Od prvih pohvala za BoaNova restoran i kompleks bazena u Leca de Palmeira i reputacije potvrđene njegovim ranim kućama, Siza je zadržao svoju jedinstvenu poziciju u svetu arhitekture. Ova pozicija ja puna paradoksa. Siza je uspeo da održi stalnu produkciju radova visokog nivoa, bez i najmanjeg traga komercijalizacije i samopromocije koji su postali deo savremene arhitektonske prakse.  Iako se čini da trči suprotno od ostalih, on uspeva da uvek bude na čelu, naizgled nepromenjen i nepokoleban praktičnim i intelektualnim izazovima sa kojima se susreće.”

“Siguran na svojoj izolovanoj lokaciji, on prikazuje svetsku mudrost. Istražujući forme ekstremne geometrije uspeva da stvori objekte izuzetne strogosti. Razvijajući sebi svojstven arhitektonski izraz, uspeva da se obrati svima nama. Dok njegova dela odišu odlučnom sigurnošću, jasno su naglašena paživljim promišljanjem.  Dok nas zasenjuje lakoća njegovih zgrada, osećamo ozbiljnost njihove suštine.”

Alvaro Siza predstavio se na ovogodišnjem Venecijanskom Bijenalu svojom kompozicijom u vrtu Arsenala, odmah uz paviljon Eduarda Soto de Moura. To je posledica dugogodišnje saradnje dvojice Portuglaskih velikana.

Sizin paviljon ostvaruje vezu sa jednim drugačijim aspektom Venecije – njenim gustim urbanim okruženjem. Paviljon čini serija jarko crvenih zidova smeštenih među drveće i bilje vrta koji je 2012. za Bijenale kreirao Piet Oudolf.

Tri  zida nepravilnog oblika formiraju dva intimna prostora u sredini vrta, čime Siza odaje priznanje kompaktnom urbanom tkivu Venecije koje okružuje spoljašnost Arsenala i definiše njegove vizure.

Paviljon odlikuje i konzolno postavljena nadstrešnica koja posetiocima pruža hladovinu na izlasku iz paviljona.

Paviljno evocira čovekomernost Venecijanskih ulica, i stvara novo okruženje za zelenilo vrta.

Foto: Miloš Mirosavić, Ivana Popović

Ruski paviljon na ovogodišnjem venecijanskom bijenalu arhitekture, dobitnik je specijalne nagrade žirija u kategoriji nacionalnih paviljona. Postavku su osmislili Sergei Tchoban i Sergey Kuznetsov, isti tim koji je i pre dve godine sa izložbom Russia Factory, bio deo ruskog paviljona.

Ovogodišnja postavka nagrađenog paviljona sastoji se iz dva dela, koji teže da prikažu kontrast između zatvorenog, mračnog ruskog društva iz doba Hladnog rata i novog, prosperitetnog, otvorenog društva – kakvo država sada želi da stvori. Zajedničke karakteristike oba segmenta izložbe su izuzetna vizuelna upečatljivost i jednostavnost koncepta, kao i naglašena interaktivnost.

Donji nivo izložlbe pod nazivom tajna država „i-land“ na veoma suptilan način otkriva sekvence tajnih i zatvorenih gradova koji su stvarani u vreme Sovjetskog Saveza. Tokom hladnog rata, u period od 1945 do 1989. godine postojalo je više od 60 naseljenih mesta i gradva koji su stvarani za potrebe naučnih i tehnoloških isutraživanja. Postojanje ovih gradova je čuvano kao državna tajna. Bilo ih je svuda na teritoriji države, a ipak kao da nisu ni postojali. Ljudi koji su radili u takvim gradovima, bili su izolovani iz društva, a nekada su  zbog tajnosti dobijali i potpuno nove identitete. Ovi gradovi i njihovi stanovnici su bili nevidljivi, osim za oko tajnih službi koje su ih stalno posmatrale.

Motivom lupe kroz koju se posmatra mikrofilm postignut je osećaj tajnovitosti i delimičnog otkrivanja sadržaja – koji veoma asocijativnim i upečatljivim detaljima, posmatraču i dalje ne daju veliku količinu informacija, već uglavnom precizno prenose atmosferu.

Kao kontrast ovom delu izložbe, na gornjem nivou paviljona postavljen je “i-city” metafora grada budućnosti – kodirana da prikaže konkretan primer novog ruskog centra za inovacije, nazvanog Skolkovo.

Potpuno novi naučni centar veličine grada, planiran u blizini Moskve, predstavlja instrument za transformaciju nauke posle hladnog rata. Ovo je otvoren grad, čija je glavna karakteristika interdisciplinarnost, odnosno smeštanje u isti fizički okvir vrhunskih naučnika iz raznih oblasti (informatičkih tehnologija, biomedicine, nuklearnih istraživanja, energetike, svemirskih tehnologija) i industrije koja u praksi koristi takva naučna dostignuća.

Tradicija Sovjetskog planskog stvaranja čitavih gradova i naselja od nule, primenjena je i u ovom primeru, ali sada uz pomoć nekih od navažnijih arhitekata današlnjice, kao što su Pierre de Meuron, Rem Koolhaas, Kazuyo Sejima, David Chipperfield… Uslovi koje grad nudi za istraživanja, razvoj , saradnju i život bi trebalo da privuku neka od najvećih imena nauke, kao i najvažnije i najprosperitetnije kompanije koje postoje i posluju širom sveta.

Sam paviljon, na gornjem nivou, formiran je tako da su sve površine prekrivene QR kodovima, koje posetioci dekodiraju koristeći tablet računare – kako bi istraživali ideje i mnoštvo informacija vezanih za novi ruski grad namenjen nauci.

Upotreba QR kodova na globalnom nivou, odavno je omiljeno estetsko i informativno sredstvo – a posebno nakon pojave i široke dostupnosti „pametnih“ telefona i tablet računara. Beskompromisnom upotrebom elementa koda i arhetipskim oblikom rimskog Panteona, tvorci ovogodišnjeg ruskog paviljona postigli su uzvišenu – gotovo epsku atmosferu. Stvoren je novi univerzalni i višeznačni prostor, za ljude koji veruju u nauku.

Foto: Miloš Mirosavić, Ivana Popović, Diana Pereira