Donosimo jos jedan isečak iz nedavno pominjanog broja 50 časopisa Komunikacija:

Nema sumnje da je iskrivljeno samoopažanje arhitekture posledica njene neopaženosti od strane kratkovidog društva.

Arhitekti, prirodom svog zanata, nisu ljudi od pisane reči. Oni se bave crtanjem i ispisivanjem objašnjenja za nacrtano. Od njih se očekuje uslužna inteligencija, tehničko razrešavanje zadatih im problema, traganje za sredstvima ostvarenja unapred postavljenih ciljeva. Od njih se očekuje da gledaju svoja posla, da pripadaju “poštenoj inteligenciji” (onoj koja obožava “status kao vo”), da se ne odaju krivici reči (iliti verbalnom deliktu) i da, posledično, ne podstiču “uznemiravanje javnosti” (čak i pre dokazivanja da ta javnost postoji, ili da neko drži do njenog suda).

Živojin Kara-Pešić, “Pisanje je manastir nezadovoljnih sobom”,  Komunikacija, Centar za planiranje urbanog razvoja, Beograd, 50 (1986).

Prilikom sređivanja nekih veoma starih delova naše arhive, pojavilo se par ispresavijanih velikih formata nekadašnjeg kultnog CEP-ovog časopisa Komunikacija. Prvi na toj gomili bio je jubilarni pedeseti broj, iz 1986. godine. U njemu, prvi urednik Komunikacije Miša Bobić piše dosta gorak jubilarni uvodnik, iz koga donosimo fragment koji nam danas govori o tome da se baš i nije toliko toga promenilo za više od dvadeset godina.

Baviti se štampom, arhitektonskom publicistikom, to je ovde jedan od najzaludnijih poslova kojima čovek može sebi i svojim prijateljima da ispuni vreme, da ih poveže i da im da svrhu druženja.

(…) Da postoji arhitektura kao delanje i da postoji građenje kao delatnost tada bi i štampe bilo. Tada bi bilo kritike, škola, bilo bi mnogo čega što ponovo vodi ka slikama i rečima. Ovako, ostaje nam da žalimo što nije bilo još devet ovakvih papira, ne zato da bi bila izdata publikacija Deset malih arhitektonskih izdavača, već zato da bi se arhitektura gradila za ostvarenje ideala građenja, da bi ona imala svrhu i smisao i da bi oblikovala sredinu koja je treba. Dotle sve ostaje na ciklusima pojedinačnih utopija koje služe isključivo kao potvrda onima koji su još od samog početka mislili da to i nije imalo smisla.

Da li su možda Internet-blogovi način da se prevaziđe nedostatak pravih domaćih stručnih časopisa? Ili je i to kratkotrajna individualna utopija?