Donosimo jos jedan isečak iz nedavno pominjanog broja 50 časopisa Komunikacija:

Nema sumnje da je iskrivljeno samoopažanje arhitekture posledica njene neopaženosti od strane kratkovidog društva.

Arhitekti, prirodom svog zanata, nisu ljudi od pisane reči. Oni se bave crtanjem i ispisivanjem objašnjenja za nacrtano. Od njih se očekuje uslužna inteligencija, tehničko razrešavanje zadatih im problema, traganje za sredstvima ostvarenja unapred postavljenih ciljeva. Od njih se očekuje da gledaju svoja posla, da pripadaju “poštenoj inteligenciji” (onoj koja obožava “status kao vo”), da se ne odaju krivici reči (iliti verbalnom deliktu) i da, posledično, ne podstiču “uznemiravanje javnosti” (čak i pre dokazivanja da ta javnost postoji, ili da neko drži do njenog suda).

Živojin Kara-Pešić, “Pisanje je manastir nezadovoljnih sobom”,  Komunikacija, Centar za planiranje urbanog razvoja, Beograd, 50 (1986).